Народна поезија представља само један сегмент српске духовности. Иако су у њој сачувани многи елементи традиционалне српске културе, народна поезија је у највећој мери посматрана кроз призму књижевне историје. Још је Вук Караџић извршио поделу песама на мушке и женске, односно на епске и лирске. Тематски је Вук епске песме поделио на: пјесме митологичне, пјесме јуначке најстаријих времена, пјесме јуначке средњих времена и пјесме јуначке новијих времена.
Петар Поповић је епске песме поделио на два велика циклуса: I – историјски и II – неисторијски. Међу историјским песмама издвојио је девет циклуса: немањићки, косовски, циклус о Краљевићу Марку, циклус о Бранковићима, циклус о Црнојевићима, хајдучки, ускочки, циклус о ослобођењу Црне Горе и циклус о ослобођењу Србије (Поповић П. 1919). Татомир П. Вукановић такође дели епске песме на два велика циклуса: неисторијски и историјски. Међу неисторијским песмама разликује: космографски циклус, песме о култним бићима, песме о легендама, чудима и народном веровању и хришћанске песме. Историјске песме дели на дванаест циклуса: немањићки, мрњавчевићки, косовски, циклус о Марку Краљевићу, бранковићки, други косовски, јакшићки, црнојевићки, хајдучки, ускочки, циклус о ослобођењу Црне Горе и циклус о ослобођењу Србије.
Историјска основа појединих епских песама је давно доведена у питање. Натко Нодило у својој обимној студији каже: “ Није нипошто мучно, већ првим погледом, назријети, да о хисторијскоме какву догађају, што би пјесма била прихватила и по народу разнијела, овде не може да буде говора. По свему овоме, прилика је мислити, да је епска пјесма српска и хрватска, донекуд, претварала богове људима, још прије свестранога освоја Срба и Хрвата христјанском и муслиманском вјером. Процес прелијевања богова у калуп људски ми ту затјечемо како при дјелу. Дајте надимак какавгод Сунцу, а оно ће постати лице назови хисторијско. (Нодило Н. 1981.)
Љубинко Раденковић у анализи бројних епских песама о Старини Новаку запажа да “ у њима нема ни трунке о историјским догађајима који се везују за личност и дело историјског јунака.“ Аутор даље закључује да су оне „створене на темељу десакрализованих календарско обредних песама о громовнику и Младом Богу (Божићу) које су певане у циљу правилне смене временских циклуса.“(Раденковић Љ. 1988, 228)
Светозар Кољевић је веома добро уочио да су главни јунаци епских јуначких песама најчешће само номинално историјске личности. Имена јунака су најчешће „само чивилуци о које се каче одређене теме и мотиви. “ (Кољевић С. 1988, 125)
Н. Нодило је на основу читавог низа епских народних песама и друге етнолошке грађе покушао извршити реконструкцију српског народног пантеона. На основу обимне и детаљне анализе он је закључио да велики број епских јуначких песама говори о Сунцу, Виду и Световиду, односно соларним божанствима.
Н. Нодило је на неким примерима уочио да се поједини делови песама односе на дане у години. У анализи песме „Смрт војводе Кајице“ он каже: “Тридесет златних путаца Каичиних могу бити дани децембарски завршног Сунца. Јанко води к игри и полому три стотине Маџара и шесдесет дјеце Каравлаха што су дани годишњи.“ У детаљу песме „Болани Дојчин“ Н. Нодило запажа следеће: -“Арапину јунак претурио на копљу шатор, кад под шатором триест дјевојака, то јест тридесет навршених дана мјесеца јануара. Заточник бијелог Солуна посјекао заточника црне Арабије… Свршио јануар.“ У детаљу песме „Јован и дивски старјешина“ Н. Нодило уочава нове календарске моменте: „…ход му је по свијету тридесет конака далеко, колико има у мјесецу днева. Јованов Лабуд јест Сунчев коњ. А таман је лабуд симбол за Сунце“.(Нодило Н. 1981)
У великом броју епских народних песама, које припадају различитим циклусима (изузев циклуса о ослобођењу Црне Горе и Србије), сам ток радње је често неочекиван, нелогичан, неприродан и асоцијалан: мајка издаје сина, сестра брата, жена мужа, брат убија сестру, сестриће, муж неверној жени поклања живот, јунаци један пред другим плачу и тако даље. Композицијска схема у таквим песмама је устаљена. Поједини мотиви, као што је на пример мотив везивања главног јунака, јављају се на тачно одређеним местима у песмама. Читав низ различитих мотива вешто је укомпонован у једну целину.
