У проучавању порекла неког народа увек има важно место питање порекла његовог имена: да ли је име аутохтоно или није, да ли говори о месту на коме је тај народ раније живео или о простору који је касније населио, како су представнике датог народа називали представници других народа итд. У славистици је, у оквиру лингвистичке дисциплине која се бави проучавањем имена (ономастика) и лингвистичке дисциплине која има за предмет порекло речи, њихових облика и значења (етимологија), као и неких других наука и научних дисциплина које су са овима у најтешњој вези (историја, етнографија, фолклористика, упоредна граматика и др.), доста пажње посвећено питању порекла етнонима Словени, али се до сада није дошло до општеприхваћеног одговора на то питање.
Словенско име први пут је записано грчким писмом σκλαβηνός (у латиничкој транслитерацији sklabenos) у раду историчара Псеудо-Цезарија (IV-V век). Поред етнонима Словени, који постоји са мањим разликама у изговору у свим савременим словенским језицима, од корена слов- или слав- изведено је и више етнонима са ужим значењем, на пример: Словенци, Словаци, Словинци, Славонци и др.
Сматра се прилично извесним да је у прасловенском тај етноним имао у основи вокал о, те да је гласио *slověne, док се облици коренске морфеме са вокалом а (нпр., у хрватскосрпском Славени у српском Словени или у руском Славяне) сматрају млађим јер су посведочени касније од облика са кореном слов- (упор.: у старословенском.
Етноним Словени изгледа најприродније довести у везу са речима слово (што у многим словенским језицима значи ‘реч’), словити, тј. ‘бити познат’ (упор. и у руском слытb, слывy… са истим значењем, или придев пресловутый), па и са речју слава. Тако су поступали и слависти који су се још у XVIII и XIX веку бавили тим питањем. Чешки филолог Јозеф Добровски (1753-1829) томе је додао претпоставку да је постојао и топоним (= назив места) *Slоvу, из којег је изведено име Словена, као што су, према руском летопису из 1113. године Повест о минулим временима, нека словенска племена добила називе (нпр. Пољани, Древљани, Северјани и др.) по местима на којима су живела. Сличних топонима или хидронима (= називи вода) има доста широм Славије, на пример: Слава, Славка, Славина, Словак и др., али ниједан од њих нема баш облик Слави нити је такав топоним или хидроним до данас поуздано утврђен.
Током XIX и, поготову, током XX века предложена су и многа друга решења тог питања, али ни извођење етнонима Словени из речи слово није сасвим одбачено. Штавише, 1959. године такво гледиште оснажио је један од највећих лингвиста и слависта XX века Роман Јакобсон (1896-1982), посебно указујући на једну реч из староруског језика која је, вероватно, настала на сличан начин: кличане (хајкачи, који гоне дивљач виком, староруски кличь). Он је, такође, указао и на опозицију назива за Словене као народ који је себе видео као људе који владају словом, тј. говоре, према називу за Германе, (упор. у српскохрватском Немци, са истим значењем и сличним изговором и у другим словенским језицима), као народ који би, према таквој интерпретацији, показивао особине немих људи (из перспективе оних који су говорили само словенски језик).
Слично осмишљени етноними могу се наћи и другде, што индиректно потврђује могућност таквог настанка опозиције Словени/Немци. У арапском реч arab значи ‘онај који јасно говори’, за разлику од арапског назива за Персијанце (Иранце) који приближно звучи аrат, а има и значење ‘онај који нејасно говори’, или ‘странац’. Ближи пример налазимо у албанском, где поред именице Shkipetar (Шиптар) постоји глаголски облик shkipónj- ‘разумем’. И грчка реч за странца βαρβαρος у етимолошким речницима тумачи се као реч вероватно ономатопејског порекла и у вези са глаголом који значи лајање.
Супротног мишљења био је лингвиста Л. Мазинг, који је сматрао да у објашњавању порекла етничког имена Словена треба поћи од готског глагола slawan – ‘ћутати’. У том случају би назив за Словене првобитно имао значење ‘они који ћуте’, дакле нешто као германски пандан тумачењу словенског Немци преко неми. Главни и велики недостатак такве етимологије јесте у чињеници да нема сличног примера да неки народ узме за самоименовање реч којом га са негативном конотацијом називају представници неког другог народа.
Основна тешкоћа у вези са извoђењем етнонима *slověne од апелатива (= заједничке именице) *slovo јесте у томе што се суфиксом -ěninъ/-aninъ етници изводе по правилу из топонима, што нас враћа на идеју Јозефа Добровског даје за именицу *slověne морао постојати и одговарајући топоним који истраживања још нису потврдила. Ипак, интересантну паралелу нашао је пољски слависта Јан Отрембски у литавском називу села Šlavénai на реци Šlavē.
