Колико смо као хришћани осветљени ликом Христа, толико морамо и као Срби да будемо вођени ликом Светога Саве. Као што бисмо без Христа били бесловесни и не бисмо имали осећање за тајну човека, тако и без Светога Саве не бисмо осећали историју и у њој тајну Срба. Били смо сведоци многих (неуспелих) покушаја да се научно (па и философски) реши питање шта је то човек и шта је нација, па и покушаја да се научно (без душе и вере) одгонетне по чему је неко Србин и шта је то српски народ; но, шта је да је, то је народ Светога Саве, те може и да се одржи само као народ Светог Саве. То је наш једини идентитет, па према томе и наш једини континуитет. Дакле, наша историја.
Протекле 1989. године славили смо шест стотина година од Косовске битке. Али значај те битке није у њој самој, него у завету! Косово је било искушење: да ли ће наши преци, на челу са Светим Кнезом (а онда са његовим ликом-иконом) остати верни завету и кад изгубе земаљско царство? и онда кад, као старозаветни Јов, изгубе сву земаљску, световну моћ? Наши преци су одолели Лукавом („демонском Месији“, како га назива владика будимски Данило), одолели Великом Кушачу (Матеј 4, 1–11) и остали верни завету: света река Светог Саве није пресушила, историја није прекинута. Зато смо ми могли читаве прошле године да славимо – не саму битку, него – њихову верност завету. То славље нас је пробудило и уздигло. Ми смо сад опет нови, препорођени.
Но, завет којем су Свети Кнез и Косовски јунаци остали верни, а који ми славимо и који нас препорађа и чува – завет је Светосавски. Ако су Срби народ заветни, онда значи да су се Срби – и у свом Косовском завету, кад су били без одбране, земаљске силе и државе! – потврђивали од Косова и Светога Кнеза до данас само као народ Светог Саве. Јер Косовски завет не би био могућ да није током стотину и седамдесет година (од 1219. до 1389) био припреман у манастирима и црквама, задужбинама Светога Саве и Немањића.
Но искушења не престају. Недавно смо у новинама видели оглас књиге „Срби, народ најстарији“, која нам се нуди као „плод дугогодишњег научног истраживања“ и као „теза одбрањена на Сорбони“! Можда то годи сујети (некаквој опасној националној сујети!), али нас та сујета одвраћа колико од истине (јер најстарији народ су наша браћа Јевреји!), толико и од Светога Саве, духовног оца Срба, па тако и од могућности да постанемо и останемо свесни себе! Јер заводећи нас и „ласкајући“ нам представом о Србима као „народу најстаријем“ – старијем и од појаве Христа! – они траже наш идентитет у паганству! у варварству!
Тако је у 15. столећу чувени хуманистички, грчко-ренесансни философ Георгије Гемист Плитон препоручивао својим сународницима Грцима да се врате паганству, јер би само тако могли да стекну варварску снагу потребну за отпор Турцима, као што су стари Грци побеђивали Персијанце (Иранце). А да би своје сународнике и наговорио на повратак паганству (снази варварства као „младости народа“), Плитон је – са далеко више разлога него у наших српских етнолога (универзитетских пагана хуманиста!) – настојао да докаже како су Грци „народ најстарији“, тј. да су они народ по вери која је у њима тобоже једина изворна и жива, а старија од Христове! На то је цариградски патријарх одговорио Плитону: „Ми нисмо Грци! ми смо православни Ромеји!“. Грци су, наиме, крштавањем постали сасвим други народ; преображајем су стекли другачији идентитет! „Гле, све је ново!“, каже зато апостол. Ни ми више нисмо онај (заиста пагански, варварски) народ који су били наши телесни преци (али само телесни!) пре Светога Саве, нашег духовног оца!
