Када се објављује први роман, за очекивати је да романописац почиње да показује правце свога размишљања, смернице у начину стварања и увођења ликова у причу као и мање или више развијене књижевне технике које поседује у том тренутку. Ово очекивање у потпуности не испуњава први од досадашња четири романа Синише Ковачевића, објављен 2018. г. (Вукотић медиа, Београд). Пред нама се налази потпуно изграђено дело, монолитно и чврсто, попут зграде, планине или брода. Као да је у питању трећи или пети роман потпуно искусног романописца, већ доказаног и формираног у свом књижевном изразу.
Синиша Ковачевић нас води у једно заборављено и запостављено време, окупирани Београд током Великог рата (1915-1918.) и неколико првих месеци живота у великој држави Срба, Хрвата и Словенаца. Креирање јавне пажње и интересовања у другој Југославији, било је такво да смо сви гледали у правцу повлачења српске војске након слома државе у јесен 1915.г. Сви смо пратили краља Петра у воловској запрези, Пашића, Југословенски одбор, прелаз преко Албаније, опоравак на Крфу и Бизерти, острво Видо, Кајмакчалан, пробој Солунског фронта и победоносни повратак у отаџбину.
Шта се дешавало у Србији, у којој окупационе власти Аустрије стварају Војно-генерални гуверман у којем немачки, мађарски, чешки, муслимански и посебно хрватски официри и службена лица воде главну реч, нешто je што је добро сакривано од нас, а посебно последњих 75 година. Нешто о чему становници Србије и припадници српског народа не знају ништа или скоро ништа. Да смо знали о томе више, можда би садашњост била потпуно другачија.
У средишту приче коју Ковачевић прича у овом роману, је судбина београдске породице Рајић из Крунске улице. Грађанска породица, полице пуне књига у библиотеци, у свакој генерацији неко школован на факултетима Пеште или Беча. Удовица Катица Рајић чији супруг Богдан је погинуо 1885.г у несретном рату са Бугарском, син Живојин Рајић лекар који је скоро непрестано од 1912.г у војној служби као мајор санитета, његова супруга Љубинка Пивнички мајка троје деце, која због покушаја крађе угља током зиме 1917/18., бива обешена на Теразијама. Њихове судбине прате Мијат Тамнавац комшија из Крунске, којем је аустријско бомбардовање Београда однело све чланове породице сакривене у подруму куће погођене гранатом и Душан из села Попучка код Ваљева, посилни мајора Рајића, који по повратку у домовину, затиче згариште своје куће, лешеве свих чланова породице и домаћих животиња, па и слику којом су храбри окупатори, хрватски, чешки и немачки војници замрзли тај тренутак у вечности.
Њима супротстављени и на задатку “увођења сустава који штује вредноћу, који цивилизира, уводи ред и закон, љубав према цару која се на дјелу показује обављањем свога посла“, налазе се Јулија Кавран рођена Либуда из Меленаца у Банату – учитељица Рајићеве деце која одлучује да напусти свога мужа Каврана и остане у Београду након повлачења аустријских власти, Хашим Хафизовић бомбонџија из једног села поред Фоче, Еуген Долежал из Брна – подофицир који несретно страда последњег дана аустријске окупације Београда, Алојзије Кавран из села Чибуља код Имотског – судија Војног и пријеког суда у Београду који је на смрт вешањем осудио снаху Рајићевих.
Вешто описујући личности и уводећи их у причу на ненаметљив и природан начин, Ковачевић у роман уводи и неке стварне личности, дајући причи додатну аутентичност: Арчибалда Рајса чувеног форензичара, криминолога и професора хемије, војводу Петра Бојовића последњег од великих војвода Великог рата (Степа, Путник, Мишић) и песника Милана Ракића који је кум Живојина Рајића, а појављује се као секундант у два двобоја. Анегдотарно се помиње и Константин Поповић стриц Коче Поповића (чувеног комунисте, команданта Прве пролетерске бригаде, дивизије и армије, дипломате, песника, српског либерала који је страдао у политичким чисткама 70-их година) као Коча Пескар.
Роман износи сву трагику српског народа током Великог рата, дивну породичну традицију, љубав и жртвовање потребно за очување породице. Са друге стране приказује стидљивост, неизвесност и стрепњу једне нове, недозвољене и “незаконите“ љубави, стварање новога живота из такве љубави, али на крају ипак има трагичан завршетак.
Синиша Ковачевић од средине романа дискретно помиње појаву официрских двобоја, који су се као једна настрана помодна ствар појавили у Београду са доласком Белих Руса и повратком бивших аустријских официра у пролеће 1919.г, амнестираних од краља Александра, под условом да признају Круну и нову државу. Како прича одмиче, двобоји постају све значајнији, прво двобој Мијата Тамнавца са хрватским официром Желимиром Петрасом, да би у драматичном крешченду радња романа била заустављена двобојем Живојина Рајића и Алојзија Каврана, судије Војног и пријеког суда током окупације који се вратио у Београд фебруара 1919.г са чином више. Радња романа је заустављена и прекинута, али живот се никада не може зауставити.
Синиша Ковачевић нам кроз ова два литерарна двобоја, препричава два историјски истинита двобоја која су се догодила у времену које долази након радње његовог романа.
Први двобој се догодио 26.септембра 1926.г испред Вршачке куле. Са једне стране је био Милош Црњански, бивши аустријски подофицир који је Велики рат провео далеко од фронта и дошао у Београд након рата, на почетку своје велике литерарне каријере. Разлог за двобој је прек карактер чувеног банаћанина тада још увек под утицајем црно-жуте монархије. Црњански је изазвао чак пет српских официра на двобој, у нападу беса. Четворица су глатко одбила јер је то тада било забрањено. Сондермајерова официрска част није могла да пређе преко бачене рукавице. Са друге стране је Тадија Сондермајер, син оснивача српске ратне хирургије, један од 1300 каплара, херој Великог рата и пилот-ветеран српске авијације. Двобој је заказан у Вршцу јер је у Београду био забрањен. Црњански пуца да убије и промашује. Сондермајер држи противника на нишану, спушта пиштољ, на француском каже “Одустајем“ и потом пуца у ваздух. Да је погинуо Црњански никада не би биле написане „Сеобе“. Карактер му се донекле ублажио и ми данас можемо да уживамо у његовим великим литерарним делима. Да је погинуо Сондермајер не би било прве националне авиокомпаније нити првог трансконтиненталног лета цивилним авионима.
Други двобој се догодио 07.јула 1941.г у Белој Цркви. Са једне стране Жикица Јовановић Шпанац, стар 27 година, избачен из гимназије због недоличног понашања и лоших оцена (у биографији пише “због напредних идеја“), несвршени студент, неуспешни и пропали новинар, без породице, добровољац у шпанском грађанском рату, човек који ништа у животу није завршио. Са друге стране Богдан Лончар, стар 34 године, најбољи у класи Војноподофицирске школе, ађутант на двору до априлског рата, породичан човек који је тек постао отац. Лончар је пуцао у ваздух да упозори и спаси животе. Јовановић је пуцао у груди да убије. И убио је. Неки су то прогласили “устанком народа Србије против окупатора и домаћих издајника“ и “даном када је Србија рекла слобода“. Каснија судбина Јовановића је показала да је он само био употребљен, а потом одбачен због нечега што је видео или знао, а што је било забрањено да се зна.
Историја јесте учитељица живота, ако је познајете и поштујете. Они који је не знају или не поштују, осуђени су да им се стално понављају исте ствари.
Од истог аутора погледати ОВДЕ