У познатом писму Шафарику украјински књижевник и сакупљач народних старина И. Виглевич прилажући украјинске народне песме и једну у којој се помиње етноним Срби, рече да Србима у Украјини називају себе и етничка група Бојки. Велики словенски историчар Ј. Шафарик, разматрајући називе словенских племена у Закарпатју (Прикарпатју) наведене у спису Баварског Географа, источнословенске Србе видео у називу племена Zeriuani, које је читао као Сербијани (Србљани). Каснији истраживачи овог племенског имена оспорили су његово мишљење и сматрају да је у питању назив Червијани, који се налазе око малог насеља Чермно код Западног Буга.

Пре једну деценију је један од млађих, занимљивих украјинских публициста Борис Вуко Јавир објавио на порталу Галичина, серију текстова о етногенези Закарпатских Словена у Прикарпатју, у којој је изнео занимљива запажања углавном украјинских, руских и пољских научника, на основу којих се да наговестити да је племе или савез словенских племена под именом Србљани заиста постојало у области Источних Словена, онако како то тврде многи независни извори из раног средњег века. Научни Савремени истраживачи углавном одбацују ту могућност, јер Србима сматрају искључиво Западне, Лужичке и Јужне, балканске Србе. Име Срби се већ спомиње у Полабљу и они не виде ваљаног разлога да оно буде препознато међу Источним Словенима. Шта је у свом истраживању тврдио Б. Јавир, што нас је навело да помислимо, да је племе Срби ипак оставило своје име и делу Источних Словена? Он је прво простор Прикарпатја поделио на одређене географске зоне.

„Северни галицијски део обухвата зоне: 1(Звенигородска), 2(Стилска), 3(Теребовљанска), 4(Чорткивска), 5(Перемишаљска), 6(Прјашивска), 7(Сјанотска), 8(Западнобојкивска). Јужногалицијски део обухвата зоне: 9(Халитска), 10(Источнобојкивска), 11(Покуцка), 12(Гуцулска), 16(Буковинска). Закарпатски део обухвата зоне: 13(Ужгород), 14(Борзав), 15(Хојнал). Зона 17(Волинско-дуљебска област).“

Која племена су насељавала ове просторе по Јавиру? „Зоне 1(Звенигородска) и 3(Теребовљанска) насељавали су Требовци, а север прве су заузели Червијани. Временом су Требовци заузели зоне 4(Чорткивска), 9(Халичка), 11(Покуцка). Под утицајем историјских догађаја, Поборјани из зоне 2(Стилска) су се преселили првенствено на југ и исток, делимично заузимајући последње три зоне, као и зоне 8(Западнобојкивска), 10(Источнобојкивска). Присјани из зоне 5(Перемишаљска), заједно са становништвом зоне 6(Прјашивска), близу Требоваца, заузели су зону 7(Сјанотска). Долазак Тиверијанаца са југа утицао је на састав становништва зона 4(Чорткивска), 9(Халичка), 11(Покутцка), као и 12(Гуцулска), 16(Буковинска), које су имале мешовити састав. Развој зоне 12(Гуцулска) настављен је и у каснијим временима…“

Јавир и сам пореклом Бојко, сматра да су Срби у периоду етногенезе Словена били на том простору? Употребио је и одређене боје на мапама које представљамо, како би пластичније и прегледније приказао процесе. Он сматра светло зелену групу Српско-Дачком и каже: „Дако-трачка племена су живела у Галичко-карпатском региону од давнина, представљена прво Гава-Холиградском, Липицком културом, а затим, могуће, Карпатским хумцима.“ Јавир тврди исто што и српски историчар Александар Митић, да се под именом трачких Гета, крију у старом веку Стари Словени и Срби. Антропологија и генетика са антропогенетским типом Динараца који овде настају потврђује ову теорију.

