ОГЊЕН ВОЈВОДИЋ: УПОЗОРЕЊЕ РУСКОГ КОНЗУЛА СРБИМА И ЈУГОСЛОВЕНСКО ЈЕЗИЧКО ЈЕДИНСТВО

Александар Федорович Гиљфердинг (Александерь Гильфердингъ, Варшава 1831. — Каргопољ, Олонецка губернија 1872), био је руски филолог, слависта, етнограф, историчар, дипломата, конзул у Босанском пашалуку. Према једном животопису његова породица се доселила из Њемачке и његов отац је прешао у православље, а према другој верзији отац му је био холандски протестант, а мајка католкиња. Наводе се и подаци да породица Гиљфердинг поријеклом из Саксоније, да му је прадједа био мађарски племић који се преселио у Русију. Александар Гиљфердинг је имао добро кућно образовање, проучавао је неколико језика, упознао се са словенским дијалектима. Дипломирао је 1852. године  на историјском и филолошком факултету Московског универзитета. Био је присталица словенофила, нарочито Алексеја Хомјакова. У Петрограду је основао центар окупљања свих општесловенских организација.  Од 1868. до 1872. био је предсједник петроградске секције Славјанофилског благотворног комитета, у којој се образовао и Фјодор Михајлович Достојевски.

Словени у историји Европе

Александар Гиљфердинг, у својој студији „Западни Словени“ 1858. године о аустрославистичкој реформи српског правописа пише да је Вук Караџић као сарадник аустрославистичке југословенске реформе српског језика и правописа „саставио нову српску азбуку која се сасвим одваја од Кириловог предања задржавши само спољашњу форму руских слова, али усвојивши сасвим латински правописни систем. Вук разваљује предање које Словене веже са дјелом Светог Ћирила, а да их азбука коју је он узео, управо води примању латиничног писма, које код Словена важи као симбол римокатолицизма.“

Србин римокатолик из Далмације

Алексадар Фјодорович Гиљфердинг у својој књизи “Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији“ пише: “Србин римокатолик одриче све српско, пошто је православно и не зна за српску отаџбину и српску прошлост. Код њега постоји само ужа провинцијална домовина; он себе назива Босанцем, Херцеговцем, Далматинцем, Словенцем, према области гдје се родио. Он свој језик не назива српским, него босанским, далматинским, словенским итд. Ако он жели уопштити појам о том језику, назива га нашким језиком. Он пита на примјер странце: “Умијете ли ви нашки.” Но који је то “нашки језик” он не умије да каже. Он зато не зна да тај језик назове својим правим именом, јер он сам нема општу отаџбину, опште народно име, ван своје уже области, у њега је само једна отаџбина: Римокатоличка црква.” (страна 17.)

Шта су Словенима данас Ћирило и Методије

А. Гиљфердинг је био заговорник јединства словенских језика, и формирања једног словенског језика и једне азбуке. Написао је Општесловенску азбуку, настојећи да стару ћирилицу прошири и да је користе сви Словени. Према упутствима Хомјакова, почео је да проучава санскрит и 1853. године објавио је рад „О сродности славенског и санскритског језика“ 1853. године и потом магистарски рад „Однос словенског језика са сродним језицима“. Године 1854. објавио је Писма о историји Срба и Бугара. Проучавао је историју балтичких Словена. Писац је дјела „Остаци Словена на јужној обали Балтичког мора“, Ст. Петерсбург, 1862. Потом је објавио Историју балтичких Словена. Године 1856. постао је дописни члан Руске академије наука и добио службу руског конзула у Босанском пашалуку. Путовао је у Црну Гору, Стару Србију, Македонију, посјећивао је манастире на Косову и Метохији. После повратка са Балкана објавио је путопис „Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији“ (1859). Потом је објавио 1860. студију Словенски народи у Аустрији и Турској. Године 1862. објављује дјело о Светим Ћирилу и Методију. Написао је значајну студију за разумјевање историје Балкана о формирању хрватске нације „Историјско право хрватског народа“. Године 1865. је објавио рад Сеоска општина, о сеоској задрузи коју Русија треба да сачува, а да не слиједи Србију која је разградила сеоску задругу.

Задруга у Срба као чуварка традиција

Био је противник аустрославистичке реформе српског језика и писма, која је у Срба пропагирана и позната као Караџићева, а који је био само српски сарадник аустрославистичке југословенске језичке реформе у програму еврославистичких религиозних и политичких интеграција. В. Караџића је сматрао сарадником унијатске мисије на Балкану и у Русији. Као и Српска православна црква, Гифердинг је био против Краџићевог превода Новог завјета, који је издало Библијско британско и инострано друштво, као протестантског програма профанисања Светог писма које је за православне Србе додатно банализовано. Као и руски конзул у Константинопољу Константин Лeонтјев, Гиљфердинг је национални препород Јужних Словена препознао као политику против православног предања и јединства Словена, као идеологију револуционалног раскида са православним предањем под „националним псеудонимом“.

Косовски завет као темељ идентитета Срба а не национализам

Александар Гифердинг је упозоравао Србе је да „хрватски“ илирски југословенски покрет који предводи Њемац Лудвиг Гаус (посрбљено Људевит Гај) креатор хрватксе латинице, са којим су у југословенском програму сарађивали В. Караџић и Ђ Даничић, аустроугарски аустрославистички политички пројекат присаједињења православног срског народа хрватској хибридној римокатоличкој политичкој нацији. Заправо, упозоравао је да ће у пројекту наводног југословенског језичког јединства – који је фактички и филолошки један српски језик, српски народ бити одвајан од православних Словена, а затим асимилован у германизоване и поримокатоличене Словене.

ИЗВОР: Блог Огњена Војводића и портал Слободна Херцеговина. Према књизи Александар Гиљфердинг – Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији.