БОЖИДАР ЗЕЧЕВИЋ: ОЖИЉЦИ СМУТНИХ ВРЕМЕНА

Тренутно се на каналу РТС 3 приказује руски историјски спектакл – серија “Годунов”, титлована на српски језик. Премијерно се приказује  суботом у 20:00. часова а недељом је реприза. Није јасно зашто на трећем каналу када по квалитету треба да буде на првом и да служи на нашем Факултету драмских уметности као показна вежба за наше редитеље који се ухвате тематике српског средњег века. Петровград.орг Вам доноси ауторски текст филмског аутора и теоретичара Божидара Зечевића који наводи на размишљање.

Искривљене слике прошлости и фалсификати који прате готово сваку нову историјску продукцију нашег Јавног сервиса изгледа да муче и далеко веће и неупоредиво боље организоване јавне телевизије, од којих је свакако најпрестижнији први национални ТВ канал Русије. То се могло закључити по реакцијама јавности на појаву нове руске историјске саге Годунов пре две године, када је одјекнуо општи уздах олакшања јер на малом екрану више нема ружних слика прошлости и ругања традиционалним вредностима Русије, што је ушло у моду пре неколико година, после крајње скупих и контроверзних филмско-телевизијских пројеката типа Викинг, Легенда о Коловрату и Матилда, снимљених уз подршку главних државних фондова и органа. Као да је ставила тачку на та помодна кретања, којима није одобровољила Запад, а није наишла на добар пријем у најширем домаћем кругу, држава, по свему судећи, окреће нови лист.

Нема више ружења руске историје, нема више искривљених слика националне баштине ни покушаја ревизије „превазиђених” стереотипа и, напокон, брише се сваки траг русофобије. То је можда у вези и с новом Путиновом Стратегијом националне безбедности која подржава курс заштите традиционалних основа руског друштва и одбрану система вредности руског цивилизацијског круга, што се у данашњем, дигиталном времену популарно назива руским кодом. Многи сматрају да је управо тај код главна мета западне меке моћи, и да ће Русија, ако не успе да одбрани свој систем вредности и свој цивилизацијски круг, бити у опасности да изгуби и државу (види прошли број Печата, стр. 40), као што је могло да се догоди у смутним временима, на које се позива ова телевизијска серија.

Критика и публика прихватиле су Годунова као народну сагу о почетку смутних времена после смрти првог руског цара Ивана Четвртог Васиљевича (званог и Грозни), која су довела у озбиљно питање опстанак руске државе и православља. Велика смутња (крај 16. и почетак 17. века) била је одувек изузетно болна тема која лежи на срцу целе руске нације. Она се често обнављала у разним видовима колективног памћења – нарочито у опери и филму – да подсети на ова дубока искушења. Неслога и похлепа великаша, спремност на служење туђину, поквареност и општи суноврат етичких вредности довели су Иваново царство до колапса. Католичка коалиција, коју су предводиле Пољска, балтичке државе и немачки крсташи, готово да је тада остварила план о освајању и унијаћењу Русије од чега се руски народ избавио снагом свог патриотизма и православне вере. Иначе би можда завршио као садашња Украјина. Зато је авет смутног доба и данас страшна историјска опомена, која се повремено актуализује: и у нашем времену сличан се непријатељ окупља око западних граница Русије и прети новим ударом.

Иван је био грозан немачким крсташима

Личност бојара Бориса Фјодоровича Годунова, царевог шурака и управитеља, који се зацарио 1598. и царевао до 1605, унеколико симболизује та смутна времена, сматра професор Андреј Павлов са Универзитета у Санкт Петербургу, аутор књиге Царски двор и политичка борба у време Бориса Годунова.

„Уопште се у нас (Руса – Б. З.) Борис Годунов сматра главним виновником будуће смутње. Али ми заборављамо да је у моменту смрти Ивана Грозног наша земља преживљавала озбиљну политичку, демографску и економску кризу. По речима Флечера, Енглеза који је живео у Москви, Русија се око 1580. фактички налазила на ивици грађанског рата. Пољски монарх Стефан Батори само што није предузео поход на Москву уз помоћ руских бојара који су били спремни да му служе. Борис је, међутим, успео да закључи мир са Пољацима и консолидује царску власт да би остварио и значајна проширења државе на истоку.”