Календар представља јединствен и чврсто повезан астрономско – математички систем, илустрован метеоролошким приликама и стањем живог света. Ово велико знање представља најсложеније и најважније знање једне земљорадпичко – сточарске заједнице. Оно представља велику, свету тајну, која да би се сачувала и да би била пренета наредним генерацијама морала је бити и била је кодирана. Кључ шифре су знали само упућени, потпуно исто као што је било после примања хришћанства, када је хришћанска црква преузела бригу о календару.
Јединствено сведочанство о вишемиленијумском познавању календара представља годишњи циклус обичаја српског народа. Он је једна од највећих тема српске и балканске антропологије у целини. Етнолошка, историјска, лингвистичка и археолошка грађа и литература о овом проблему је веома обимна (Недељковић М. 1990.). Годишњи циклус обичаја је животно важан због човекове потребе за оријентацијом у времену.
Српска народна поезија обилује примерима који говоре о антропоморфизираним и теоморфизираним небеским телима и њиховом животу (Јанковић Н. 1951.). Другу групу чине песме које су се певале за одређене празнике у години. Тако су настале коледарске, божићне, лазаричке, краљичке и друге песме. Оне у суштинн представљају молитву упућену одређеном божанству, на првом месту Сунцу, у одређено време у години.
Своје дуговековно познавање календара Срби су искристалисали и забележили у бројним епским песмама, где је описан цео или само део годишњег циклуса. Све овакве песме требало би сврстати у посебан, календарски циклус. У таквим песмама строго се водило рачуна о самој радњи, која шифровано одсликава астрономско – метеоролошке прилике. Анализом таквих песама, дефинисањем и декодирањем мотива, покушали смо доћи до њиховог првобитног значења и функције.
Тематски се овакве песме могу поделити у девет група:
Прву групу чине песме које говоре како мајка издаје сина љубавнику. Син успева да победи и убије мајчиног љубавника, а затим се са мајком враћа кући оцу. Овом циклусу припадају песме: „Јован и дивски старјешина“, „Корун, Кондофила и син Констадин“, „Димитрије и чичко Корун“, „Мати невјерница“ и „Опет то, али друкчије“.
Другу групу чине песме које описују како жена издаје мужа љубавнику. Муж успева да победи противника. Овој групи припадају песме: „Невјера љубе Грујичине“, „Стојан Поповић и његова љуба“, „Јован Поповић и Коруна војвода“ и „Женидба краља Вукашина“.
Трећу групу чине песме које описују како сестра издаје брата мужу. Брат убија зета, затим и сестру. Овој групи припадају песме „Опет Љутица Богдан и сестра“ и „Опет Љутица Богдан и сестра „.
Четврту групу чине песме у којима је описано како кума издаје кума, што је само по себи супротно српским обичајно – правним нормама. У ову групу спада песма „Мајстор Манојло“.
Пету групу чине песме које описују женидбу неког јунака, коме невесту преотима други, а он је ипак на крају узима за себе. У ову групу спадају песме : „Женидба Јова Будимлије“, „Женидба Грујице Новаковића“, „Женидба Ива Голотрба“, „Женидба Ивана Ришњанина“.
Шесту групу чине песме које описују деветоро браће који удају сестру. Браћа умиру или гину, а на крају умире и сестра. Овој групи припада песма „Браћа и сестра“ као и читав циклус о девет Југовића.
Седму групу чине песме у којима је описано надметање и борба два јунака или две групе људи. Овде спадају песме „Виде Даничић“, “Човјек паша и Михат Чобанин“, “Дружина Михата хајдука“, „Oпет то“, „Михат и паша од Требиња“, “Четири ускока“, “Грујица и паша од Загорја“, “Грујица и Арапин“ и многе друге.
Осму групу чине песме у којима је описана смрт главног јунака. Овој групи припадају песме: „Смрт Марка Краљевића“, „Војин и сестра Иванова“, „Смрт војводе Кајице“, „Марко Краљевић и соко“, „Сестра Љутице Богдана“ итд.
У девету групу спадају песме које описују различите индивидуалне догађаје. Песме ове групе су: “Ко крсно име служи оном и помаже“, “Орање Марка Краљевића“, “Облак Радосав“, „Дилбер Илија“ и друге.