Друкчије мишљење о том питању имали су српски филолог Милан Будимир, пољски слависти Јан Розвадовски и Станислав Лер-Сплавињски и многи други; од савремених лингвиста такво гледиште заступа, на пример, познати руски етимолог Олег Н. Трубачов. Они претпостављају да је назив за Словене изведен из хидронима (или хидронимом мотивисаног топонима), односно из корена *slov- који се односио на воду, чему се паралеле налазе у грчком (нпр. κλύζω – ‘запљускујем’) и латинском (нпр. сliо – ‘чистим’, сlоаса – ‘место куда отичу отпадне воде’ и др.), а добро сачуваних потврда има и у словенским језицима, на пример српски апелатив славина, хидроними Sława, Sławica (пољски), Славница (српски), староруски епитет Дњепра – Словутичь и др.
Уосталом, ова два решења не морају бити у односу потпуне искључивости. Оно које је овде изложено као друго могло би у историји језика бити примарно, а оно које је овде прво поменуто могло би бити резултат каснијег преосмишљавања етнонима путем народне етимологије и успостављања нових семантичких веза уместо ранијих, ослабљених или готово изгубљених. У прилог томе говори и чињеница да је у западном суседству Словена живело германско или келтско племе Неметес које је оставило трага у многим словенским (по структури речи) топонимима у данашњој Чешкој, Словачкој и Мађарској, на пример: Nemetprona, Nemetgurab, Nemetice и др., а и у честом мађарском презимену Nemet (као и у мађарском називу за Немца – пеmеt). Пошто су преци Мађара стигли у тај простор када Немета ту више није било, то значи да су одговарајући топоними били преузети од Словена, односно да су Словени први називали своје западне суседе *nеmеt, што је могло тек касније еволуирати, опет преко народне етимологије, у немтьсь.
Николај Ј. Мар, а за њим и неки други совјетски лингвисти, изнео је тридесетих година овог века мишљење да етноним *slověne треба изводити из назива иранског племена Сколоти; то је стари назив племена познатог и под називом Скити, који су, према тој хипотези, чинили језгро Словена, за шта ипак не постоје ни историографски, ни археолошки, ни лингвистички или неки други довољно чврсти докази. У језичком погледу присталице ове хипотезе ослањају се на чињеницу да је и у латински, и у грчки, и у арапски етничко име Словена ушло у облику са веларом к у првом слогу: лат. sclavus, грч. σκλαβηνός, арап. Skalab, Skaliba и сл. Што се арапског тиче, та реч ушла је у употребу посредством грчког, што објашњава к у основи у најстаријим арапским изворима у којима се помињу Словени. Што се грчког и латинског тиче, појава велара к у њима објашњава се нетипичним (за фонетски систем датих језика) изговором сонанта л, поготову у секвенци сл- (до данас се у неким словенским језицима сачувало тзв. тврдо л, мада не увек са истом артикулацијом, нпр. у руском, пољском, македонском, друкчије од тзв. средњоевропског л). Карактеристично је да се у историографским изворима на латинском језику назив реке Висле бележи и као Viscla, Viscula, и као Vistla, Vistula, док различити византијски историчари и хроничари поред већ наведеног и најчешћег начина бележења словенског имена са словом ‘kаpа’ у првом слогу пишу на истом месту и ‘tetu’ и ‘thetu’, тако да се тај етноним налази и као Στλαοβηνοί и као Σkλαοβηνοί, што показује да су различити аутори налазили различита графичка решења за записивање гласа или гласовне групе коју нису имали у матерњем језику. Уколико би сами Словени на одговарајућем месту изговарали к (сагласно Маровој претпоставци) не би било разлога да се у грчком и латинском запису њиховог имена нађу и друкчији гласови.
фински лингвиста Ј. Микола предложио је почетком XX века решење према којем би етноним *slověne првобитно значио ‘саплеменици’ или ‘сродници’ будући да се у грчком и келтском језику могу наћи речи сличног значења, чија би структура, према Миколи, упућивала на то да су настале из истог праиндоевропског корена (упор. у грчком *λαός – ‘народ’, у келтском *sluagos, односно у ирском sluag – ‘гомила, војска’) заступао је и руски слависта Самуил Б. Бернштејн.