У сам освит етногенезе и појављивања Словена или Венда, Јавир, занимљиво, види Слободне Дачане, вероватно Костобоке, носиоце Липицке културе, као Србе. „Словенско становништво из горњих токова Јужног Буга и Збруча отишло на југозапад и почело да насељава Средње Придњестровље, Горје, Покуцију, Буковину и Карпате. За њима су се са истока кретали Сармати: Језиги и Роксолани, Словени, будући Требовци, Поборјани, Ситићи и друга за сада слабо позната словенска племена и родовске групе, сусреле су се са претежно трачким, српским становништвом, које се временом асимиловало, а део Дако-Трачана се сели на југ, тј. као и њихови преци и сродници. Уопште, носиоце липцке, костобочке културе истиснули су носиоци пшеворске културе.“

Јавир износи на крају закључак о Србима као Дачанима: „Испада да су „галички“ Срби били прослављено племе које је дуго задржало свој етноним и пронело га у свет.“ Он у вези његових Бојка каже: „Јужна граница насељавања Ситича вероватно је пролазила кроз Карпатске гребене, где су живели Боји. „Не помињу се у Опису, дакле, нису били на важном трговачком путу, већ у готово истовременом документу „О управљању царством“ Константина Порфирогенита, Боји се помињу више пута.“ Јавир, дакле, види келтске Боје и трачке Костобоке у Карпатима и Прикарпатју као претке Срба.

Србљани = Zeriuani

Од Шафарика до српског лингвисте Александра Ломе и медиевисте Тибора Живковића постоји у Србији теорија, која тврди да се под енигматичним Баварчевим Zeriuanima крију Сербиани (Србљани). Јавир одбацује Шафариково мишљење и приклања савременим истраживачима који у њима виде Червијане, које многи данас поистовећују са каснијим Северјанима или Древљанима, које наводи Нестор Кијевски. „Занимљив је и помен анонима из Баварске да су Червијани, чија је територија толико велика да су наводно одатле потекла сва племена Словена и одатле, по њима, воде порекло“, што се прилично добро упоређује са савременим подацима о етногенези Словена, која се одвијала управо на територији савремене Источне Пољске, Волиније и Северне Галиције“.

Ти тобожњи Червијани, по нама Србљани, заузимају по баварцу позицију међу племенима која се налазе дуж важног трговачког пута који је полазио од ушћа Дунава, кретао се ка Дњестру и Висли, дакле негде у басену Дњестра, ту где данас многи истраживачи виде само Беле Хрвате.  Редослед је на баварчевом списку је следећи: Лендизићи – Сербијани (Червијани) – Присани. За Лендзиће се зна да је то пољско племе позиционирано између Висле и Вепре а ово друго племе је било око Сана. Червијани (Србљани) би морали бити између ове две групе али ближе басену Дњестра. Овај положај би најпре одговарао положају на којем Јавир види Поборјане у Опољу: „Поборјани из зоне 2(Стилска) су се преселили првенствено на југ и исток, делимично заузимајући последње три зоне, као и зоне 8(Западнобојкивска), 10(Источнобојкивска).“ Поборјани и Червљани су најпре морали бити у тесној вези а не нека друга племена. Касније ћемо покушати да покажемо да етимолошки Сербијани и Поборјани значе једно те исто. Дакле и једни и други су морали бити везани за Горње Придњестровље, тамо где се простирала у освит етногенезе Словена Липицка и касније Зубрецка култура. Јавир ту умеће и Ситиће (Житиће) али би они морали бити источније према Јужном Бугу.