Знања и веровања Срба о небеским телима
У науци је још дискутабилно питање о веровању Срба и Словена уопште у небеска тела. Митолошка школа XIX века је дефинисала словенску религију и митологију као један соларни систем у коме Сунце стоји у његовом средишту, односно на врху његовог пантеона. Б. O. Унбегаун то оспорава тврдећи да нема никаквог основа претпоставка о правом култу небеских тела код Словена (Унбегаун Б. O. 425). Л. Нидерле се надовезује на ову теорију, закључујући да су тезе о вишим облицима култа Сунца код Словена изведене ех рost, на основу неких веровања и народних песама (Нидерле Л. 79, 80). Тезу о соларном карактеру словенске религије побија и Е. Гаспарини (Gasparini Е. 579, 580). В. Чајкановић, који је скоро целу српску религију и митологију протумачио кроз култ предака, тврди да Срби „интересовали су се Месецом и звездама само у питањима магије и пољопривредног календара. Они су могли знати за известан број митова о небеским телима, али култа није било (Чајкановић В. СЕЗ XXXI, 81.). III. Кулишић се потпуно ослања на поставке Нидерлеа, Чајкановића и Гаспаринија, крајње маргинализујући српска веровања о небеским телима, посвећујући им у својој студији свега неколико страна (Кулишић Ш. 1979. 113 – 117), неаргументовано закључујући: „Може се рећи да вјерска традиција Јужних Словена потврђује наведене оцјене да се извјесни трагови вјеровања о сунцу могу пратити у неким обичајима, посебно у вези са ватром, али о неком култу Сунца не може бити ни говора“ (Кулишић Ш. 117). Чини се да је овакав закључак могао да проистекне само из Гаспарипијеве констатације „да у Античко доба ни Грци ни Римљани, а у средњем вијеку ни Германи ни Угрофинци не знају за соларна божанства (Гаспарини Е. 1979. 581; Кулишић Ш. 1979. 114).
Сматрамо да оваква и слична тврђења немају никакву научну основу. Н. Ђ. Јанковић је аргументовано показао да Срби познају небеска тела и неке законе њиховог кретања, и да имају веома развијена и разноврсна веровања о њима (Јанковић Н. Ђ. 1989.). Т. Ђорђевић доноси читав корпус података о небеским телима у веровањима и обичајима српског народа (Ђорђевић Т. 1939.). Н. Нодило је показао да већина главних јунака српске народне епике представљају антропоморфизирано Сунце (Нодило Н. 1981.).
У анализи овог проблема пошли бисмо од општих појмова васељена и небеско тело. Васељена – све село и свемир – сав свет су опште словенске речи у којима се јасно види да је она дефинисана као насеље, као место где неко живи. Појам небеско тело је сам по себи веома битан. Тело се у изворном српском језику директно односи на живи животињски свет, рачунајући и човека. На основу тога није тешко закључити да у васељени живе небеска тела, која се замишљају као жива бића, што даје солидну основу за постојање развијеног религијског система о њима. Небеска тела се по народном схватању веома често дефинишу као путници, скитнице, луталице и слично.
О примарној улози Сунца у таквим веровањима говори читав низ података. Већи део годишњег циклуса обичаја директно или индиректно је везан за Сунце и његово привидно кретање: Бадњидан, Божић, Јовањдан, Сретење, Обртеније, Видовдан, Ивањдан, Петровдан, Илиндан, Преображење, Миољдан, Митровдан итд. На основу анализираних календарских песама закључили смо да се антропоморфизирано Сунце крије иза лика јунака који се најчешће зове Јован, Јово, Иван, Иво. У православном хришћанском календару Светом Јовану је посвећено 12 празника: Ивањдан – рођење Св. Јована Крститеља 7. јула; Усековање главе Св. Јована Крститеља 11. септембра; Зачеће Св. Јована Крститеља 6. октобра; Прво и друго обретење главе Св. Јована 9. марта; Треће обретење главе Св. Јована 7. јуна; Сабор Св. Јована Крститеља 20. јануара; Св. Јован Богослов 9. октобра и 21 маја; Св. Јован Златоусти 9. фебруар; Св. Јован Касијан 28. фебруара; Св. Јован Милостиви 25 новембра; Св. Јован Нови 16. августа.