Године 1900. пољски лингвиста и слависта Јан Бодуен де Куртене у енциклопедијском чланку о Словенима порекло тог етнонима објашњава полазећи од чињенице да су међу Словенима била врло раширена (а и данас су) сложена лична имена са -слав у другом делу (нпр. Јарослав, Владислав, Мирослав и сл.), и од претпоставке да су Римљани због тога за словенске робове и словенски народ уопштили назив sclavus, који су касније прихватили и сами Словени. (Немачки научник Кречмер и новогрчку реч за роба σκλαβος изводи из назива за Словена σκλαβηνός). Главни проблем код такве етимологије (да један народ прихвати назив који му погрдно даје неки други народ) већ је поменут у вези са Мазинговим мишљењем, а у овом случају не говори му у прилог ни чињеница да латинско-словенски контакти нису били тако широки ни интензивни да би се евентуални латински назив за Словене проширио на целом словенском простору.
Иначе, у историографским изворима на латинском језику дужи облик – етноним Словена и краћи облик назив за роба појављују се скоро истовремено (први нешто раније), а у употреби се не мешају.
Порекло етнонима Словени, као што се из овог кратког и врло селективног прегледа вероватно може закључити, није потпуно поуздано решено, иако постоје гледишта којима се данас с разлогом даје предност (овде – прва два гледишта). То питање је у очигледно најтешњој вези са неким другим, ширим и такође недовољно расветљеним питањима, са проблемом словенске етногенезе и глотогенезе. Пошто су научна сазнања о могућим етничким и језичким контактима и мешањима у процесу словенске етногенезе и глотогенезе, те о словенском и праиндоевропском лексичком и посебно ономастичком фонду за сада доста непотпуна, а понекад и противуречна, ни проблем порекла словенског етнонима, који је вероватно настао у процесу словенске етногенезе, за сада не може добити одређеније решење.
Још је мање јасно порекло друга два етнонима, Венети и Анти, којима су означавани или сви Словени или њихов велики део.
Венеди (Водени)
Етноним Венети доводи се у везу са великим бројем назива племена или народа мање или више сличног изговора (Венеди, Венди, Виниди, Винди, Инди, Гвинони, Гутони, Енети, Генети, Бенети, Венели и др.), који су живели од Нормандије и Бретање до северног Јадрана, Мале Азије, Карпата и на север до Балтичког мора, и за које се сматра да су припадали италској (или илирској), галској (тј. келтској) и балтичкој етничкој групи. По неким мишљењима ови последњи су могли бити Словени, односно словенизирани Балти. Оно што је, евентуално, заједничко за све те етничке групе и племена сличног назива јесте чињеница да су они живели у близини воде (обала мора, језера, мочваре, реке), на шта, сматра се, упућује и сам етноним у различитим својим варијантама (потврде се налазе у паралелама са келтским Wand, Wend, Wond – ‘река’, Vin – ‘вода’, литавским Vanduo – ‘вода’, данским Vand – ‘вода’, немачким и енглеским Wint(er) – ‘ зима’ итд.). У вези с тим изгледа доста убедљива мисао руског историчара прве половине прошлог века Николаја И. Надеждина да се Венети, Венеди и сл. није односило на представнике одређеног племена или народа него на становнике приобалних и мочварних области уопште, укључујући и Словене. Карактеристично је, на пример, да Летонци зову Естонце Vede, а Естонци и Финци пак Русе vene, venaja. Примери да један етноним код различитих народа има различита значења нису тако ретки (упор. различита значења именице Власи на Балкану у зависности од тога да ли је користе Срби, Хрвати, Турци или неки други народ).
Руски слависта Алексеј А. Шахматов сматрао је да су све три основне групе Венета келтског порекла, налазећи за такво мишљење, поред осталог, ослонац у келтским речима – ‘пријатељ’ и – ‘братство’, као и у чињеници да је у средњем веку низ топонима у Баварској имао облик карактеристичан за келтски језик и коренску морфему венд-/венш-, на пример: Wenetedunum, Windobona, Winidoba и др. Ипак, то не мора да значи да на тим местима нису живели Словени или да су се називи односили на места са келтским живљем, утолико пре што се у изворима где су ти топоними забележени у неколико случајева даје објашњење да је то словенска шума, словенско језеро и слично.
Готово је неоспорна чињеница да етноним Венети, уколико је уопште био словенски и уколико су га Словени употребљавали за самоименовање, што изгледа мало вероватно, није оставио трага у словенским језицима. Повезивање етнонима Венети са називом источнословенског племена Вјатичи (рус. Вятичи, где се претпоставља у корену рефлекс прасловенског *vet – ‘велики’), као што су предлагали слависти Перволф, Нидерле и други, ни семантички ни фонетски није могло бити убедљиво аргументовано. Пошто, с друге стране, и данас, као и у прошлости тај етноним користе неки несловенски народи за именовање Словена, на пример, у немачком (обично погрдно Windische), у финском и естонском на пример, може се претпоставити да је Венети био назив којим су несловенски народи називали Словене, због чега га ови нису сачували, ако су га икада и ограничено употребљавали. То не искључује могућност да је реч Венети у семантичкој вези са називима за мочварна и слична места, чему би у прилог говорили неки већ наведени примери, мада се аргументација која се у научној литератури наводи у корист такве претпоставке не може сматрати довољном да би се о томе могло говорити као о позитивно утврђеној чињеници.
