Оно што највише плени код ове националне мањине у Немачкој је национална свест. На сербском дому у Будишину пише „Српство мора истрајати“, у химни су стихови „Српски језик, српску славу, сила неће уништити!“. Лужички Срби брину за перспективу опстанка и очувања културног идентитета. Неки од њих од пре неку годину размишљају о стварању парламента а то су подносиоци иницијативе „Српски сејм“. Званична организација Лужичких Срба „Домовина“ оптужује их за сепаратизам, сматрајући да се угрожена мањинска права могу остварити само у сарадњи са немачким властима.
Историја Лужичких Срба је трагична и компликована, тако да се може поставити и питање како су уопште опстали. Овај мирни народ срчано је и упорно бранио своју земљу и слободу, надахњујући се борбом своје браће на Балкану
Лужички Срби (познати и као Сјеверни Срби или Лужичани), стари су западнословенски народ, који живи у источном дијелу Њемачке, у њемачким покрајинама Саксонија и Бранденбург, у крају који је познат као Лужица. Говоре два слична језика: горњолужичкосрпски (под утицајем чешког језика) и доњолужичкосрпски (под утицајем пољског језика). Себе зову Србима, а нас на Балкану – Јужним Србима.
Лужичких Срба данас има око 60 хиљада, а по вјероисповијести су већином протестанти, а мањим дијелом католици. Насељавају подручје југоисточно од Берлина према пољској и чешкој граници, све до Дрездена.
Српско коло уз гусле
Музеј у Котбусу крије одговоре на многе енигме. Ношње, обичаји и уопште фолклор Лужичких Срба указују на бројне паралеле са народном традицијом балканских Срба. На ово су упозоравали још Натко Нодило и нарочито највећи српски етнолог Веселин Чајкановић, који је своју тежишну тезу о српском врховном богу извео из упоредног проучавања лужичког и балканског духовног наслеђа.
Тако је главни бог сјеверних Срба био Свантовит, чије се велико светилиште налазило на острву Рујан у Балтичком мору, са примањем хришћанства постао је Свети Вид или један од највећих српских празника Видовдан. У Лужици се и данас изводи ритуално убијање пијетла („забијање кокота”), као и код нас.
О Божићу иду по селима „коледе”. О Васкрсу се шарају јаја у разним бојама и правим умјетничким радовима сличним чипки, каквих нема нигдје осим код нас: музејска збирка у Котбусу чува више стотина оваквих униката.
Јахање коња, као траг славних времена и култног значења ове животиње, изводи се на сваки Васкрс и Јовандан. После тога, играју своје старо српско коло („сербска реја”) уз пратњу гајди („мехова”) и гусала („хусле”). Стари инструменти и арахична српска музика, незаобилазни су на сваком прелу и данас.
Лужичкосрпско становништво је измијешано са њемачким живљем, и то зато што су њемачке власти кроз историју стално колонизовале ову територију. Без обзира на вишевјековну германизацију, Лужички Срби су у духовној и материјалној култури сачували бројне елементе словенске културе. Застава им је плаво-црвено-бијела тробојка.
Лужички Срби су све што је остало од бројних полапских словенских племена која су се, током сеобе народа од другог до четвртог вијека, населила на граници Римског царства, као миран земљораднички и сточарски народ. Најзначајнија полапска словенска племена била су: Полапски Срби (чији су дио били Лужички Срби), Љутићи (Велети) и Ободрити (Бодрићи).
Легенда о настанку
И данас ће вам Лужани са тугом испричати прастару легенду о диоби двојице синова моћног бодричког кнеза Дервана. Одлуче, дакле, браћа да се одијеле. Један са народом остане у Полабљу, а други се са половином народа одсели далеко на југ. Легенду потврђује Порифирогенит. Он балканске Србе сматра потомцима другог брата, а народ се, како је записао, населио на великом простору Неретве, Захумља, Требиња, али нарочито Зетске долине и данашњих црногорских Брда. Тако су Лужани, у ствари, населили језгро будуће српске државе.
Све то потврђују начази српске етнологије, нарочито Јован Ердељановић и Петар Шобајић у својим монографијама о Пиперима, Братоножићима, Бјелопавлићима и Пјешивцима, обојица износе мноштво података да је прво српско становништво овог појаса било велико досељеничко племе Лужана.