Цео животни циклус обичаја је директно везан за дневно привидио кретање Сунца од истока ка западу. Крштење и венчање обављају се док Сунце – дан напредује. Славска свећа се такође пали пре подне. Сахране и даће се обављају у другој половини дана, када се Сунце клони западу. Сви послови се започињу да би напредовали, док дан напредује. Тако се оснива и гради кућа, оре и сеје њива, жање жито итд. Заклињање Сунцем је и данас честа пракса код Срба: „Тако ми јарког Сунца“, „Сунца ми“ итд. Храмови, куће и гробови се постављају и окрећу према Сунцу. Сунце је главни оријентир у простору и времену.
Плетење ивањданског венца и кићење кућа, храмова и гробова са њим је јасан и данас жив доказ о постојању развијеног култа Сунца. Тај венац се прави од ивањског цвећа које је жуте боје, односно боје самог Сунца. Он је кружног облика, са јасно назначеним зрацима, тако да јасно својим обликом опонаша ово небеско тело.
Ритуална кружна игра коло опонаша и симболизује кретање Сунца. Ш. Кулишић крајње формалистички и произвољно за коло тврди да приказује Месечево кретање. Он превиђа чињеницу да се и данас Сунце као небеско тело назива коло, небеско коло, јарко коло, сунчано коло, жарко коло итд. За Месец таквих података апсолутпо нема. III. Кулишић тврди да „назив „коло“ значи ромб, који се као орнамент често јавља на прегачама и несашивеним сукњама (футе коларке) код балканских Словена“ а као веома старински мотив и на женској одјећи источних Словена, може се закључити да је овај женски мотив првобитно означавао Мјесец.“ Овакво тврђење је апсолутно неосновано. Тачно је да се мотив ромба у традиционалној српској култури често назива колом. Међутим тај „ромб“ представља крајње редуковану и стилизовану свастику, куку окренуту, односно кукасти крст. Мотив кукастог крста Срби такође зову колом. Он представља скицу централног сазвежђа северне хемисфере, Мала и Велика кола, односно Малог и Великог медведа (Ursa minores и Ursa majores), које се окреће око звезде Северњаче и које је дато у четири чворне тачке дневног и годишњег окретања земље око своје осе и око Сунца. У селу Белоњу (Сврљиг) обредни хлеб са оваквим мотивом се зове „коло“, а у Звижду, Хомољу и Браничеву „сунце“. На балканско-карпатско-подунавским просторима мотив кукастог крста – свастике се јавља од винчанске цивилизације (4500. г. пре наше ере), траје кроз цело метално доба, антички и средњовековни период и сачуван је као народни орнаментални мотив у етнографској грађи XIX и XX века. Позната, данас дечија, српска обредна игра у круг “ Коларићу, Панићу“ текстуално описује окретање управо овог сазвежђа: “Коларићу, Панићу, / плетемо се самићу, / сами себе окрећемо, / сами себе заплићемо; / Коларићу, Панићу…“
Песма је потпуно јасна јер илуструје једну од најбитнијих небеских појава на северном хоризонту. Име Коларић директно означава сазвежђе Мала кола, односно Мало коло. Епитет Панић указује на Пана, Господина и самог Господа Бога. Презимена Панић и Пановић су и данас веома честа код Срба.
По српској митологији Сунце представља мушки принцип у природи. У епским календарским песмама оно је увек персонификовано мушким јунаком. Поједини мушки ликови се често изједначавају и пореде са самим Сунцем: „Светли царе, огрејано Сунце.“
У великом броју календарских епских песама централни мотив је женидба Сунца. У неким, чисто митолошким песмама та женидба је директио описана: „Сунце и Месец просе девојку“ и сличне.
На основу изнетих података можемо закључити да су Срби у давнини, у претхришћанско доба располагали читавим низом знања о небеским телима, која се језиком савремене астрономије могу дефинисати у следећим тезама:
1. Центар васељене је Сунце, оно је једино, непроменљиво, непобедиво и неуништиво. Оно је главна тачка целог система и главни јунак свих календарских епских песама. То значи да Срби у давнини у суштини знају за хелиоцентричан систем света.
2. Знају за Месечево кретање и Месечеве мене.
3. Познају и издвајају најважнија сазвежђа.
4. Знају за постојање циркумполарних и нециркумполарних звезда и сазвежђа и механику њиховог кретања.
5. Знају за датуме Сунчевог солстиција и еквиноција, односно за правилну смену годишњих доба.
6. Знају за помрачења Сунца и Месеца.
