Историја је присутност (садашњост) историјских догађаја у садашњици. Шта је или ко је генијални песник? — То је онај који би данас (наравно, у Грчкој) певао онако како би певао Хомер да је данас жив, или како би (наравно, у Русији) писао Толстој да је данас жив. (Корбизије то каже за архитекте: онај који данас пројектује како би пројектовао и градио Витрувије да је данас жив!). Историја је исто што и геније (стр. 65)
Историја је живот једне заједнице која у континуитету кроз векове, чува свој идентитет… као да нема смрти ни времена смрти! Људи умиру, али духовна заједница живи: Да „сеоба има али смрти нема!“ (како Црњански завршава „Сеобе“)… то је закон историје као животне заједнице, а не закон човека појединца. Јер човек је смртан, а историја је бесмртност (или бар трајност) историјске зајединце. У историји, као свом постојању, заједница (нација, историјска заједница, Црква) је могућа само као реалност сталног обнављања историјске свести као празника.
Да би се револуционарна тежња (тежња за променом историје) домогла неких изгледа на успех, било је потребно да се угуши историјска свест, да се онемогући свака појава или обнова историјске свести. А како та свест није ништа друго до освешћено духовно искуство, тј. искуство историје (освешћено збивањем мита, легенде, поезије, трагедије, Литургије, једном речи: предања), то је револуција израз тежње — тежње својствене револуционарној (и постреволуционарној!) интелигенцији — да, са коначно онемогућеном историјском свешћу, духовно искуство (историјско искуство заједнице), остане заувек у „мраку заборава“ (како каже Његош, у „Лучи микрокозма“). Не излазећи из тога мрака „несвесног знања и памћења, духовно искуство коначно одумире, умирући заједно са човеком.
Значај историјске свести је у томе што се појавом те свести (у предању мита, легенде, поезије, трагедије, Литургије) једна генерација поистовећује са претходном, „налази свој идентитет“ у претходним, па и давно изумрлим генерацијама. Баш онако како пева антички хор („Коло“) у „Горском вијенцу“(ГВ, 2632-2638):
Боже драги, свијетла празника!
Како су се душе прађедовске
Над Цетињем данас узвијале!
Како јата дивних лабудовах
Кад се небом ведријем играју
Над образом свијетла језера.
(Или кад Владика Данило каже у ГВ, 781-787)
Ох да ми је очима виђети
Црна Гора изгуб да намири:
Тад би ми се управо чинило
Да ми свијетли круна Лазарева (Лазарева!!!)
Е слетио Милош међу Србе;
Душа би мми тада била мирна
Како мирно јутро у прољеће…
Или кад Игуман Стефан држи помен великим личностима историје (тј. поетским ликовима српског предања, историјског искуства) и тако их чини присутнима( ГВ, 2648-2665).
Историјска свест је, наиме, једно ЗБИВАЊЕ духовно. У томе збивању или догађају (Er-eignis) време бива „присвојено“, на тај начин што се прошлост и будућност сабирају у садашњости. Том сабраношћу садашњост више није пролазност (време), него присутност, суочење, само битније (постојање), тј. присутност прошлости и будућности у садашњост. Та стална присутност — уместо времена (пролазности) — јесте битије заједнице (историјске заједнице), духовна појава тога битија у празнику историјске свести! Јер историјска свест је заиста празник, „свијетли празник“ народа! Историја је духовни (митски, поетски трагедијски, литургијски) живот заједнице, ношен и остварен искључиво историјском свешћу. На тај начин постоји заједница, тј. збива се континуитет једне исте заједнице, континуитет који је сама историја. Субјект историје се, дакле, не мења, те се само на тај начин и збива оно што називамо историјом.
Нас су у деценијама комунизма — а пре тога у настави интонираној метафизички-дијалектички — учили да је историја процес промена. На тај начин смо заборавили оно што у историји остаје исто: заједницу која је субјект историје. Тај заборав је губитак историјске свести.
Континуитет заједнице (нације или Цркве) у њеном идентитету одржава се упркос свим материјалним условима, свеједно да ли повољним или неповољним, јер се континуитет одржава захваљујући духу, посебној моћи човековој која је моћ поистовећења; та моћ преображава и саме материјалне услове живота, свеједно да ли су они повољни или не. Та моћ духа се одржава у вери Литургијом, у животу народа историјском свешћу (која се у Његоша показује, опет, као Литургија). Историјска свест је зато Преображење, празник душе човекове: „Боже драги свијетла празника!“ (188-190)
СРОДСТВО ПО ИЗБОРУ Жарко Видовић, Срби у Југославији и Европи, CATENA MUNDI, Задужбина Жарко Видовић, Београд, 2018.