Међу племенима која се по баварцу налазе у басену река Северни и Јужни Буг налазили су се: Бужани; Ситићи; Стадици; Себирожи; Улићи. Ова племена би морала бити у Јужном Волињу и Подољу. Стадици (по Јавиру Хрвати) које поставља у Подњестровље, дакле не би могли бити ту, него опет ближе басену Јужног Буга. Улићи су били скроз на југу у доњем току Ј. Буга или Дњестра. Занимљиви Себирочи уз Житиће у Подољу би били најближи Поборјанима у Опољу. Житиће би могли ставити негде на горњи ток Ј. Буга или Збруча а Јавирове Требовљане око доњег тока реке Збруч. Сва ова племена би могла бити или непосредни суседи или припадници ширег савеза баварчевих Србљана, који су по њему племе од кога су сви потекли. Занимљиви Себирожи би опет били између Стадика и Улића, дакле несумљиво у Подољу. Угри би били у степи на крајњем југу. Мађарски аноним из 10. века је дао занимљив податак како су се Мађари доселили у Панонију из Србије (Ungarorum gens a Servia egresa in Panoniam) што је веома занимљиво кад говоримо о свим овим племенима у долини реке Јужни Буг. Овај податак као да је промакао истраживачима или им се не уклапа у унапред замишљену тезу о непостојању Срба и Србије на словенском истоку.

Србљани су исто што и Поборјани и Зборани

Српски лингвиста A. Лома, следујући неким ранијим лингвистима, сматра да постоји веза између спомена Баварчевих (Zeriuanа) Зервијана и Срба на Балкану. „Ca Zeruiani Баварског географа најпре би ce могао повезати Порфирогенитов назив за Србе Tzerbulianoí : *Čьrv(l)jani (< -jane) као суфиксална варијанта од *Čьrvitji (уп. *Lęd-jane = *Lęd-itji).“Али да сад обратимо пажњу на етимологију Јавирових Поборјана или Борана, Зборана.

Јавир запажа да су ти Поборјани или Борини, оставили топониме по широј области. Како он види те енигматичне Поборјане или Борине? „“Узимајући у обзир распрострањеност топонима са кореном „*бор“ на завичајним територијама, претпостављам да је паралелни етноним био поборини или чак борини (западно од реке Збруч, феномен преласка лабијализованог [а] у [е] или [и] је познат, у зависности од висине изговора гласова: шапка=шепка, дјакују=хвала, одакле побориани=побориен) — Боринци, Борини, па чак и топоними са кореном Збор- (Зборив, Збора). На својим матичним територијама, Поборјани су формирали јаку кнежевину са центром у Стилску (више од 250 хектара). У близини се налазио читав комплекс паганских светилишта.“

Дакле и Зборин, Збори долази у обзир у одгонетање ових енигматичних топонима. Ако су Поборани, Борини, Зборини формирали овај комплекс градина, онда смо сигурни да градину Стилско нису могли да подигну Бели Хрвати. У овом делу видимо да Јавир, изгледа, поистовећује Поборане, Зборине, Борине са каснијим карпатским Бојкима, што је добар траг. На другом месту поводећи се за неким истраживачима види их као Хрвате, заједно са суседним Житићима и Требовљанима, што је истраживачка странпутица. Племе Ситићи/Житићи је познато у Полабљу међу Србима и очигледно се ради о преношењу овог етнонима из постојбине на запад. Требовљани и Бобрани су једно од племена на граници Шлезије и Лужичке Србије, које Јавир опет меша са Белим Хрватима.

Шта о етногенези Бојка каже Јавир:„Вероватно су у зони 8(западна Бојковска) локална српска племена претрпела асимилацију и од Присањана и од Поборјана, услед чега су настале многе разлике код источних Бојкија, о којима је писао М. Хлушко и које често збуњују етнографе. Зона 10 (источна Бојковска) била је изложена, по свему судећи, углавном утицају Поборјана, боље очуваних српских обележја. Такође, келтски елемент је овде вероватно дуго био сачуван, јер су, упркос народном памћењу и употреби етнонима „српски“, описана подручја ушла у историју као Бојкивштина, земља Бојки.“

Стилско је био важан центар овог племенског савеза након 7. века и видимо да је то у ствари био центар данашњег географског Опоља, западног дела украјинске висоравни зване Подоље.