7. Знају да Сунчеви зраци у време летњег солстиција у подне падају на земљу под правим углом.
8. Знају да је структура Сунца течна, растопљена и усијана маса, налик растопљеном воску или маслу, што је само други, народни назив за плазму.
9. Знају да су небеска тела округла, налик на јабуку: „Мој Стојане, јабуко од злата.“
10. Знају да се небеска тела крећу по тачно одређеним путањама и законима кроз време, односно да то нису никакви предмети приковани за небески свод како ће дуго времена сматрати средњоевропска средњевековна астрономија.
11. Знају да Земља веома мало утиче на кретање небеских тела, стога јој и не придају велики значај.
12. Знају да је васељена бескрајна, и стога и не покушавају да је ограниче, већ само одређују оријентире у њој.
На основу таквих сазнања Срби су изградили развијен митолошки систем, који представља „тајни језик“ првобитне астрономске науке. Тај митолошки систем је веома разноврсан, али свака варијанта полази од основних сазнања науке о небеским телима. Тај митолошки систем није измишљотина о стварима којих нема, није произвољна конструкција, већ је на посматрањима и анализама кодирано приказана небеска механика више или мање детаљно. Захваљујући таквом приступу и таквим сазнањима Срби су на Балканско – Карпатско – панонским просторима открили календар као систем и као закон још пре више од 7500 година, који је као народни календар „in vivo“ сачуван до данас. Такав митолошки календарски систем, и поред хиљадугодишњег утицаја хришћанске цркве, очувао је велики број изворних народних назива за одређене дане и датуме у години: Арлијевдан, Арнијевдан, Бабин дан, Бадњи дан, Бела недеља, Бела субота, Бела среда, Бели четвртак, Бели петак, Биљани петак, Божић, Видовдан, Водица, Врбица, Врбопуц, Гарава среда, Гладна недеља, Глува недеља, Глуви уторак, Детињци, Загонетна недеља, Зелени четвртак, Зли петак,3мијин дан, Јарило, Кратка недеља, Крива среда, Ледена субота, Луда недеља, Луда среда, Луди петак, Материце, Међудневице, месојеђе, Мечкин дан, Миољдан, Млада недеља, Млада петка, Млада среда, Младен, Младенци, Осовитанедеља, Оци, Оцило и кремен, Пасја недеља, Пепељава среда, Пољобранија, Ранило, Расипна недеља, Растурница, Руса среда, Русална недеља, Русална среда, Русални петак, Русални понедељак, Светла недеља, Светли петак, Себични петак, Сирна недеља, Спасовдан, Сретење, Тодорова недеља, Тројице, Туциндан, Хрома недеља, Цвети, Цветна недеља, Црвена субота, Црни уторак, Шарена недеља итд.
Српска народна епика као извор археолошке информације
Народна поезија представља један од сегмената српске духовности. Иако су у њој сачувани многи елементи традиционалне српске и старобалканске културе из различитих историјских периода, народна српска поезија је у највећој мери посматрана кроз призму књижевности, језика, етике и етнологије.
Значај српске народне епике за археолошка проучавања балканско-карпатско-панонског простора је вишеструк. На њега су указали Милутин Гарашанин и Јован Ковачевић у разматрању материјалне и духовне културе Словена (Гарашанин М – Ковачевић Ј. 1950.). Драгослав Срејовић је у анализи лика Марка Краљевића и његовог старобалканског порекла указао на велики значај ове врсте грађе (Srejovic, D. 1958.). Поред свега тога овај аспект српске народне епике је у великој мери запостављен. Није потребно посебно објашњавати колики је њен значај за археолошку науку овог простора. Он је потпуно једнак значају класичне грчке и римске поезије за античку археологију у целини. Занемаримо ли Илијаду, Одисеју, Енеиду, Метаморфозе, грчке митове и римске легенде, видећемо да ће наша укупна знања о античкој Грчкој и Риму бити осакаћена и обезглављена.
Епске народне песме доносе читав опис погребних обичаја, на које су својевремено указали Милутин Гарашанин и Јован Ковачевић (Гарашанин М. – Ковачевић Ј. 1950, 199-205.). Тако је у календарској епској песми „Смрт војводе Кајице“ (Вук Ст. Караџић, Српске народне пјесме II, песма број 81) детаљно описано сахрањивање под хумком.
