Живот Срба на простору Хабзбуршке монархије касније Аустро-Угарске монархије, до њеног нестанка био је оптерећен бројним искушењима чије је трајање правазилазило и вишевековни временски период. Обесправљени од Отоманске империје, и склони несигурном савезништву са Аустријом, а све ради коначне слободе и обнове самосталне државе узорно окренуте средњеве-ковној држави Немањића, Срби са простора својих завичаја су често историјски ризиковали и најчешће трпели услед неуспеха због превеликог ризика.
Потискивање Срба у правцу југ-север, имао је и данас има далекосежне последице по геополитички положај и директно је повезан са националном дискриминацијом али и демографском девастацијом српског народа. Познајући историју народа на Балканском полуострву и њихову изложеност разним милитантно-освајачким насртајима, није било мудро за очекивати да ће Срби бити предмет освајачки мање усмерене пажње.
Почетком 19. века, када борба за државну самосталност добија на значају и када се развија национална идеја, Срби, из разлога живота у будућности, све више траже своје узоре у прошлости. Почињу да се подржавају истраживања прошлости која би требала да дају јаснију слику о историјском путу Срба, њиховом току и местима успешног премошћавања кризних и тешких ситуација. Уз ослонац на очуван идентитет у традицији Српске православне цркве, Срби су прихватили и процес модернизације и суочили се са просветитељством и његовим захтевима за секуларизацијом друштва. Отпор који је том приликом пружан није значио доминацију традиције до њене мистификације, већ забринутост која је спутавала неке постојеће обрасце просветитељске делатности који су, ударом на цркву могли да уруше континуитет очуваног српског идентитета. Промене су прихватали водеће интелектуалци и у црквеним круговима попут Павла Платона Атанацковића и покушавали су да разумеју аргумент критике упућен манифестацији клерикализма.
Револуционарне године 1848/49. као прилично закаснели, али ипак остварени одјек Француске буржоаске револуције утицале су и на развој националне идеје код Срба „пречана“. Мајска скупштина 1848. у Сремским Карловцима била је практични народни и политички догађај који је сведочио о институционалом и одговорном развоју идеје о самосталној српској држави. Вештина, али пре свега перфидност Аустријске дипломатије редуковали су интерес српских револуционара и, временом потчиниле њене националне амбиције. Бројни представници српске елите су на централистичку одлучност Беча одговорили изразима лојалности – што је донекле било и разумљиво, али су многи постали и конформисти без ограничења. Један, потцењивачки никако занемарљив део српске елите је тумачио да је критичко мишљење, које и у актуелној интерпретацији укључује вредност интелектуалног поштења и отворености, аутономије и самокритичности, преданост потрази за истином и осетљивост на контекст (Ennis, 2011) постало оптерећуји баласт у личној амбицији, привилегијама, државном напредовању и материјалном благостању.
Суочавање са овим проблемима захтевало је велику одговорност и било је повезано са ризиком друштвеног одбацивања и наметнуте анонимности. Постојећа претња, уколико се није довољно озбиљно узимала у обзир могла је да прерасте у свакидашње очекивано стање чија је крајња последица могла да буде асимилација српске грађанске елите, а потом и обезглављеног народа.
Ипак, иако је таква тенденција бележила своје континуирано присуство, понекад и бујање, на њу су упозоравали нарочито млади људи, либерално орјентисани и национално-романтичарски задојени. Национално усхићење било је усредсређено на развоју појма народности који је, заправо највиши облик остварења националне идеје. „Народност је вечна љубав за слободу, за право на напредак.“(Скерлић, 1906) Био је то поглед у будућност који је намеравао да све инспиреше надахнућем народног јединства и слободарске мисије. „Први и главни задатак омладине састојао се у буђењу народне свести и патриотског одушевљења.“(Јовановић, 1923: 394)
Владимир Јовановић и компрадорство елите
Идејни творац националног романтизма био је Владимир Јовановић (1833 – 1922.)3 У својим чланцима и иступима, Јовановић је упозоравао на компрадорске склоности српске интелектуалне елите и, уз демонстрацију трезвеног погледа се залагао за одговоран приступ који се суочава са проблемима и не подлеже утицајима.