Професор Павлов се не без разлога осврће на предрасуде које су се учврстиле, скрећући пажњу да је у телевизијској серији лик цара Бориса тачније осветљен и да је више у складу са историјским сазнањима. (Тако је и са царем Иваном IV, кога је Борис служио и после сина Фјодора, наследио. Нигде у овој телевизијској серији Иван се не назива Грозним, што нас подсећа да су овај атрибут првом руском цару пришивали странци, углавном крсташи Ливонског реда, којима је Иван дохакао и сасвим их уништио. Њима је, ваљда, и био грозан. Што му је плус. По овом изгледа да је на делу извесна, дуго најављивана ревизија личности цара Ивана, ослобођена либералних стереотипа.)

Образац историјског филма

Јавност је добро примила серију. „То је изванредан пример историјског филма”, закључује критичар популарног портала „Цариград” Андреј Малосолов.

„Аутори серијала успели су да изванредно прилагоде ликове, архитектуру, одевање и понашање реалностима оног доба. Све главне деонице делују убедљиво. Радња је смештена у аутентичан амбијент епохе краја XVI века, праве манастире и храмове тог времена, који су се још сачували у Москви, Коломенском и Архангелску. За потребе снимања изведена је тачна реконструкција московског Кремља и Црвеног трга са Покровским храмом, а део је снимљен у унутрашњости данашњег комплекса. Све делује веродостојно и добро осмишљено. Детаљи посуђа, одеће и игре глумаца заиста преносе гледаоца у руски средњи век, а не као што је било у серијама Викинзи, Легенда о Коловрату и нарочито у псеудоисторијском филму Матилда. Серија је сасвим уронила у епоху, са поштовањем свих историографских оквира.”

И познати критичар „Царграда” Јегор Холмогоров каже: „Све је много боље него што сам очекивао. Идеално представљена материјална култура доба. Без измишљотина. Без тешких завеса и балвана. Све је богато, сочно, у чистоти злата и икона.” Ова уверљивост наводи критичара да Годунова упореди с поменутим серијама и филмовима чије су претензије страћиле огроман новац, да би се на крају испоставило да су и држава и гледаоци од њих имали само штете. Све ово наводи на закључак да држава (наручилац) мора више да брине о реализацији великих историјских пројеката, што је с Годуновом, очигледно, био случај.

„Успешан деби Годунова поново отвара питање какав треба да буде руски историјски филм? Наше сународнике занима историја и зато ако држава одваја новац за овакве теме, мора да обезбеди праве консултанте и омогући студију аутентичног стила епохе пре него што се уопште упусти у овакав пројекат.”

Злоупотреба националне теме

Звучи познато? Колико пута смо на овом месту и другде поновили сличне закључке поводом наших рецентних историјских серија или филмова „са националном темом”, који су прогутали огроман новац да би ефекат био или никакав или потпуно супротан намери државе да на достојан, уметнички аутентичан начин обележи теме и личности до којих јој је стало? И пример Годунова, који је поново опоменуо Русе да смутно доба није само прошлост него може бити и опасна садашњост, враћа нас на ова питања.

Како се у нас поступа с историјом и како она изгледа на екрану? Ми очигледно имамо још већи проблем него Руси: заиста је парадоксално да, чак и кад се ради о периодима историјског и цивилизацијског успона српске државе (Немањићи, рађање краљевине) или њених победа (Краљ Петар Карађорђевић, Александар од Југославије, Име народа и др.), не успевамо да се на прави начин суочимо са својом историјом.

Горе од тога је што често прибегавамо измишљању нечег што се никада није догодило, искривљавању, чак и хотимичним фалсификатима. Одакле они долазе друго је питање и ми ћемо ускоро покушати да све ово боље разјаснимо. Чињеница је да се о трошку државе велики део ових лажи сервира у корист српске штете. То је нарочит моменат, који се јавља и код Руса: жеља да глуме неку либералну критичност према „националним” темама и да се тако додворе русофобном (или србофобном) Западу често их води у необјашњиво самоунижавање. А необјашњиво стога што Запад на све то не даје ни пет пара.

Можда је једино рејтинг аутора или продуцента нешто што би могло убудуће утицати на стране фондове. А цена је превелика и плаћа је народ. У међувремену, држава, наш највећи и заправо једини прави филмски продуцент, мора да сасвим промени свој однос према занемареној националној теми и стане на пут овде описаним произвољностима. Као што видимо, Руси брзо увиђају одакле долази нехат, па и насртаји на њихову прошлост. У нас ова напаст још траје. И прети новим ударцима.

Приредио Петровград.орг преузимајући текст из Недељника „Печат“ а фотографије са званичног сајта дистрибутера ове серије.