НОБЕЛОВАЦ ПЕТЕР ХАНДКЕ: ПРАВДА ЗА СРБИЈУ – НАМЕТАЊЕ СРПСКЕ КРИВИЦЕ

Добитник Нобелове награде за књижевност Петер Хандке писао је о бившој Југославији и правди за Србију и Србе у тој трагедији. Писао је истинито јер ниједна реч о ономе што је писао о Југославији не може се данас оспорити. Писао је о Западном извештавању медија о Србији у то време, које је било монотоно и једнострано. Критиковао је и политику признања отцепљених република од тадашње Немачке и пиатао се као је неко могао да призна републике са више од једне трећине грађана православаца и муслиманских Срба у њима? Ту политику је жигосао као кључну за почетак братоубилачког рата.

(…)Исувише брзо су, за такозвану светску јавност, у рату у Босни и Херцеговини утврђене и записане улоге нападача и нападнутог, чистих жртава и прљавих негативаца. Ко je ту био нападач?

Када су пролећа 1992. почеле да ce приказују слике, односно ускоро серије слика или слике серија из босанског рата, постојао je један део мене (који je понекад стајао и у име “целог мене”) који je наоружане босанске Србе, армију или појединачне стрелце, нарочито на брдима и брежуљцима око Сарајева, осећао као “непријатеља људског рода”, да парафразирам реч Ханса Магнуса Енценсбергера (Еnzensberger) о ирачком диктатору Садаму Хусеину; и радо бих, касније, читајући извештаје и гледајући слике о српско-босанским логорима, потписао реченицу једног, притом још српског патриоте, писца и тадашњег опозиционара Вука Драшковића, пo коме je сада, након масакара у Босни и Херцеговини, и народ Срба, који у досадашњој историји готово да никада није био кривац, или први кривац, сада постао тешком кривицом оптерећен народ, нека врста каиновског народа.

И не само једном, нe само на тренутак, угледавши призор мртвог детета у једној од сарајевских мртвачница, напуштеног и самог као у празном свемиру – фотографије за чије увеличавање и објављивање шпански листови попут “Паиса” (El Pais) јесу прави прваци света, сматрајући да вероватно ступају трагом Франциска Гоје? – питао сам се тада, како то да никако неко од нас овде, или, још боље, неко од оних тамо не убије, неко из самог српског народа, оног који je за тако нешто одговоран, то јест српског поглавицу Радована Караџића, a који je пре рата наводно писао стихове за децу!, неки нови Штауфенберг (Staufrenberg) или Георг Елзнер (Elsner)!?

Па ипак, готово истовремено с таквим немоћним импулсима насиља једног далеког ТВ учесника, други део мене (који, истина, никада није стајао иза мене целог) није хтео да верује овом рату и овим ратним извештајима. Није хтео? He, није могао. Исувише брзо су, наиме, за такозвану светску јавност и у овом рату утврђене и записане улоге нападача и нападнутог, чистих жртава и прљавих негативаца.

Како, то je била мoja прва мисао, може изаћи на добро поновно оснивање властите државе од стране једног јединог народа – пa да босански муслимани који говоре српскохрватски и који су српског порекла уопште постану народ – на територији где још два народа имају своје право, и то једнако право!, при чему су сва три народа измешана, не само у тој, како кажу, мултикултурној престоници, већ и од села до села, a у самим селима од куће до куће, где живе једни крај других и једни са другима? И како бих се опет понашао да сам Србин, тамо у Босни, приликом, благо речено, насилничког образложења једне, за мене неодговарајуће државе на мом, нашем тлу? Ко je ту био нападач?

И није ли, док су се догађаји развијали, многим далеким ТВ гледаоцима изгледало, и ако би се ту и тамо, као изузетак, испод слике жртава рата појавила легенда “Србин”, као да je то нека грешка, можда штампарска грешка, у сваком случају неки изузетак достојан да се занемари? Јер ако je заиста и било таквих недужних српских жртава, онда су оне, у складу с њиховим ретким појављивањем у светској јавности, могле постојати само у размери један према хиљаду – један мртав Србин према хиљаду мртвих муслимана.