Јавир даље наставља да развија тезу: „После аварских рација и пустошења, покорени народ је „галицијским коридором“ стигао до савременог Луцка (у Волињу), остављајући одговарајуће етнониме. Вероватно су извесно време били под влашћу Требоваца, или у савезу, јер је део приближне сеобе везан за требовске територије, а временом су формирали заједничку кнежевину Звенигород, која је обухватала и земље Стилског. Вероватно је да су Поборјани чинили основу становништва територије, која је касније названа Опоље.“

Поборанима суседне Требовце у овом раду аутор стално повезује са Хрватима, наводећи велики број топонима на Хрватском подручју настао од очигледно опште Словенске речи за молитву *треба. Српски лингвиста А. Лома говорећи о топонимима типа *треб, налази велики број топонима овог корена на српском етничком простору. То чак нису мала села и засеоци већ имена већих градских станишта као Требиње у српској Травунији, Требевић назив планине у српској Босни и многи други. Уосталом, таквих топонима има у Полабљу, Повишљу и међу псковским и Иљменским Словенима, па они не могу бити особени за Хрвате?

Дакле у западном региону Подоља, субрегиону Опоља  постојао је племенски савез Поборјана (Зборана, Борина) повезаних са данашњим етнонимом Бојки, који су до 19.века сачували племенско име Срба као свој самоназив, до данас. У Пољској је „опоље“ нека врста територијалне феудалне одреднице са одређеним правним обавезама према властима, слично српској околини или жупи, сведоче истраживачи.

Тумачења појма „опоља“: према речнику Ј. Сташевског, су веома занимљива јер то је древни термин који означава „уједињење значајног броја племена на пограничном подручју земље за сврху одбране“. У речнику В. А. Никонова“ видимо да се ради о савезу племена за заједничку одбрану. Једна од важећих етимологија етнонима Срби иде управо у правцу термина „заједничка работа“,“ „збор“.

Срби као Себирожи

Осим баварчевих Србљана, источно од њих и Јавирових Борина око реке Збруч и Товтријске висоравни наилазимо на још једно занимљиво племе Sebbirozi, Баварског географа. Трагајући за прихватљивом етимологијом Јавир, покушавајући да у словенским језицима одгонетне мистериозне хидрониме и орониме на територији где је живело ово племе:

„Sebirozi се углавном поклапа са каснијом такозваном Болочивском земљом, барем у њеном западном делу. Древне карте… приказују изворе река Збруч, Случ, Зхерд (притока Хорин), Буг као језеро Амадок, неке као веома мочварно подручје . Ови подаци древних картографа указују на, у најмању руку, мочваран, непроходан терен исечен изворима великих река — висоравни Товтри. Такође у овој области постоји акумулација сличних топонима и хидронима приказаних на старим картама: Зеборов (Зборив), Себоруч, Себровче (Збруч), Сбара, Сбарас, Сбараж (Збараж)…; такође јужно од Збаража, на огранцима Медобори, налази се гора Сабариха. Слична имена (имена река) позната су и у другим земљама, где су се Словени доселили са терена своје етногенезе: река Себира и језеро. Сабро у Русији и реке у средњој Босни. Ови називи могу указивати и на древни корен *бар (за старе Словене је значио „мочвара“, „муљ“) и корен *сбр .“

Међутим, не налазећи у словенским језицима прикладну етимологију па ни у трачком језику, Јавир се окреће бољим етимолошким идејама украјинског научника Стетсјука који се вероватно позвао на лингвисту Брукнера и сада етноним Sebbirozi, добија јаснији смисао. Занимљиво је да је Јавир у једном делу украјинске литературе ипак нашао ово етимолошко објашњење и хвала му што га је унео у своје истраживање.