„Са сабљама сандук отесаше, / Саранише војводу Кајицу, / Чело главе копље ударишe, / На копље му сокола метнуше, / За копље му коња привезаше, / По гробу му оружје простреше, / Од маџара унку начинише, / Оградише гроба Кајичина, / Да Маџари к њему не долазе, / Да му мртву не претресу тело.“
Опис Кајичиног гроба потпуно одговара гробовима бронзаног и гвозденог доба на балканско – карпатско – подунавском простору, и то одређеном начину сахрањивања под хумкама – тумулима.
Сваки археолошки коментар стихова који описују сахрану је сувишан. Они детаљно и прецизно описују гроб и прилоге у њему, дајући чак и функцију подизања хумке-тумула. Песма доноси за археологију веома важне податке где је сахрањен војвода Кајица. Краљ Ђурђе у песми јасно каже, односно пита се: „О Кајице, моје чедо драго, / „Како ћу те оставити сама, / „Да ми чуваш на Бељацу стражу?“
У уводном делу песме видимо да се радња песме дешава у јужном Банату: „На Ковину Дунав пребродио, / Па се маши Влашке земље равне, / Док с’ доити Вршачке планине.“
Сахрањивање под тумулима у јужном Банату је археолошки детерминисано од енеолита до касног бронзаног доба. Топоним Бељац потпуно одговара археолошком локалитету Белуца у селу Павлишу код Вршца, на коме је археолошки потврђен континуитет живљења од неолитске старчевачке културе, до времена Сармата (Рашајски Р.. 1962, 26; Узелац Ј. 1996.). Код локалног становништва Павлиша и околине још увек је сачувано сећање на место где је сахрањен војвода Кајица.
Детаљан опис Кајице војводе омогућује нам да још прецизније хронолошки одредимо време сахране:
“Каква ј’ красна Каица војвод! / „У каквом ли господском оделу! / „На плећи му зелена долама / „Од кадиве, извезена златом, / На долами токе сува злата, / „А покрај њих тридесет путаца, / Свако му је од по литре злата, / „И под грлом литра и по злата, / „Које му се на бурму одвија, / „Те војвода њиме пије вино; / „На војводи чизме и чакшире, / „Чизме су му сребром потковане, / „А чакшире од главе кадиве, / “По долами коласта аздија / „Сва од сребра и чистога злата, / „На војводи калпак свиле беле, / „За калпаком од сребра челенка, / „О њој златни триста трепетљика, / „Свака ваља два дуката златна, / „У челенки два камена драга, / „Војводи се види путовати, / „Кроз крајину водити војводе, / „У по ноћи, кано и у подне; / „Око врата колајна од злата, / „За појасом две убојне стреле; / “’Висок јунак, танак у појасу, / „Бела лица, црни наусница, / „Црн му перчин појас премашио; / „Преко крила гола сабља бритка, / „Преко голе сабље пије вино / “Покрај чизме буздован позлаћен.“
Није тешко у овом опису препознати металне предмете касног бронзаног доба Панонско-подунавског простора. Метални украси за груди су у касном бронзаном добу овог простора детерминисани као пекторале, дугмад различитог облика, фалере и апликације, и потпуно су аналогни опису у песми. Боривоје Човић је у реконструкцији ношње илирског ратника из Илијака приказао такве металне украсе управо као токе (Бенац А. – Човић Б. Гласинац 2, Сарајево 1957, Сл. 6). Златна колајна на врату војводе Кајице није ништа друго него златни торквес. Оружје и опрема војводе Кајице веома лако се може идентификовати са оружјем и опремом овог периода. Калпак са сребрном челенком-почелицом и трепетљикама-привесцима је препознатљив археолошки налаз овог периода (Рraistorija jugoslovenskih zemalja IV, bronzano doba, Sarajevo 1983.)
Сличне, скоро идентичне описе појединих јунака имамо у читавом низу српских епских песама. Оваква ношња је у појединим српским крајевима сачувана у народној ношњи до данас. То се посебно јасно види у народној ношњи Црне Горе, Херцеговине, Далмације, централне Босне, западне Србије, Војводине и Македоније, где су металне токе, у идентичном облику, величини, материјалу, броју и функцији сачуване до данас. Те области представљају демографско језгро српског народа, из ког су вековима насељаване ратовима и несрећама опустошени и запустели српски крајеви у широј зони Подунавља: Шумадија, Мачва, Браничево, Семберија, Славонија, Бачка, Срем и Банат. Та ношња је оригинално српска и њена веза са накитом и ношњом касног бронзаног и старијег гвозденог доба истог простора тако очигледна.
Посебан значај српске народне епике налази се у обимној топографској грађи коју овакве песме доносе. Радња епских календарских песама дешава се на простору који је јасно географски детерминисан. На југу граница иде линијом: Сењ, Скадар, Призрен, Охрид, Солун; на истоку граница је Солун, Вилиндар (Хиландар), Цариград; на северу граница је Сибињ, Јањок, Ердељ, Будим и на западу Будим, Кладуша, Сењ. Унутар овог простора календарска епска поезија доноси читав низ топономастичке грађе: градови: Београд, Смедерево, Сталаћ, Крушевац, Призрен, Прилеп, Удбиња, Удбар, Ливно, Пирлитор, Бањска, Сарајево, Грачац, Грахово, Видин, Пладин, Задар; реке: Дунав, Морава, Мориш, Дрина, Ситница; планине: Кунара, Куновица, Романија, Везента, Мироч, Голеч; области: Годомин, Дренопоље, Косово Поље, Загорје и многи други. Неке од топонима бележе и антички извори у, сасвим разумљиво искривљеном облику, јер је српски језик био и остао тежак и неразумљив за странце, па су они топониме бележили и бележе још увек онако како знају и умеју. Тако имамо општеприхваћено да је Београд – Belgrade, Пожаревац -Раssarovic, Смедерево – Semendria, Средац (Софија) – Serdica итд.
Јасно детерминисан географски простор у коме се радња српских народних песама дешава, и у коме су космолошки догађаји „спуштени“ са божанске-васељенске равни на земљу, на људску раван живота и постојања, представља праисконски матични српски простор. На том простору је доказан континуитет живљења током целе праисторије, антике и средњег века. На њему је епска календарска поезија жигосала најважније тачке за поимање целокупног календарског знања. Те тачке су као и звезде на небу, неке су сјајније, неке блеђе, али све подједнако значајне. Песме доносе имена великих градова, река, планина и области, али и имена малих села, извора, речица или брда.
Ако пођемо од доказаних премиса да су календарске епске песме српске, да су настале снагом српског ума и српског знања у време развијеног бронзаног доба, да се радња свих тих песама дешава на географски детерминисаном балканско-карпатско-панонском простору, где насеља, реке и планине имају српска имена, по елементарним законима логике и научног мишљеља на том простору у развијеном бронзаном добу живе давни преци данашњих Срба. У противном, или епске календарске песме нису српске, или су настале на неком другом простору па транспоноване на садашњи, што је немогуће научно одбранити и аргументовати, јер је апсурдно.
Епска народна поезија може имати и велики значај у детерминисању појединих археолошких објеката. У анализи ликова на медаљону из барске оставе изнето је мишљење да четири мушка лика представљају четири вида бога Сунца, односно четири годишња доба (Јацановић Д. 1996, 163.). У календарској песми „Четири ускока“ (Вук Ст. Караџић III, песма број 47.) опис четири јунака је потпуно аналоган ликовима на медаљону: „Један јунак лица ђевојачка, / „Не имаше браде ни бркова, / „Већ му перчин покрива рамена; / „Други јунак смеђе науснице, / „Трећи јунак црне брке веже, / „А четврти седу браду креше.“
Број сличних примера је сасвим извесно далеко већи. Изнети елементи указују на сву комплексност српске народне епике, као јединственог чувара старобалканског знања о васељени и човековом месту у њој, осветљавајући истовремено све аспекте људског постојања.
О аутору: Драган Јацановић је рођен 1958, године у селу Велика Река код Малог Зворника. Детињство је провео у селу Скрађанима у питомој Мачви, где је у селу Змињаку завршио основну школу. Шабачку гимназију је завршио 1977. године. Дипломирао је на Филозофском факултету у Београду 1982. године на катедри за археологију. Ради као виши кустос-археолог у Народном Музеју у Пожаревцу. Објавио преко сто стручних и научних радова у домаћим и страним часописима и учествовао у свим археолошким истраживањима на тлу Србије. Објавио монографије Пожаревац – културна стратиграфија праисторијских налазишта у Браничеву у едицији Археолошког института у Београду „Археолошка грађа Србије“, Маргум, Беловоде, Српско календарско знање у у српској народној поезији из кога вам доносимо одломак.
Преузето са националних портала: Пројекат Растко, Србин. инфо и Свевлад