Друга српска племена населила су Јужни Банат и Браничево (Бодрићи), одатле Лужницу у источној Србији и коначно Косово; Лужане код Самодреже цркве и ријеку Лаб, којој су дали име према својој незаборавној Лаби, мада се њихов ход у сеоби може пратити и даље на југ, све до југа Албаније.
Око 500. године, српска племена су представљала самосталну политичко-војну цјелину, са својим жупанима и војводама, који би се пред опасностима и ратовима на краће вријеме уједињавали, а после опет остајали раздвојени све до појаве Германа и њихових освајачких похода. У 7. вијеку, жупан Дерван пришао је Самовој држави. Сматра се да је један од синова жупана Дервана повео дио Срба на Балкан 626. године.
У 7. и 8. вијеку дошло је до спајања неких лужичкосрпских племена у циљу одбране, али после завршетка борби или погибије жупана (некима се знају и имена, као Милодух, Драговит) она би се поново раздвојила и тако разједињена, не стигавши ни да формирају своју државу, падала су једно за другим као плијен франачких и германских феудалаца у њиховом напредовању на исток.
Ипак, овај миран народ срчано је и упорно бранио своју земљу и слободу и задавао велике бриге освајачима. Тако неки историчари тумаче да је племе Љутићи своје име добило зато што су припадници овог племена били љути борци и задавали непријатељу страх.
Карло Велики је 805. године, да би што ефикасније онемогућио одбрану Срба, установио Limes sorabicus, појас у коме се оружје није смјело продавати Србима. Овај лимес није представљао етничку границу. Освајачи су својим војницима дозвољавали као награду да после војних побједа могу пљачкати, палити и убијати све одрасле, а остале одводити у ропство, а често их и продавати као робље.
Да Лужички Срби нијесу били баш лак плијен свједочи и наредба Карла Великог из 807. године, у којој се каже: ако нас нападну Чеси, треба у борбу да ступи трећина војске, а ако нападну Срби, онда сва војска. Читава два вијека трајала је њемачка феудална експанзија, али разједињена племена падала су у ропство после тешких и крвавих борби, тако да су у 10. вијеку покорени најприје Лужичани, затим Милчани, а до краја вијека била је освојена цијела лужичкосрпска земља.
Колонизација
Од 12. вијека, освајачи су почели безобзирну колонизацију, дајући при том колонистима већа права и повластице. До 16. вијека, Срби су имали нека своја права: своје жупане, неку врсту судија, своје заступнике при земаљском суду.
Као и остали Словени, и Лужички Срби су у почетку били многобошци и имали су своје главне богове као Сварога, Живу, Перуна… За вријеме заједнице са Великоморавском кнежевином, међу њима су ширили хришћанство ученици Ћирила и Методија, али је утицај њемачких мисионара био јачи, често безобзиран и груб, јер су Срби своју вјеру и своје богове бранили упорно као и своју земљу. Вјерски мисионари морали су у почетку проповиједати на српском, пошто народ није знао туђ језик, па је стога цар Отон у Магдебургу основао школу за будуће мисионаре гдје се морао учити и српски језик. Због великог отпора, бискупи су наговарали Њемце да се насељавају међу ове пагане јер је њихова земља богата. Основани су многи манастири, који су често били и расадници германизације.
Премијер Станислав Тилих
Премијер Саксоније, једне од двије регије у Њемачкој гдје живе Лужички Срби (друга је Бранденбург), је Станислав Тилих, који стално наглашава своје српско поријекло и активно ради на побољшавању положаја српске мањине у Њемачкој.
Од 2003. године, њемачка влада је скресала на 600.000 евра (са 8.2 милона) годишње финансирањe установа које чувају српску културу. Влада је нагло замрзла неке фондове. Око 500 Срба је протестовало у Берљинама (Берлину).
Једно вријеме Лужица је потпадала под власт Пољске и Чешке, али то није имало никаквог значаја за живот овог народа, јер су сви феудалци штитили само своје интересе. Тако је, на пример, пољски краљ Мјешко II Пјастовић 1030. године уништио 100 српских села за одмазду. Србима је било забрањено да се насељавају у градове, а само изузетно су се могли населити у подграђа и предграђа, где им се дозвољавало да буду сукнари, тесари или рибари, али без права, или су, са изузетком, могли да ступају у цехове. Први документ писан на лужичкосрпском језику је из 16. вијека, и то је текст заклетве која се полагала при ступању у цех.