Koja ратна страна je, када je реч о мртвим и мученим, за извештавање и фотографисање била повлашћена страна? И како то да су мало окренули лист тек у лето 1995. с протеривањем Срба из Крајине – иако се ни тада нису могла видети лица убијених, већ “само” бескућника, уз сугестију да су “исти ти” раније протерали један други народ? И не слаже ли се с тим управо објављени број осумњичених за ратне злочине у југословенском рату? У Хагу су можда на трагу четрдесет седморици Срба, осморици Хрвата и једном муслиману – као да je за муслиманску страну, форме ради, потребан један ратни злочинац као алиби, што иначе веома личи на каквог алиби самарићанина.

Још пре тих слика, није ли, током колона избеглица из Крајине, овом или оном ТВ гледаоцу пало у очи како до тада готово увек непостојећи српски паћеници сада, у слици, тону и писму, изгледају сасвим другачије од хекатомби оних других? Да, на фотосима итд. што приказују, изузетно, неколико примера вредних да их те вести забележе, међу овим првим, они су ми уистину изгледали као да “нестају”, толико су ce налазили у најочигледнијем контрасту према њиховим, бригом и тугом опхрваним сапатницима из друга два народа у рату: ови, то ce неретко могло видети, нису, истина, “позирали”, али су, захваљујући углу посматрања или извештавања, заузимали јасну позу: заиста су патили, али су и приказивани у паћеничкој пози.

И током година ратног извештавања, без обзира на то што су и даље стварно патили, намештали су, све више и више, за сочива и микрофоне међународних екипа и извештача, који су их позивали прстом (“Хеј, партнеру!”), колико пренаглашено толико послушно, израз лица или држање какво су странци желели.

Стереотипи о рату у Босни

Ко ће ми рећи да грешим, или да сам чак злонамеран, ако на фотографији лица једне жене која рони сузе, Close Up иза жица логора препознајем послушно праћење упутстава фотографа Интернационалне новинске агенције изван логорске жице, и ако чак у начину како ce та жена очајнички држи за жицу видим нешто што joj je трговац слика претходно показао? Може бити, да, нека ce варам, тај паразит je у мом оку (дете, на фотографији, увеличано, виче из свег гласа, у рукама жене, његове мајке?, a већ на следећој фотографији, далеко у некој групи, исто дете сасвим безбрижно, у наручју друге жене, његове праве мајке?): – али зашто такве брижљиво кадриране, прорачунате и као режиране снимке нисам никада – бар не овде, на “западу” – видео о некој српској жртви рата?

Зашто такви Срби нису никада приказани у гроплану и готово никада појединачно, него скоро увек само као групица, и то скоро увек у средини или пак далеко, у позадини снимка, баш као да нестају, и готово никад, за разлику од својих хрватских или муслиманских сапатника, погледа упућеног отворено и с пуно бола у око камере, већ напротив, упућеног у страну или према земљи, као они који имају свест о својој кривици? Kao неко страно племе? – Или пак као неко исувише поносан да би позирао? – Или неко исувише тужан да би то радио?

Тако један део мене није могао да заузме страну, a камоли да осуђује. И то je онда водило, и то не само мене, до тако гротескних и притом можда не сасвим неразумљивих механизама (?) какве je још увек млади француски писац (хрватске мајке) Патрик Бесон (Patrick Bessoп) у свом пледоајеу, можда више памфлету за Србе (“памфлет” за?), пре неколико месеци, описао уверљиво и у сваком случају на начин који ce граничи са смешним и безумним.

Taj памфлет почиње тако што он, Бесон, ратне бештије најпре види на оној страни где их препознају и сви западни гледаоци, али онда једног дана – он тако лукаво подражава потрошача вести и помодног и размаженог Парижанина – та монотонија му je прекипела. Оно што следи нема, додуше, више никакве везе са размаженошћу, већ само са осетљивошћу аутора за језик и слику.

