Јанко Јелић је један од оних прогоњених професора који су остали без посла јер нису хтели да предају црногорски језик, ту накарадну творевину режима. Ђаци су изгубили доброг професора, али је српска књижевност добила још једног врхунског писца из Црне Горе. О њему се већ чуло. Добио је награду „Радоје Домановић“ за „Златног човјека“, приче испред сеоске продавнице, а богами ће се тек чути. (Књиге овог аутора можете набавити и у Зрењанину по мисионарској цени у Црквеној продавници Светосавска улица бр.2, топло их препоручијемо.)
Иво Андрић је једном рекао да писати значи завртети глобус, убости иглом и онда то место увећати помоћу увеличавајућих стакала и опевати. То Ваше место је сеоска продавница негде на Дурмитору.
„Сигурно је да моји текстови имају некад и претјерану црту завичајности. То зна да буде ограничавајући фактор и за писца и за читаоца. Али мени се чини да је то општи проблем човјека из Црне Горе. Готово да бисмо то могли назвати комплексом. Многи мисле да Црна Гора, као држава, али и као топоним, опстаје због државотворне традиције или државотворне идеје. Ја мислим да је то тек површно тумачење. Црна Гора опстаје кроз мноштво завичајности које се у њој чувају. Тешко човјек који није одавде може да схвати колика је жеља овдашњег човјека да сачува и истакне свој завичај као уникатан, као невјероватан, као извориште врлине. Свакако да се тај доживљај завичаја не поклапа са реалном сликом, али у том расцјепу се и отвара простор за причу и за књижевност. А Дурмитор је планина у којој се још увијек човјек сусреће са митологијом и гдје је принуђен да јој се потчињава. Дурмитором још увијек ходи Свети Сава, над њиме још увијек надлијеће Јабучило, а виле се окупљају и играју своја кола над водом језера. Са Дурмитора се поглед пружа низ Косово, а кад се окренете на другу страну, види се Ловћен. Има једна пјесма која вели:
Дурмиторе, је л’ ти жао
Што се Ловћен опјевао?
Па нека га, нек се пјева,
Заслуга је Његошева!
У овој пјесми се види колико је мисао која долази са ове чудесне планине у исто вријеме горда и племенита. На другој страни, та продавница је неизбјежно мјесто савременог свијета у коме се сав живот свео на трговину и рекламу и мјесто гдје се срећу та савременост са једне и пребогата завичајност са друге стране. Тај сусрет је некад трагичан, а некад комичан. Ја сам се трудио да дочарам нешто од комичног.“
Прича ниже причу, а свака је настала из неминовности причања које не може стати.
„Та прича долази од силне и жарке љубави коју наш приповједач гаји према свом завичају и према повјереном му наслеђу завичаја. Он просто гори у жељи да прича и да кроз причу чува и увијек изнова оживљава ствари и људе који су за науку савременог свијета мртви, али за поезију још како живи. И за нашег приповједача су живи до оне мјере да осјећају срећу, тугу и бол. И да скратим и поједноставим одговор, та прича је чиста љубав и неутољива жеђ за љубављу.“
Саграило је невероватна прича (лаже, а као да говори истину, или обрнуто, говори истину а као да лаже), опија причом, а ко воли да прича и препричава обично уз вику, галаму.
„Допунићу Вас, није Саграило само приповједач. Он је и глумац. Он је љекар. Племенски врач који лијечи своје саплеменике. Он је и духовни вођа племена које живи у гори српскога језика и крије се од окова цивилизације. Дакле, не крије се од цивилизованог свијета, већ од његових окова, а то је битна разлика. Због те слободе ми смо љубоморни на Саграила и многи од нас би га најрадије оковали или убили не схватајући да без њега не би ни нас било.“
Хумор који потиче из дубине духа, историје скаски и легенди, претвара се у непоновљиву литературу.
„Не знам да ли је та литература баш тако непоновљива, како кажете. Јер је она сама по себи понављање. Али ако је понављање добро, онда сам збиља срећан. А хумор је, чини ми се, основ сваке добре приче, бар кад је у питању српски језик и српски дух. Свака наша прича без хумора је бљутава, односно има премало умјетничког, а превише гордог и сујетног, што у исходишту увијек води испразности. Нама је хумор у генима и одсуство хумора значи одсуство љубави према себи и свом коријену, а самим тим и према светињи живота.“
Умеће приповедања које достижу само стари мајстори открива дар, а дар је, и може бити само од Бога.
„’У почетку бијаше ријеч, и ријеч бијаше у Бога, и све бијаше ријеч…’ Тако почиње Јеванђеље. Ријеч и све у вези са њоме наравно да су могли бити даровани само од Створитеља. Има једна пословица која вели да је ријеч господар човјеку. Ако бисмо могли да замислимо тог господара као некаквог племића или витеза који је чувар неког драгоцјеног дјелића смисла, онда бисмо причу и причање могли да замислимо као неку војну параду витезова, а ми који причамо били бисмо благословени да ту параду организујемо, уљепшавамо и изнова понављамо и уживамо у њој.“
Писац воли своје јунаке без обзира на то колико им се на себи сопствен начин подсмева, али без једа.
„Књижевни јунаци су пишчева дружина и о њима се писац мора бринути. Он их мора вољети, јер без њих не би ни био писац. Он им се мора и подсмијавати јер се и они њему подсмијевају. Све у свему, то је комплексан и вишесмјеран однос, као и сваки међуљудски однос. Погрешно је, па и трагично мислити да су књижевни јунаци фикција. Они су то само дјелимично, а много су више живи људи који се са нама срећу свакога дана и који имају своју судбину као и сви други. И нема ништа горе за књижевност од писца мизантропа. У основи књижевног заната и позива стоји човјекољубље и оно обавезује писца да буде добар човјек, и онда кад пише и онда кад не пише. Не признајем право ниједном писцу да буде поган и да својим поганством покушава да се наметне. Поганство у писању није књижевност, поганство ће увијек бити само поганство и нема те моде која ће то промијенити.“
Да ли Вам смета што Ваше приче без обзира на књижевну награду „Радоје Домановић“, нису још нашле место које им припада у српској литератури?
„А може бити да су нашле баш мјесто које им припада? Може бити да је и тежња мојих прича да буду дио неке маргине и да се препричавају опет пред неком продавницом или у некој кафани на периферији града. Јер се приче најбоље осјећају тамо гдје су и настале. Није то ни тако лоша позиција. Оставља могућност да се машта, да се са људима дружи и прича без дистанци и разлика које доносе некакве институционалне похвале и признања. Велика је срећа за писца кад га људи не гледају као писца и кад према њему немају однос претјераног и усиљеног поштовања.
Осим тога, мени и мојој генерацији није дато да будемо хајдуци, али је можда дато нашим причама да буду хајдучке и одметничке, да се једноставно не уклапају и да хе буду прихваћене било каквом конвенцијом и да живе свој живот независно од општеприхваћених норми и догми. А ово вријеме јесте обојено догмом више од било ког претходног времена. Може бити да је данас највеће признање за неки књижевни текст да не буде прихваћен као мјеродаван и важан.“
Ви волите своје јунаке и браните их од њих самих, од времена, људи, режима који их је снашао.
„Сваки књижевни лик је у извјесном смислу одметник и побуњеник, а писац је само његов јатак. Не браним ја њих него себе и покушавам да улогом писца оправдам то што и сам нијесам имао снаге и храбрости да се одметнем и постанем књижевни лик. А човјек изнад тога, бар на Земљи, не може.“
Сељаци не верују никоме, односно више верују у сопствене лажи него у туђе истине. Као на часу анатомије, сецирате њихове ликове и откривате један потпуно нови и непознат свет.
„Природно је да човјек више воли своју лаж од туђе истине. Јер истина кад почне да се агресивно и пренаглашено намеће постаје све осим истине. Човјек и његов живот су истина битнија од сваке друге и свака истина би требало да се подреди тој истини. Онда када се деси да друге истине постану скупље и прече човјеку је милије да се приклони некој племенитој лажи коју је сам изаткао и која није ништа друго него склониште од мора прецијењених истина.
Истина које даве и које постоје само да би се успостављали и учвршћивали сви они грдни беспореци, како их је Његош назвао. Ми често заборављамо да је мјера истине у нама, односно у нашој способности да је појмимо и схватимо и да се са њоме сложимо. Када истина превазиђе те наше способности и кад почне да се коси са нашим исконским потребама, које прије свега одржавају људскост у нама, онда она постаје суштинска лаж и гора и мучнија од сваке лажи. Све у свему, данашњи свијет је оптерећен разним истинама, чињеницама, информацијама које кад се скупе наједно представљају гомилу оптерећујућих глупости и које спречавају човјека да буде једноставно срећан. Зато је једноставном човјеку потребно неко фино ткање маштања и приче у коме се осјећа и слободније и угодније и у коме се може бавити оним што му је збиља блиско, оним што је његово. Осим тога, сваки слободан човјек ће увијек са неповјерењем прилазити свему што не долази из његовог свијета и видокруга и колико год да му се нешто нуди као вриједно, он ће увијек, а са временом све више, сумњати. Једноставно, човјека не треба гонити и нагонити на истину јер је он сам по себи истина.“
Кад писци унутар еснафа разговарају о литератури, обично се прича о великим ликовима које је један писац створио, а не о књигама или националним литературама. Саграило је један од њих. Кад све прође, остаће само Саграило, којем власт неће допустити ни да се подигне споменик. Колико у том Саграилу живи писац, а колико у писцу Саграило?
„Нијесам ја Саграило, али сам му се цијелог живота дивио и желио да постанем он. Он јесте јунак мога доба. Он је Дон Кихот нашега времена. Борац за одбрану језика и мита у њему. Он је видар за изгубљеног човјека, човјека који је заборавио да се смије, за тужног човјека. Он је видар и за писца. Све лијепе књиге су споменици том видару.“
Извор: Експрес