Године 1400. дошло је до побуне будишинских занатлија, које је предводио Србин, сукнар Петар Прузлица, али је буну угушио чешки краљ Васлав IV уз помоћ племства. Вође је осудио на смрт, а породице протјерао из земље.
У 16. вијеку настављају се и даље побуне економске природе. У округу Лукова 1548. године устаници су успјели да уведу своју самоуправу, поставе свог краља, укину кулук н данак, али је на крају и овај покушај крваво угушен. Ређали су се ратови, који су сви прешли преко лужичких земаља: тридесетогодишњи, седмогодишњи, Наполеонови, Први и Други свјетски рат.
Германизација
После ратова, слиједили су помор и празна села, а затим поновне колонизације Њемаца. Са колонизацијом појачавала се и германизација: Србима је забрањивано да у породици и у кући говоре својим језиком, да носе своју ношњу, те се тако мушка ношња сасвим изгубила, дјевојке нијесу смјеле да носе никакав накит, мушкарци кожне ципеле, јер је за то слиједила казна.
У Доњој Лужици је ситуација била још гора, чак се ни брак није могао склопити ако млади нијесу знали њемачки. Занатлије су истјериване из цехова, народ је примораван да иде у њемачке цркве, да би и на тај начин заборавили свој језик, а ако би потписали заклетву, желећи да живе и раде у граду, аутоматски су превођени у Њемце.
Михаел Френцел дочекао је 1697. руског цара Петра Великог поздравом на матерњем језику, јер је био свјестан свог словенског поријекла и сродности с осталим Словенима. Он је превео Нови завјет 1706. године, а његов син Абрахам саставио је велики етимолошки речник словенских језика, описао народне обичаје, ношњу, итд.
„Наш број се смањује, али квалитет наше културе се повећава”, каже Бенедикт Дирлих, уредник „Српских новина” (www.serbske-nowiny.de), дневног листа Лужичких Срба, који излази још од 1854. године,
Препород, који је захватио многе народе Европе у 19. вијеку, одјекнуо је и овдје. Формиране су школе, ђачка и студентска друштва. Хандриј Зејлер (1804–1872), највећи пјесник лужичког романтизма, упознао се са Симом Милутиновићем кад је овај боравио у Лајпцигу 1826. Вјероватно му је Сима помогао да преведе прву нашу народну пјесму Девојка момка избира и истовремено га упознао са нашим народним стварањем. Нешто касније, дружина је добила на поклон Вукову Пјеснарицу, пјесме Качића и Мушицког.
Друштво Serbowka почело се интересовати за остале Словене када су код њих у Лужичко семениште долазили истакнути чешки слависти и пјесници Јозеф Добровски, Вацлав Ханка (преводилац наших пjесама на чешки) и Карел Ербен, који су их подстицали да његују свој матерњи језик и да буду свјесни своје припадности великом словенском племену. Тако су неки међу њима учили и наш језик и вјежбали преводећи наше народне пјесме. Своје преводе читали су на састанцима те тако и остале упознавали с нашом историјом и борбом за слободу. Те су пјесме уписивали као у неки рукописни лист, назван Кwетка; неке су изишле у тадашњим њиховим часописима, а највећи број преписивали су ученици у своје збирке пјесама, које су махом сачуване и, с обзиром на број наших пјесама у њима, свједоче о живом интересовању и дивљењу за нашу народну поезију. Несумњиво је да су ове пјесме имале јак утицај да и они истрају у борби за свој народ.
Један од школских центара Лужичких Срба био је у Вроцлаву, гдје је живио Франтишек Челаковски, творац тротомне збирке превода словенских народних пјесама, међу њима и наших, на чешки језик. Он је својим студентима давао задатке да преводе наше пjесме, па су тако оне својом националном вјером и борбеношћу вршиле утицај на будуће будитеље српског народа.
Матица српска из Новог Сада и Друштво српске словесности одржавали су везе с њима, вршили размјену књига. Лужички Срби основали су Маћицу сербску 1846. године да би се у њој ујединио рад на буђењу националне свијести, његовању језика и књижевности. Јакуб Барт Чишински (1856–1909), пјесник, вођа младосрпског покрета, иако свештеник, његовао је савремене лирске жанрове, преводио Шекспира, Љермонтова, Мицкјевича. Имао је симпатија за ослободилачке борбе на Балкану и превео неке пјесме из црногорске херојске епике. Написао је прву лужичкосрпску драму На градишту, која се и данас изводи.