Након што je изричито подсетио на историју патње и отпора Југославије у Другом светском рату – онако како je мало ко од нас памти, a што ми сад од оних који су данас погођени захтевамо да коначно све забораве укључујући њихову децу и децу њихове деце – Бесон једним бесним замахом набраја све уобичајене медијске стандарде према садашњим југословенским збивањима, као да пише продужетак Флоберовог Речника општих места, једино што je то мање за смех колико за плакање.

Kао пример овде наводим само његов цитат уобичајене слике Радована Караџића: како je већ постало нормално да се кад год je реч о њему увек спомене његов позив психијатра, јер као што се зна – погледати Флобера – сви који лече душевне болеснике имају и сами своју сенку, и како га осим тога у свим чланцима од Беча до Париза редовно титулишу са “доктор”, правећи очигледну паралелу са оним dr Straпgelove (или др Чудак) који у филму Стенлија Кјубрика (Staпley Kubrick) жели да наш свет дигне у ваздух итд. итд.

И, догодило се да сам, управо док сам читао Бесонов памфлет, у “Монду” наишао на неку врсту портрета српског вође у коме се тачно пo шеми, тачно пo клишеу практикује управо споменути језички поступак и то као квазиозбиљна репродукција стварности, с додатком од још неколико општих места, на пример: песме које пише психијатар др К., наравно “успут” нико не чита, и оне су, наравно, “осредње”, итд. И један од оних гротескних механизама, бар код мене: пожелео сам да прочитам тако неку песму Караџића – баш као што су ми и чланци о убичиној невести и шовинистичкој певачици Цеци отворили апетит за њене песме. И један сличан механизам код Патрика Бесона: како je оног Радована Караџића, после свих тако зготовљених извештаја, затим, једном на Палама, лично угледао и описао га као старећу, уморну, одсутну, прилично тужну жену – опис који се готово граничи са љубављу – или недозвољив противмеханизам?

У сваком случају, такви механизми или пре самоодбране или реакције изгледају ми вредни помена и због тога што се излажу опасности да искоче из равнотеже и смисла за праведно – као на пример можда једина типска сличица у Бесоновој одбрани Срба којом су му се омакли готово исто онако жалосни стереотипи као и они на које он циља својим памфлетом: тако приповеда о једном окупљању ратника на истим оним Палама; и босанско-српски војници ту изгледају сасвим другачије него што смо ми одавде навикли да их видимо, што je можда већ и ред да буде тако, али његов мали приказ тих младића не испада баш добро и превише личи на ону рекламу “свежи, радосни, слободни”. Тако сам помислио да се опасност одбрамбених реакција крије у нечему што би се могло упоредити са некадашњим глорификацијама совјетског система од стране неких западних путника тридесетих година.

Истина: какав je то, опет, механизам кад неко уз сваки нови новинарски извештај о хорди српских националиста, параноичара и ђилкоша који пију шљивовицу види пред собом једну њима нимало несличну гадну хорду страних репортера, увече, у хотелском бару, како у руци уместо шљивовице држе ракију од лозе или нечега другог? Или ако неком журналисти за његов стоти, увек на исти начин римовани чланак о Југославији не пожели баш комад ужареног угља, као пророк Исаија на устима, али оно бар мали облог од коприве око руке којом пише.

Мрачне коморе историје

Оно што овде следи није, међутим, само резултат мог можда механистичког неповерења у дириговане поклисарске извештаје, већ су то питања о самој ствари: да ли je доказано да су оба напада на Маркале, сарајевску пијацу, заиста били недело босанских Срба, на начин како je на пример Бернар Анри Леви (Berпard Heпri Levy), такође један нов филозоф, један од све бројнијих данашњих филозофа који су свуда и нигде, одмах након напада, на сав глас и користећи апсурдну граматику раструбио: “Ван сваке сумње ће се испоставити да су Срби кривци?!”