„С обзиром да такав корен није пронађен у језику Трачана, који су на овим просторима оставили многа имена (Серет, Липа, Дњестар, Стир, Стриј и др.), потребно је тражити пре свега у језицима становништво које је овде живело пре њиховог доласка. Старост корена потврђују и подаци В. Стетсјука о етнонимима Србин, Сjабeр, који се пореде са великим гнездом речи у разним језицима са значењем „комшија, пријатељ, брат“: украјински собар, сабро, белоруски пријатељ, бугарски сабр, српски себар, руски себор, литвански себрас, мордовски схабра, албански сембер а други који вероватно припадају палеолитском наслеђу…“

У Србији постоји озбиљна етимолошка литература на ову тему коју потписује српски ономастичар, академик А. Лома. Није међутим потребно ићи у тражењу етимологије према палеолиту, него према од самог аутора спомињаним Сарматима који су долазили из Понтских степа и које је Јавир резервисао ексклузивно за Хрвате. Име Срба је, очигледно везано за Сармате, односно племе Serri, Serboi које Плиније и Птоломеј налазе иза Дона око Христовог рођења и племенски савез Аорси.

Где су обитавали Бели Хрвати

Многи научници данас у Горњем Подњестровљу наводе неке Беле Хрвате а да ли су они ту заправо икада били? Изворни хрватски топоними по пољском научнику Ловмјанском 1964. леже у Малој Пољској источно од Кракова и око Радома у Повишљу а у Чешкој се већ сматрају изведеним и млађим. Какве везе они имају са Галичком облашћу, где хрватско име потпуно нерезонски проширују украјински и руски научици називајући их Белим Хрватима?

Обично се наводи рат са руским кнезом као кључни доказ а занемарује чињеница да Порфирогенит ставља Беле Хрвате у везу са Францима на западу. Једина логична веза са етнонимом Хрвати, етносом који је ратовао са Кијевском Русијом, би био познати град Курдаб, који је споменуо арапски научник Ибн Руста. Тај град се налазио на реци (Рут) очигледно Прут или Аланској реци класичних извора. Баварски Географ у тој области наводи племе Chozirozi, прави Хрвати са којима су ратовали Руси, Мађари и Печењези су ови Хрвати и можемо их звати како хоћемо али не и Бели. Ширење појма тзв. Беле Хрватске по територији словенских и српских Требовљана, Ситића, Стадића па и Бојка, како је то сугерисао Јавир, следујући неким украјинским и руским историчарима и археолозима изгледа као истраживачка странпутица. Посебно што Баварски Географ ту не налази никаве Хрвате а морао би да их макар спомене, ако су већ били толико велики и древни. Можда их и налази као Chozirozе али неки истраживачи изражавају сумњу у ову реалну могућност.

О основи БОР и СБР

Шта о етимолошком значењу речи *бор и основи *сбр каже највећи српски ауторитет на овом пољу А. Лома? Држимо да је његова теорија кључна за одгонетање питања јесу ли Сербљани или нису постојали у Горњем Придњестровљу и Подољу:

„Сто година после Золмзеновог чланка покушао сам да поређење*sębrъ са *Sьrbi обновим смештајући га у оквире фонетске регуларности. Могућност за то пружила ми је горепоменута Абајевљева етимологија осетског særvæt , која претпоставља стиран. *sabra‑ као пандан прасловенскоме *sębrъ (или *sebrъ) са даљим развојима а > æ [ǝ] br > rb > rv закономерним за сарматско‑алански. Моја претпоставка гласила је да је прелазни сарматски лик основне речи *sǝrba‑ посведочен око 150. н.е. посредством етнонима Σέρβοι негде око доњег тока Волге, на простору који су тада настањивали европски Иранци, Сармати и Алани, а да су се након тога ти предсловенски, сарматски Срби померили на северозапад, настанили међу Прасловене и постепено у њих претопили… „

Дакле ову реч и корен *сбр су Сармати донели у Подоље међу Венде. Сербои су са локалним Вендима ушли у савез, како би се одбранили од насртаја агресивних племена из окружења. Други део речи објашњава значење етнонима Борини, од корена *бар, *бер, *бр. Погледајмо шта каже Лома о етимологији тог корена који Јавир спомиње у вези са Поборјанима.