Анти (Крајишници)
Између 552. и 602. године византијски историчари у неколико наврата помињу као велику групу словенских племена и Анте (грчки ανται, лат. Antes). Према једним мишљењима (на пример Миколе, Бубриха, Јакобсона и др.) етноним Анти треба изводити из назива племена Вјатичи, тј. *vętičь (односно из етнонима Венети), са претпоставком да се ђ у корену v?!- код народа јужно и источно од Словена (Скити, Сармати, Алани) који нису знали за назалне вокале, а можда ни за иницијално в-, развило у Ванти и даље у Анти. Облик Вантит за Словене среће се код неких арапских и јеврејских писаца, а облик Анти сачувала су до XIX века адигејска племена на северном Кавказу. vętičь
Према другим мишљењима Анти је значило приближно ‘они који живе на крају, уз границу’ или, слободније протумачено ‘крајишници’ јер у староиндијском имамо ántas – ‘крај’, ántyas – ‘крајњи’, у готском andeis – ‘крај’, (упор. и у савременом немачком Ende, или у енглеском end).
Федот П. Филин сматра да етноним Анти треба довести у везу са туркијским ant – ‘заклетва’ и монголским апd(а) ‘побратим’, јер су словенски Анти често морали да буду савезници Аварима у њиховим походима на Византију. Међутим, у византијским изворима назив Анти се среће и пре појаве Авара, а осим тога, колико је познато, Анти су били принудни и релативно краткотрајни савезници Авара, и нису са њима били у пријатељским односима, па је тешко наћи разлог због којег би прихватили страну реч као свој етноним.
Постоје и друга мишљења о пореклу етнонима Анти, који се овде као мање убедљива сасвим изостављају. Ни о овом питању не може се дати децидирани закључак, али чињеница да се Анти помињу у релативно кратком периоду од педесет година (што не значи да назив Анти није могао да постоји и пре 552. године) и да се после 602. године тај назив изненада сасвим губи, не сачувавши се ни као етноним, нити у неким топонимима или хидронимима, даје доста основа за претпоставку да је то био назив племенског савеза (Прокопије из Кесарије говори о безбројним племенима Анта), словенског или словенско-несловенског (у којем се Антима називају словенска племена), са, по свој прилици, несловенским називом који су Словенима у том савезу могли дати суседи (као што се претпоставља за етноним Венети) или савезници, а који су затим преузели византијски извори. Распадом тог савеза престала је и потреба за његовим називом па су остали само називи појединих словенских племена која су њиме могла бити обухваћена.
Изостављајући осврт и на неке друге називе за Словене у историјским изворима (на пример Норци, Спори и др.), може се извести као општији закључак да има највише основа за мишљење да је аутохтони словенски етноним – Словени. Друга два овде размотрена, али у целини мање раширена назива дали су им вероватно суседи. При свему томе треба имати у виду, прво, да није редак случај да се назив једног дела народа погрешно уопшти на цео народ (упор. назив Швабе за све Немце, а не само на оне из Швабије). Тако је и Јорданис могао Венетима први пут назвати све Словене, а не само тадашње западне. При другом помињању наводи их упоредо са Склавинима и Антима. Друго, треба имати у виду и то да због интензивних етничких и језичких контаката издиференцираност аутохтоног према страном називу вероватно није била оштра, посебно на периферији словенског простора.
Најзад, аутори најстаријих записа о Словенима, римски и византијски историчари и хроничари, податке о Словенима вероватно нису добијали само или пре свега од самих Словена, већ често и из „друге руке“, што се лако могло одразити и на употребљене етнониме. У сваком случају у најстаријим сачуваним историјским изворима о Словенима се не пише као о неком новом народу на том простору (као што су, на пример, били Хуни и Авари) него као о народу чије порекло писци сматрају толико познатим да нису налазили за потребно да опширније објашњавају одакле су дошли и када су дошли на простор на којем живе.
Др Предраг Пипер је преминуо 10. Септембра 2021.године, наводи се у саопштењу САНУ, и додаје да је академик био један од најзначајнијих српских слависта, а посебан траг оставио је у проучавању граматичке и лексичке семантике у српском, руском и другим словенским језицима.
Предраг Пипер УВОД У СЛАВИСТИКУ 1, Прво издање, 1998. година