НЕМАЊА БАЋКОВИЋ: ЈЕРЕТИК ОД ГЛУВОГ БАРУТА

Како је најомиљенији писац Југославије постао први отпадник, и то мимо своје воље… Бранко Ћопић је 26. марта 1984. извршио самоубиство скочивши са Бранковог моста. Том страшном чину претходиле су године, деценије, током којих је Ћопић остао без пријатеља и ангажмана, маргинализован од партијских структура, изопштен, игнорисан… Лавину је покренула његова „Јеретичка прича“, објављена 1950. године, након које је Јосип Броз Тито, наводно, рекао да такву сатиру неће дозволити, али да писац неће бити ухапшен.

гроб једног храброг човека у Београду

Во времја оно, кад се у бригадама ходило по шумама и горама, хумор је био једна од ретких важних ствари којих није недостајало. Свега је могло да недостаје, од муниције, преко санитетског материјала, до хране, само здраве шале на свој и туђ рачун, никако. Офанзива једна, друга, напад један, бежанија друга, све се некако лакше подносило. А тешко да је то ико боље описивао и бележио од Бранка Ћопића.

Млад, али већ знан предратни књижевник за време војевања увидео је вредност тога слушајући и записујући приче које је чуо или којима је сведочио. Убрзо би јунаци тих прича осванули у партизанским листовима, што шапирографисаним, што писаних и умножаваних руком, а тек када би ослободили неки град, па још нашли цео зид за зидне новине…Испред се окупљало мноштво радозналаца, све је пуцало од смеха, праћено звецкањем оружја. А сами јунаци су, пре увијања дувана у те исте новине, могли да се хвале да су ушли у историју. Међу њима и неки Станко Батос из Глибаје, који је појео фишек пластичног експлозива мислећи да је мармелада. Кад му је неко објаснио шта је управо стрпао у себе, продрао се:

 – Одбиј, народе, ја сам експлозиван!

Или приликом одступања пред непријатељем, када се обавезно викало:

 – Б(ј)еж’мо, браћо, поб(ј)еда је наша!

И то је сведочио Ћопић, на свеопште задовољство читалаца тих билтена. А да се нико није љутио, напротив.

Друштванце са терасе

Коначно је она поб(ј)еда стигла. У Београд је, док је још трајала битка, октобра 1944. године, стигао и Бранко Ћопић, да настави с књижевним радом. И то на чамцу, друмом. Укрцао се у неки десантни чамац који су црвеноармејци вукли на камиону. Револуција је коначно победила, створено је бескласно друштво. Макар тако се говорило и певало. Није дуго требало, свега неколико година, да један део оних некдашњих другова из цокула и опанака улети у лаковане ципеле, из кожуха и униформи у одела од штофа из дипломатских магацина, из колиба у издвојене и посебно чуване виле, добрим делом ослобођене од предратне реакције, с пањева у фотеље. Ако би им се прохтело да иду на море, може и то. Док се радничка класа брчкала по плажама синдикалних одмаралишта, њена авангарда имала је своје посебне. Било је припадника радништва, сељаштва и поштене интелигенције који су море видели само преко тих представника. Привилегија привилегију стиже.

Највећи син наших народа и народности није трпео сатиру

Међутим, та авангарда је изгубила нешто. Смисао за хумор, поготово на свој рачун. Постали су смртно озбиљни. И опет је Бранко Ћопић сведочио свему томе, али изгледа да овај други део није баш најбоље схватио. Рачунао је да су то његови стари другови из рата, они који су причали вицеве, али и они који су их радо слушали.

Тако је у „Књижевним новинама” од 22. августа 1950. године осванула „Јеретичка прича”, потписано именом великог партизанског и дечјег писца, можда и најомиљенијег у земљи у том тренутку. На први поглед ништа посебно, кратка сатирична прича, уз илустрацију Зуке Џумхура. Описује се овећа вила, негде на Јадрану, са свих страна ограђена зидом, отворена једино према мору. На тераси, згодно друштванце. Један министар са свастиком, помоћник са женом, један генерал, неколико крупних зверки из крупних установа, бабе и старци, и један начелник персоналног одељења који сумњичаво звера около.

С друге стране зида плажа неког синдикалног одмаралишта. Она свастика, која на факултет иде аутомобилом, и жена поверавају се једна другој како су биле у граду и тамо се мешале са обичним светом; министар који се досађује и генерал који жели да утекне на јавну плажу, с оне стране зида. Из мора на терасу бане неки човек и тражи шприцер, све у јефтинима гаћама, па га брже-боље избацују. Министар у њему препознаје ударника кога је одликовао неколико недеља раније.

Факсимил дела ”сумњиве” приче објављен у ”Књижевним новинама” 22. августа 1950. године

Свастики пада на памет да би било добро да узму оркестар са терасе синдикалаца, да свира само њима. Министар се баца у море, сви га тетоше како одлично плива, све док се не појави нека глава са шеретским осмехом, са суседне плаже, неки „књижевник или вајар, који млати хонораре”, иначе познаник из тешких дана, да му објасни да плива као баба, а поприлично се и угојио. Министар се заједно са њим изгуби на јавној плажи, док онај помоћник машта како му је умрла жена, па се оженио министровом свастиком, па постао министар, „па предсједник владе, па…”. Слично маштају и остали, само свако на своју воденицу.

„А дотле велика плажа необуздано бучи, кличе, пјева и ремети њихове грандоманске планове, бурно изражава задовољства и жеље сваком приступачне.”

Пријатељи стари, где сте…

Бранко је неколико недеља раније написану причу однео свом пријатељу, књижевнику Душану Костићу, једном од двојице уредника „Књижевних новина”. Други је био Скендер Куленовић, Бранков кум. Причи је радни наслов био „Одвојени круг”, док је испод тога писало „Јеретичка прича”. Костић је прочитао причу, узео оловку и прецртао наслов. Остало је само „Јеретичка прича”. Тако је несвесно кумовао првом послератном књижевном скандалу.

„Књижевне новине” су тада биле врло читане. У краткој сатири препознали су се многи. То и некако, али невоља је била та што су их многи из околине препознавали. Свако је нашао неког познаника, ратног друга или неког трећег, ко се и те како омастио на рачун ратних и других заслуга. Тада се то звало „нова буржоазија”. Многи су чак и у оном лику „вајара или књижевника”, који „млати хонораре” и шеретски се цери на министарску идилу познали самог писца, дугогодишњег члана Партије. А управо је тешка артиљерија Партије узимала славног писца на нишан.

Ко o ђаволu приче пише

Већ у следећем броју „Књижевних новина” излази текст „Истина и слобода”, који је најоштрије напао Ћопића. Оно што је посебно упадало у очи је чињеница да је текст потписао Бранков кум, Скендер Куленовић. Покушава да докаже да се понашање оних са терасе не заснива на „животно истинитом материјалу”, па аутора оптужује „само” за злоупотребу слободе стваралаштва. Као да то није било довољно, па излазе и текстови високог партијског работника из Војводине Душана Поповића, „Клеветничка сатира”, затим још један текст кума Скендера „Отворени финале једне анонимне дискусије”. И у сваком оплићу по писцу који се усудио да руглу извргне ствари које су сви видели, али су исто тако сви и ћутали.

После почетног шока, Бранко није покушавао да се брани полемичким текстовима, како је то било уобичајено. Владимиру Буњцу је две деценије касније, а то је овај објавио у књизи „Јеретички Бранко Ћопић”, објаснио да није желео да улази на терен високопарних изјава, пуних општих места. Не, решио је да настави са сатиром, па су се појављивале нове и нове приче. Сами наслови довољно говоре: „Судија с туђом главом”, „Прича о Теофилу бојажљивом”, док је врхунац била „Ко с ђаволом приче пише”. Да све то поткрепи и објасни, објавио је и текст „Ријеч-двије о сатири”, опет у „Књижевним новинама”. Изгледа да је то превршило меру. Ако је до тада по њему деловала партијска артиљерија, сада се спремао нуклеарни удар.

Тито на вратима

 Биће да су му „Јеретичку причу” отписали на оно „промакло му је”, „деси се”. После других, већ није било сумње о чему се ради. Тако у „Борби”, партијском гласилу, у два наставка излази непотписан текст „Јунаштво Бранка Ћопића”. Били су то дугачки текстови, на по две трећине странице великог формата. Књижевни историчар Ратко Пековић је у књизи „Суданије Бранку Ћопићу” приметио да је „Борба” тада излазила на свега шест страна. Две трећине једне стране тада нису добијали ни високи партијски функционери. Аутор непотписаног текста анализира Ћопићеве сатире, не толико „Јеретичку причу”, колико оне касније. Описује их као нападачку одбрану од свих критичара, а потом се из све снаге обрушава на писца, који блати систем и представља „саставни део повампиравања буржоаских схватања”. Према аутору чланка, Бранко сматра да нема разлике у животу нових руководилаца и претходне „ненародне” владајуће класе. Уз све то, Ћопић је „инжењер лажи, а не инжењер душа”. Другим речима, клевеће и лаже, а како је песник рекао, „осетит нашу ће пест”. И осетио је. Већ сутрадан, 30. октобра 1950. године, одржан је Трећи конгрес Антифашистичког фронта жена (АФЖ). На скупу је говорио Тито. У свом говору поткачио је и Бранка Ћопића, док је у публици седела и Ћопићева мајка. Рекао је да то што је он узео такве ликове за сатиру, од министра до ударника, значи да он цело друштво, одозго до доле, приказује као негативно, што опет значи да га треба слистити. Друштво. Такву сатиру држава неће оставити без одговора, али не треба се бојати да ће га они хапсити. Треба му само јавно одговорити да се такве ствари неће трпети.

„Нећемо га хапсити…Тито”

Бранко је са разних страна већ по објављивању прича начуо да се нешто спрема и да то неће тек тако проћи. А тек када је, заједно са Душаном Костићем, као одговорним уредником, добио позив да се јави у Централни комитет, код главног партијског идеолога Милована Ђиласа…Ђилас је то саслушање почео дреком. Нападао је слеђеног писца да пише храну за малограђане, за чаршију. Да је сазнао да Партија припрема борбу против привилегија, па се унапред јуначи. Баш као што борац у рову опали пре команде и тако открије положај. А зна се шта бива с таквим борцем. Оптужио га је и да у књижевности само гура своју сељачку братију, а Партије нигде нема.

У та вунена времена, то су биле страшне оптужбе. Нека забрана објављивања би још била блага казна. Многи су и за мање завршавали по разним казаматима и острвима. Ипак, Бранко је то пропратио на свој начин. Одмах по повратку са саслушања, из новина је исекао део Титовог говора са конгреса. И то онај „Нећемо га хапсити…Тито”. Исечак је причврстио на врата свог стана, за сваки случај, ако неким друговима падне на памет да доказују правоверност, да одмах виде шта им поручује Тито.

Пут до моста

Онај текст из „Борбе” покренуо је лавину. Знатно касније, открило се да је текст писао Моша Пијаде, док му је око неких хумористичких зачкољица помагао Милован Ђилас. По партијској директиви, после напада у новинама, Ћопић је постао предмет расправа на терену. Од ЦК, па наниже, све до месних одбора. Нарочито се тражило да се према писцу и његовом делу одреде у његовом родном Подгрмечу. У томе учествују и многи првоборци, пишчеви ратни другови. Баш они, који су на почетку рата, када су схватили да је краљ збрисао, на његово место хтели да изгласају Бранка Ћопића. Тешко да је постојао неко ко није тупио сабљу на писцу на ветрометини. Појавио се и чланак књижевног критичара Велибора Глигорића, „Јерес Бранка Ћопића”.

Иако неких тежих последица, у виду затварања или нечег још горег, није било, Бранко је све ово тешко поднео. Нашао се у некој врсти привремене изолације. Није објављивао, а у једном писму, које такође наводи Пековић у поменутој књизи, каже да је имао само добронамерну жељу да руглу извргне низ појава које му боду очи, као и да се надао подршци Партије за ову врсту критике. Каже да је „можда негдје претјерао”, али да се не стиди што је „ударио линијом сатире”.

друг Тигар из Глувог барута Мустафа Надаревић као Шпанац

Ипак, ако се примирио, није се смирио, па је неколико година касније написао комедију „Одумирање међеда”, у којој се, јел’, неко сетио да би ваљало да се увезе нови народ, пошто се овдашњи много избезобразио. Следио је роман „Глуви барут”, у коме се описује почетак рата у Бранковом крају, уз нимало ласкаве описе тадашњих комесара. Због таквих ствари накратко је чак и избациван из Партије. Многи тврде да му је партијски прогон и те како скратио живот. Да га је то, много година касније, 26. марта 1984, практично одвело на мост. Занимљиво је да је сам Милован Ђилас крајем 1953. и почетком 1954. године објавио серију текстова, од којих је кључни био „Анатомија једног морала”, у којима се такође обрушио на привилегије „нове класе”, а самим тим и на комунизам као систем, и тиме и потоњом голготом постао један од најпознатијих дисидената на свету. А све је почело „Јеретичком причом”.

Број Политикиног забавника: 3372 2016.

Илустратор: Милан Ристић