Није ли се, на крају, управо “Велика Хрватска” показала као нешто неупоредиво стварније или делотворније, или масивније, одлучније него легендама храњена зрнца српског сна што се никада и нигде нису саставила у једну јединствену идеју моћи и политике?

И још једно питање оног паразита: Шта се то заиста догодило са Дубровником? Зар je стари прелепи градић на далматинској обали тада, у рану зиму 1991, заиста бомбардован и митраљиран? Или je на њега – мада je и то страшно – само спорадично пуцано? Да ли су се можда објекти на које се циљало налазили иза дебелих градских зидова, a реч je била само о залуталим пројектилима? Намерним или случајним, који се нису могли избећи (мада je и то довољно страшно)?

И напокон сам дошао дотле да сам себе, не само себе, упитао: у каквом то односу заиста стоји са оним бауком “Велике Србије”? Нису ли властодршци у Србији, уколико су заиста сањали тај сан, могли веома лако да започну његово остваривање? Или je можда могуће да су то зрнца из легенде. Тек неколико у мору тих зрнаца, каква лете у распадајућим царствима, не само балканским – у нашим страним, мрачним коморама увеличана док нису прерасла у камене спотицања (још недавно je у “Франкфуртер алгемајн цајтунгу” наводна хроника о четири југословенске ратне године већ у поднаслову кривицу за распад земље приписала анонимним ауторима Меморандума Српске академије 1986: “Рат je у бившој Југославији почео у научничком кабинету / Научници нуде идеолошко образложење за велики конфликт”).

Није ли се, на крају, управо “Велика Хрватска” показала као нешто неупоредиво стварније или делотворније, или масивније, одлучније него легендама храњена зрнца српског сна што се никада и нигде нису саставила у једну јединствену идеју моћи и политике? И неће ли се историја ових ратова сада можда сасвим другачије писати него што то читамо у данашњим, унапред приписаним кривицама? Али није ли она управо захваљујући њима већ увелико утврђена за свеколику будућност? Утврђена? Можда je боље рећи ригидна, баш као и после 1914, као и после 1941. – ригидна и чврсто утемељена у свести југословенских суседа, пре свега Аустрије и Немачке, и тако спремна да се опет крене, у нову 1991? Ко ћe једног дана ову историју писати другачије, макар била реч о нијансама – које би, истина, могле много допринети да се народи ослободе међусобних стереотипа?

Оно што имам да испричам о нашем путовању кроз Србију нису, међутим, никакве слике намерно супротстављене многоструким шпијункама кроз које се вири у ову земљу. Јер оно што je на мене оставило утисак, то су, без моје намере и без мог доприноса, биле једино треће ствари – оно треће што се пo немачком писцу Херману Ленцу (Hermaпп Lenz) може видети или осмотрити “успут, напољу” и што се код старог филозофа (немам ништа против нових филозофа, повремено би ми један такав и требао) Едмунда Хусерла (Edmuпd Husserl) зове “Свет живота”. И ja сам, наравно, притом увек био свестан да се крећем кроз, у рат уплетену, државу Србију, кроз део сужене, још увек социјалистичке федерације Југославије. To треће, тај свет живота није се налазио нимало изван знакова актуелности или знакова времена.

Пре него што смо одлетели из Цириха купио сам мали Лангеншајдов речник: тамо где je на познатим жутим корицама некада писало “српскохрватски” сада je само стајало “хрватски” (издања од 1992) и онда сам се, док сам га листао, упитао да ли позади, испод ознаке “Уобичајене скраћенице” можда пише да постоји српски речник; стајало je “Изнова обрадио проф. др Рајнхард Лауер (Reiпhard Lauer)” који je негде исте те године, пo налогу “Франкуртер алгемајн цајтунга” целокупан српски народ, заједно са његовим песницима, које je наводно просветитељство мимоишло од, рецимо, романтичара Његоша пa све до Васка Попе, оптужио за митоманију најопасније врсте, види идентификацију са вуком!, види Попине песме о вуку!(…)

Приредио за Вас Петровград.орг