„Мудрост налаже да се у несрећи глава погне, али не толико да се под њом сломије, него да она прелети преко ње. Дух који подиже народ из несреће, није онај који само сноси зло и повија се за околностима, него је онај који се одупире злу, и тежи да над околностима влада. Мудровање о спољашњим условима опстанка иде само на то, да се прикупи снага за одсудни час; а не никако на то, да се она жива сатре и сахрани.“
Последица неуспеха у одговорном и уравнотеженом приступу националној идеји и самосталној државној доктрини биле су видљиве, пре свега у политичком и страначком животу код Срба. „Партајско интриговање“ је превладало над развојем политичке мисли која је била утемељена на образовању и новим сазнањима. „Клике“, како је Владимир Јовановић називао разноврсно страначко удруживање било је прибежиште утилитариста, а не искрених поборника друштвених идеја. Не мали број „клика“ сведочио је о успешном прилагођавању кетманског карактера који „ на широком пољу властољубивости, саможивости, страсти и грехова таборе противу општег интереса и јавне правде.“
Оваква неприхватљива ситуација у политичком животу Срба била је последица потпуног удаљавања представника српске политичке елите од изворних вредности сопственог народа и прихватања ставова других народа. Ти „готовани“ који „чекају да све готово споља дође“, својим активностима су нарушили традиционални систем вредности на који Омладинац треба да се ослони, а чија је персонификација био термин „Србенда“.
„У јавном животу Србенда хоће да се троши на опште народне потребе и на оно што је свемународу од користи, готован хоће да зна само за свој лични укус.“
Одговорна, институционално утемељена, демократски орјентисана, модерно организована и политички прихватљива држава слободних грађана била је визија овог политичког становишта Срба и из Војводине. Ипак, до њеног остварења била је потребна дуготрајна борба са неизвесним исходом.
Упозорења Ђорђа Натошевића
„Задремале умне силе народа“ биле су добар предуслов за однарођавање Срба. У околностима постојања Закона о народности из 1868. и тенденције његовог препуштања мађарском национализму, одлучујуће преко школства и омогућавања остварења амбиција једино путем успона на државним лествицама Угарске, асимилација је била најозбиљнији денационални процес Срба. Озбиљно узимајући у обзир овако тешку ситуацију, Ђорђе Натошевић школски надзорник и реформатор српског школства у Аустро-Угарској монархији је и написао упозорајући текст За што наш народ у Аустрији пропада.
Анализирајући врло тешку друштвену, привредну, демографску, породичну и културну ситуацију код Срба, Натошевић је, можда за разлику од устаљеног, за ово неодрживо стање тражио узроке, пре свега у немарности својих сународника. „Тако је жалосно стање код нас свуда и у сва чему.“ Он је упозоравао и на морално и на материјално пропадање, али и на нестајање.
„Ми пропадамо морално и материјално, и нестаје нас што се нерађамо и што се одрађамо.“
Натошевићевој критици били су подложни сви слојеви српског друштва и његове институције црквене и културне, а пре свих Матица српска. Декаденција и национално ниподаштавање били су примерна понашања која су се вредновала као успех у социјалној средини Монархије.
„Чим ко од нас стран језик који научи, одма свој мање више побаца… тако се сами од себе и од свога утуђујемо, удаљујемо, одрођавамо.“
Осим тога, Натошевић је критиковао и конфесионално лицемерје и верску недоследност препознатљиву код својих сународника.
„Много се наших погуби и у туђој цркви. И овога чуда има само код нас.“
Бекство од сопственог идентитета као крупна препозната слабост било је највећа препрека развоју српског народа. У његовој суштини налази се недостатак образовања и просветитељска неафирмисаност традиционалних вредности српског народа.
„А шта је узрок свему овом? Неизображење па ма колико се ко од нас својим знањем разметао, све је оно само лаж и варање, само прецењивање оне мрве знања…“
Из недостојног негованог знања и жеље за образовањем, Натошевић је сматрао да проистичу сви „искварени“ насртаји на традиционални начин живота. Узурпирана је породица, млади људи су се олакомили и препустили се уживању без намере да преузму одговорност одраслог човека који негује пород.
„Са раскалашна живота и бекрилука пре женидбе, многи не могу ни да добију деце…небројено деце и одраслијих помре у нас пре времена.“
На ове озбиљне социјалне проблеме надовезују се и каснији наши интелектуалци којима је стало до суочавања са сопственим недостацима и до њиховог решавања.
„Позната је ствар да су наша гробља пуна и препуна мале деце. Државна статистика Угарске тврди да међу свима народима највише Срби сахрањују малу деду до 5 година. Све је то последица незнања, неумења наше сељанке.“
За Натошевића је основни проблем био у томе што су поменути недостаци видљиви, не код обичног народа већ код његових интелектуалних представника.
„Па ова немарња за своје и гажења својега, а тиме себе самога, није код простоте, него више код оних који би имали бити пример и огледало љубави својега.“
Отуђење интелигенције било је разлог упозоравајућем стању за опстанак народа.