„Ако се иза sar’ǝy претпостави *sabra‑ka‑ то би била фонетски тачна а значењем веома блиска паралела речи *sabra‑ претпостављеној у основи осет. særvæt (4.6). У том случају, не бисмо имали посла са „скитско‑европском изоглосом“, већ са источноиранском речју коју су Сармати донели из средњеазијских степа и предали суседним народима, у њеном првобитном лику *sarbra‑, који се доста једноставно тумачи из горепоменутог *sar у прилошком значењу ‘скупа, заједно’ и глаголског корена *bar‑/ br‑ од пие. *bher‑ ‘носити’, као сложеница: ‘заједнички допринос’.“

Из овог објашњења видимо да је етимологија корена *бор (Поборани, Борани), па и *бар (Сбара, Сбарас, Сбаразх) које Јавир види као нејасну, чак повезану у овом другом случају са словенском речју за „мочвару“, сасвим погрешна. Права етимологија Поборана иде према „са-везници “ (sa–bra –ni) људи који добровољно, слободно ступају у одређену пословну сарадњу или спрег а касније и родбинску везу.

Уместо Закључка

Б. Јавир на самом почетку даје мапу трговачких путева и реконструише положај племена и редослед према путним правцима овог дела Европе. Ти каравански путеви су вековима спајали Балтичку обалу са Понтом а главни поносници на тим путевима били су  наоружани степски сточари. Они су за рачун трговаца са Понта преносили робу и склапали савезе са локалним племенима из шумске зоне у унутрашњости о проласку. Ти контакти су били веома значајни за етногенезу племена у Закарпатју или Прикарпатју. Положај баварчевих Србљана био би на раскрсници путева, где су се сусретале културе, где још римски географи налазе Вендо-Сармате, претке Срба и Словена уопште. Словенски народ најбројнији у Европи није могао настати у мочварама Полесја већ на раскрсници путева, то је чињеница која је омогућила успешну експанзију на запад, исток и југ. Предводници те експанзије су били преци Срба, који су опстали под Готима и Хунима, опстали у шумско степској зони Прикарпатја и Волиније. Сармати су били познати по томе да су свугде улазили у савезе са локалним племенима, стварајући веће савезе племена а етноним Срби се јавља управо међу њима.

Срби су по мишљењу српског лингвисте А. Ломе етноним који је први доспео у словенску средину, пре етнонима Хрвати. Положај града Хрвата који даје арапски извор на Пруту, званом још и Аланска река указивао би да су Хрвати повезани са Аланима. Мислимо да су Срби заправо Вендо-Сармати 4/5. века са Појтингерове мапе, велики племенски савез прикарпатских Венда и Сармата, који се распао пред надирућим Хунима, Готима и Аварима али је етноним претрајао. У том распаду одређени делови су склапали нове савезе у зависности од историјских околности, крчили пут осталим Словенима на Запад исток и југ. Арапски географи су тај савез назвали по племену Валиниана (Волињани) иза којих се вероватно крију Сербијани Баварског Географа. Сармато-алански særvæt „слободна сеоска земља“ и словенско *вола/слобода имају исто значење. Порфирогенитови Сербиои, Севери и Болоховци вероватни су остаци источних словенских Срба у којима арапски географ Масуди види људе, који имају индијске обичаје а многи етнолози и азијске обзиром да су спаљивали са владарем и коње. То је сасвим логично ако су они који су остали у шумско-степском појасу били преко степе у тесној историјској вези са Хунима, Аварима и Угрима. Тесни додир са туркофоним племенима обајаснио би истраживачима чудан турски наставак „рози“ код једног броја племена. У сваком случају баварчеви Сербљани, порфирогенитови Сербиои, Масудијеви Сарбани и земља Сервија из које су се доселили у Панонију Мађари сведоче да су на словенском истоку и те како постојали Срби.

Петровград.орг