Централна лужичкосрпска организација „Домовина” основана је 1912. године као скуп свих постојећих друштава. И поред свих забрана и притисака све до доласка Хитлера на власт, друштва под овим окриљем су вриједно радила и одржавала везе са свим Словенима. Тако су Лужички Срби дочекали Први свјетски рат, у којем их је много изгинуло по разним бојним пољима и опет су спаљена њихова села, али се после рата и револуције у Њемачкој појавила нада у боље прилике у Вајмарској републици.
У новинама, између два рата, излазиле су бројне вијести о њима. Њихов сликар и публициста Мјерчин Новак Њехорнски, после пута кроз нашу земљу, написао је књигу утисака „У царству Душана Силног“, а после Другог свјетског рата „Између Вардара и Јадрана“. Знао је наш језик. Умро је 2004. у деведесетој години.
Најтеже вријеме за Лужичке Србе било је вријеме нацизма. Хитлер је веома лукаво измишљао начине како да их уништи, па је одредио и дан и сат кад ће нестати последњег Србина са њемачке земље и остати чиста раса Übermensch.
Браћи са Балкана
У вихору рата, лужички пјесник Јав Сакла, кроз пјесму моли за помоћ браћу са Балкана:
„Браћо на југу, зар баш нико од вас тамо нема ни срца ни душе, да на сјевер погледа мало, само, гдје се, изгубљени у мору, шака људи за живот бори до крви? У пакленом ћутању, браћо, немилосрдна песница пријети да нас умрви, пију нам крв, преко хиљаду љета, напуштени, тукосмо се, да ђаволу душу не предамо…. Браћо на југу, зар не можемо рачунати са вама да нам се хитно пружи братска помоћ смјела, у тренутку кад смрт лебди над нама свима? Од оних, браћо, што нас тлаче вјековима! На кољенима је србска земља цијела, Славене моли: смилујте се над нама…!”
Иако је народ био десеткован, измучен, а земља разорена од бомбардовања и спаљена, Лужица је, ипак, сачекала ослободиоце и дала се на посао. Отпочео је нов живот. У бившој Њемачкој Демократској Републици, Лужички Срби су први пут у својој тешкој историји добили сва права, која им је гарантовао Закон о заштити културе Лужичких Срба, изгласан 1948. и 1950. године. Добили су школе на матерњем језику, ниже и средње, учитељску школу и школу страних језика. Отворен је Институт за изучавање фолклора, језика и историје у Будишину, који је касније припојен Берлинској академији наука, затим Српски институт за језик и књижевност Универзитета у Лајпцигу, подигнута је нова зграда Српског дома. Године 1952. основан је Државни ансамбл српске народне културе, који броји 180 чланова – оркестра, хора и балета. Последњи министар културе у влади Источне Њемачке био је Лужички Србин, Јан Ракоч.
Један од најпознатијих Лужичких Срба, Михаел Балак, фудбалер Челзија и капитен репрезентације Њемачке, рођен у градићу Герлиц, у покрајини Саксонија. Да додамо још да Лужички Срби имају богату научну литературу, својим радовима учествују на међународним састанцима, а написали су своју историју у више томова. Имају и веома активно соколско друштво „Сербски сокол“ (www.sokol.sorben.com) које броји десетак спортских екипа и више културих секција. У саксонском парламенту, Горња Лужица данас има три српска посланика, док нажалост Доња Лужица нема ниједног.
Етнички је најбоље очувана Горња Лужица. Центар политичког и културног живота Горње Лужице је град Будишин (Баутзен). У свим крајевима Лужице, Срби данас живе са бројно надмоћним Њемцима, који су током вјекова били овамо систематски колонизовани, па чак и после Другог свјетског рата. Још један разлог што више готово нема етнички чистих лужичкосрпских насеља јесте експлоатација површинских наслага мрког угља, који се налази испод вјековних лужичкосрпских насеља. Села су због тога уништена, а њихови становници расељени у градове међу Њемце, гдје се налазе у мањини, а на њиховим баштама, воћњацима и њивама никао је џиновски комбинат „Црна пумпа”.
Према радовима Наде Ђорђевић и књизи „Историји лужичких Срба“