„Наши благородници, како се одметнуше, не знају више ни шта су ни чији су…“
Несигурност у сопствени идентитет и намера да се од њега побегне омогућили су бројне злоупотребе добронамерног карактера српског народа. Оне иду до граница неприхватљивог фалсификата у сврху стварања новог идентитета, шовинистички расположеном према српству.
„…Наша браћа Хрвати…од како дођоше до власти, не знају више за Србе на овој страни: то су само Хрвати и Доситеј Обрадовић је био Хрват…па како сад и језик наш узеше и казују да је њиов, још који час па ће нас избрисати из народа, тако нас волу: Oће браћа заједно с језиком да нас украду, нека има и оваква примера у историји и то на нама.“
Натошевићева упозорења настала у отвореном суочавању са сопственим недостацима, пре стопедесет година више говоре о спремности за решавањем проблема и улазак у коштац са не тако ружичастом ситуацијом, и сведоче о бекству од самообмана и илузије о сопственој величини и словенској узајамности.
Тихомир Остојић и национално свесна елита
На прагу ове критике, уз уважавање чврсте опредељености за образовање као предуслову свих услова, и каснији припадници српске интелигенције, на прелазу векова трудили су се да надахну потрагу за идентитетом. Критикујући конзервативну улогу Матице српске, као најутицајније културне институције код Срба, мислећи појединци попут Јована Радоњића, Станоја Станојевића, Милутина Јакшића, Радивоја Врховца, Тихомира Остојића инститирали су на образовној мисији елите.
„Свесна интелигенција сваког европског народа ради на том, да књигом унесе своје идеје у народ, да га њиме пробуди, освести и упути напретку. Српска би интелигенција више него икоја имала разлог да се о том послу бави.“
Национално опредељена српска политичка елита, међутим, иако је често критички била орјентисана према званичној дискриминаторској државној политици Аустро-Угарске монархије, својим делима је побијала своју речитост и тиме, својим популизмом нудила народу бројна разочарења. Понуђени образац антагонистичког односа „свега другог“ у односу на прокламовано, најчешће фолклорно „српство“ говорио је о аутизму и опсени клаустрофобичних појединаца чије је крајње уточиште постајао други национални идентитет. Из тврдоглавог традиционализма, најчешће се прелазило у отворено капитуланство и одбојност према свему до тада прихватљивом. Уз тај преображај најчешће је ишла острашћена реторика одрицања и покајничка молба за прихватање заблуделог али спашеног.
Да би се то избегло било је потребно да српска елита негује процес стицања нових сазнања и то истовремено у упознавању са сопственим епистемолошким дометима као и у отворености према оном што долази изван граница домишљатости Срба. Овај процес треба да се одвија истовремено и у потпуном прожимању сазнања која у њему настају. Њихов сусрет их поставља у контекст одрживог или супротног томе.
„Национална снага једног народа не показује се у тврдоглавом одбацивању свега што је страно, него у самосталности, којом она све што је у битности сродно и употребљиво прилагоди својем бићу, подреди га и стварајући употреби за национална дела.“
Успех у овоме био је до краја неизвестан јер су се многи, умишљењи у значај сопствене величине сматрали да је њихов рад културна мисија за народ, а заправо се радило о задовољењу форме која је, уместо подстицању знатижеље за образовањем, стварала мантру незадовољства и одбацивања. У једном тренутку у Матици српској је постојала тенденција прекомерног штампања сувопарних књига чији је ефекат у смислу образовања народа био минималан или контрапродуктиван. На то су упозоравали и угледни чланови Матице који су се слагали са намерама Тихомира Остојића.
„Матица је постала читаво предузеће за писање и штампање књига и на крају карајева већина књига матичиних су за народ мртва мудрост, јер нема ко да их чита, јер их не разуме онај који чита, јер онај који их разуме то већ зна из другог бољег извора.“
Овакав утилистаристички приступ обесмишљавао је замах хуманости у развоју српске националне идеје.
„Сва питања националне политике и патриотизма своде се мени … на ово: колики ће бити педаљ земље што ће га хуманизовати људи што говоре нашим језиком.”
Такав однос квазиинтелигенцији је нудио илузију мисаоног вођства народа, а у стварности је стварао поданике међу Србима који су нова сазнања доживљавали као непожељни баласт, а асимилаторске захтеве Аустро-Угараске власти као неизбежну неминовност. Овако формирану ситуацију, компрадори – њени креатори, су користили као идеалан изговор за своје политичке каријере правдајући своје поступке испразном националистичком реториком о очувању српства.
