У јавности се појавио предлог Закона о употреби српског језика у јавном животу и заштити и очувању ћириличног писма, који је председник Србије Александар Вучић предао српском члану Председништва БиХ Милораду Додику на усаглашавање. Јавност у српском свету већ је дуго очекивала доношење овог важног идентитетског закона којим ће се заштитити званично и институционално једно важно културно добро Европе и Света.
Предвиђено је да се српски језик и ћирилично писмо, као матично писмо обавезно употребљава:
У раду државних органа, градова и општина, установа, јавних предузећа и јавних служби.
Предвиђено је да се овај закон употребљава:
У професионалним и струковним удружењима на националном и међународном нивоу.
У јавним и медијским установама и другим организацијама кад врше послове којима се уређује службена употреба језика и писама.
У раду у области образовања који се остварује на српском језику и ћирилици.
Што се привредне делатности тиче обавезна употреба српског језика и ћириличног писма обухвата:
Правни промет, исписивање назива, седишта, делатности, назива робе и услуга, упутстава за употребу, информација о својствима робе и услуга, гаранцијских услова, понуда, фактура, рачуна и потврда.
Предвиђа се да се могу установити пореске и друге административне олакшице за привредне и друге субјекте који у свом пословању користе ћирилично писмо, што укључује и коришћење тог писма у електронским медијима и приликом издавања штампаних гласила.
Што се манифестација тиче:
Оне које се финансирају или суфинансирају из јавних средстава морају имати лого исписан на ћириличном писму.
Као својеврсно контролно тело у спровођењу овог закона предвиђено је и оснивање савета за српски језик са задатком да прати и анализира стање у области употребе српског језика у јавном животу и спровођења мера ради заштите и очувања ћириличног писма и даје препоруке, предлоге и стручна мишљења ради унапређења тог стања.
У Републици Српској (БиХ) и Србији постоји разлика у конститутивним актима ових земаља, јер је у Србији службени језик српски, а писмо ћирилично, док у Српској статус службеног писма имају и ћирилица и латиница. Решење за тај проблем у Републици Српској може да буде правна формулација да кад год се ради о српском језику буде обавезна употреба ћирилице.
Апсолутна новина у предлогу је део који се залаже за поштовање дијалекатске различитости унутар српског језика јер је познато да такве разлике постоје али су оне секундарног значаја. Латиница по свему судећи остаје један реликтни југоносталгичарски део наше културе и не треба је потпуно искључити али не треба је ни фаворизовати јер она већ има такав статус у региону, будући да је фаворизују све бивше републике СФРЈ осим Северне Македоније, Црне Горе и суседне Бугарске.
Обавезна употреба језика и писма не може да се односи на приватну комуникацију, писање и употребу личног потписа, двојезичне публикације, књиге и компјутерске програме. То је остављено личној савести појединаца, који би требао да има свет о томе колико је важно да ћирилично писмо употребљава и у свакодневној комуникацији. Ко те свести нема нека се сам преиспита, јер ћирилично писмо нема никог осим нас.
Петровград.орг