На Бадњи дан по подне је београдска телевизија преносила дивну бадњачку свечаност са трга испред Народног позоришта; али је при томе позвала етнолога (професора универзитета, универзитетског хуманисту, тј. неопаганина) да коментарише ту свечаност; он је покушао да нас увери у изворност и животворну историјску вредност „српског паганства“ и у пагански карактер Бадњака, очуван „упркос Цркви“ или захваљујући „мудрости Цркве“ да се не противи паганству!
После тих коментара наступила је група девојака звана „Паганке“. Тај коров неопаганизма гаје, после Велике Сеобе (1690), наши хуманисти као „младост и снагу“ нашег националног „универзитетског неопаганизма“. У свом спису „О врховном богу у старој српској митологији“ Веселин Чајкановић је настојао да лик Светога Саве прикаже као маску јединог живог и и присутног „српског божанства“: паганског гневног божанства, „Вучјег пастира“, божанство „Доњег света“ (попут Мефиста Фаустовог, како га је тумачила романтичарска школа немачке етнологије, све до Хитлера). Тако је испало да Срби нису заветни народ Светога Саве, народ вођен иконом Небеске Србије, него вучје стадо које, у интересу цивилизације, треба тек да буде крштено или истребљено! Тако је у Србима несвесно изазивано осећање кривице потребно њиховим (нашим) непријатељима!
Додуше, сви смо ми пагани у оној мери у којој смо острашћени, грехом оптерећени. Смисао хришћанства и завета је зато у томе да у сваком човеку пробуди и одржи свест о сопственом греху, да бисмо се чистили и, одазивајући се позиву завета, уздизали у Небеско царство Цркве, Небеске Србије, Светог Кнеза и Светога Саве. У томе уздизању се ослобађамо идола и фетиша који годе нашој острашћености, који требају нашем Греху, а којима смо робовали, до јуче бесловесно!
Комунистичка идеологија је приказивала паганство као безазлену идеологију „бескласног друштва“, а пљачку и безакоње као правду револуције!
Но српски народ се најзад усправио. И читава источна Европа се усправља у свом достојанству, спремна да одбаци паганство. Бог нас је погледао. Уздизање је тек почело. Оно је пред нама као задатак и позив да се тек освестимо.
Икона и завет Светога Саве – историјски потврђен заветом Косовским! – јесу тај позив. Он нас не позива у „предисторијске прашуме“ паганства, него у висине у којима и Европа треба тек да се потврди. И наше Сеобе су показале да ми вером нисмо везани за тло и земаљско царство (хтонском вером, као пагани), него заветом за Небеско царство које је у човеку! Ко историју и супстанцију српског народа тражи у паганству (или утопији хуманиста), тај не разуме ни Косовски завет, ни Светог Кнеза, ни Светога Саву. А без њих ми нити имамо историју нити можемо знати ко смо!
Кратко житије аутора:
Жарко Видовић, српски историчар уметности, ликовни критичар и историчар цивилизације. Рођен 1921. у месту Тешањ (Босна и Херцеговина). Учествовао као добровољац у Априлском рату. У октобру 1941. ухапшен у Сарајеву 1942. пребачен у Јасеновац, одатле у логор код Нарвика у Норвешкој. Године 1943. успева да побегне за Шведску. Наставља студије у Упсали где добија ћерку Загу. После рата вратио се у Југославију у којој је робијао, због својих ставова о демократији. Докторирао 1958. у Београду. Предавао историју цивилизације на Универзитету у Сарајеву и Загребу, одакле је због својих речи о србофобији био истеран децембра 1967. године. Исте године прешао у Београд, где је у Институту за књижевност и уметност Србије радио све до пензије 1986. Писао је и преводио за „Борбу“, „Културу“, „Књижевне новине“. Иза себе је оставио капиталан философски опус: „Огледи о духовном искуству“, „Трагедија и Литургија“, „Његош и Косовски завјет у Новом вијеку“, „Суочење Православља са Европом“, „Срби у Југославији и Европи“, „Литургијска тајна Светог Писма“…Видивић је носиоц орденаСветог Саве. Представио се у Господу 2016 године.
Православље, бр. 548 (15. јануар 1990)