Решетарова писма и Вељко Петровић
Недовољно амбициозни и у одређеној мери пацификовани, они су умели и да разочарају у доследности своје малодушности. „Драги госпару, Ја се надам да Вас кр. Угарски суд није послао за браву, јер ће се бити увјерио да сте Ви добар патриота. Молим Вас да ми одмах јавите како је ствар свршила, јер ако Вас је суд нашао кривим, нећу више да имам са Вама посла – ви знате да у таким питањима ја не знам за шалу.“
Међутим, у околностима победе војске Краљевине Србије и њеног тријумфалног уласка на простор Војводине, став се мења. Та промена је имала облик потпуне ирационалне преданости у форми егзалтације, а како би прикрила раније капитуланство. „Драги госпару, Ми овде умрећемо од весеља! Дошло је и наше време! Боже мој, хвала ти да сам га доживео! Не могу више да мирно радим ни да мирно седим тако сам узрујан чекајући шта ће сваки дан донети, јер сваки доноси нешто!“ Ова појава није била непозната и није била без критике.
У том критизерском напору се нарочито истицао писац Вељко Петровић. Он је још раније упозоравао на изузетну рањивост српског идентитета услед приклањања.
„Добром и мудром тактиком можда би још могли спасити млађу омладину у Сомбору из мочваре локалне апатије не само према свему што је српско, но уопће према свему, што је лепо, племенито и узвишено.“
Петровићева „искреност до бруталности“ упечатљиво је дошла до изражаја у његовој песми Војводино стара, зар ти немаш стида? Критикујући политиканство и страначки конформизам. Петровић је спочитавао највећем делу српске политичке елите да је издала националне интересе Срба и да је њен циљ била асимилација идентитета Срба у идеју мађарског политичког народа. Резигниран, он је писао да српски политички представници „Kукавичлук крсте политиком ума“.
Немоћ је за Вељка Петровића била очигледна и слуганство и подаништво су били озбиљна и остварена претња коју је једину Краљевина Србија, својим војним успехом спречила да се оствари у потпуности. Тај војни успех био је остварен уз велике жртве и зато су очекивања била велика. Егзалтација Срба, „кукавички“ понетих је пријала и дојмила, али је њена неуравнотеженост указивала на слабост, а не приврженост српству.
Васа Стајић сведочи
На то је упозоравао и Васа Стајић који је критиковао националистички популизам који се појавио у време победе војске Краљевине Србије. Он је сматрао да је његова демострација била пре театралност која озбиљно доводи у сумњу контекст родољубља. Тим пре уколико су ту родољубивост демонстрирали исти они политички делатници код Срба који су, у околностима Аустро-Угарске државне владавине били њени верни поданици спремни да одбаце своју националну идеју.
„У прве дане ослобођења стадоше се јављати прохтеви племенске хегемоније, пансрбизма. већином људи који су се компромитовали служећи немачко-мађарској неправди, хтедоше се преко ноћи опрати, нудећи Београду своје услуге против Загреба, вичући нетрпељивост и мржњу. Противници мале Србије стадоше проповедати велику Србију и викати: доле југославија! Било, не поновило се!”
Закључак
Упозоравајућа самокритика, на коју смо овом приликом инсистирали, а која је потицала од познатих јавних делатника међу Србима најчешће, у тумачењу прошлости је прихватана као становиште национално свесне друштвене елите код Срба „пречана“. Много ређа је ситуација да при историографској анализи ових казивања заинтиресовани читаоци добију холистички приступ о приликама о којима се говори. Наиме, често се изостављала констатација коме је била упућена критика, односно обиму и бројности оних који су били спремни да родољубље и развој нацио-налне идеје разматрају кроз становиште патриотизма и оданости Аустро-Угарској монархији. Парцијализам у приступу и свесно избегавање целовитијег приступа ипак није могло да избрише сазнање о забрињавајућем броју спремних за компрадорски приступ. Избегавање приче о њима није онемогућило развој комформизма и подређености, већ је истрајност у фабули о прошлости у којој постоје једино они који савременом концепту одговарају управо неговало и подстицало постојање супротног става и његов експлозивни наступ у одређеном тренутку. Кретање развоја идентитета српског народа од капитуланства до егзалтације, при чему су исти актери и једне и друге појаве говори ослабостима националне идеје Срба и са простора Војводине и недовољне спремности да се суочимо са њеним недостацима.
Изворни текст: Саша С. Марковић / Жељко У. Вучковић, Компрадорска искушења елите и њихов утицај на идентитет Срба у Војводини – историјски осврт, КУЛТУРА ПОЛИСА, год. (2018), посебно издање,THE CULTURE OF POLIS, часопис за неговање демократске политичке културе