У нашој историографији није довољно пажње обраћено на питање – Шта су то добровољци требали да буду у тој новоствореној држави Срба Хрвата и Словенаца 1918. године? Др Милан Мицић је како видимо у његовој најновијој књизи објавио један број разговора са потомцима тих људи. Из разговора се види да ни њима није било јасно шта је била замисао Краља Александра Карађорђевића, ондашњих власти. Мене је као историчара то питање заинтересовало. Шта су то добровољци требали да буду у тој новој држави? То је можда и тема за нови круг истраживања колеге др Милана Мицића.
Наиме, та држава када је настајала 1918. године, имала је много непријатеља. То је пре свега био хрватски сепаратизам, то је био и сепаратизам у Старој Србији на територији Косова и Метохије, Македоније, потпомогнут Бугарима. То је што се тиче унутрашњег плана а на међународном плану, та држава се сукобила са великим бројем непријатеља. То су биле велике ревизионистичке силе, које јесу биле поражене у Првом светском рату, као што су биле Намачка и Аустрија. Оне су се бориле грчевито да избегну плаћање ратне одштете и да се врате у међународни поредак као силе. Главни њихов непријатељ на Балкану је била краљевина СХС, Југославија као правни следбеник Србије. Осим њих и међународни комунистички покрет или Коминтерна је такоође у тој држави видела свог главног непријатеља на Балкану. Ту јој је послужила једна измишљена прича о идеологији великосрпске хегемоније у тој Југославији, против које се требало борити. Дакле, то је била држава са много непријатеља, без изграђене унутрашње кохезије.
Занимљиво је да није било много ослонаца, много стубова на које би се та нова држава могла ослонити а један од њих је свакако требао да буде Добровољачки покрет и добровољци. То су они људи који су се борили да створе ту државу и на које је та држава рачунала на различитим пољима.
Кад већ употребљавамо тај термин Американци, за ове добровољце, попут оне чувене триологије истог назива Данијел Борст, навешћу један пример сличног удружења. После рата за независност када се тринаест америчких колонија одвојило од Велике Британије, они су основали једно удружење које су назвали „Синсинати“. То удружење је заправо било удружење добровољаца, учесника у рату за независност. Чак ће касније Џорџ Вашингтон говорити да је то удружење превише јако да само по себи представља опасност за младу републику и њен поредак. Ти људи су очигледно били добро организовани и били су нека врста елите.
Нешто слично је покушавао да створи и Краљ Александар. Он је покушавао да преко покрета створи једну нову елиту у држави верну круни. Он је покушавао да насели те људе у граничне и ново припојене крајеве и да ти људи постану главни ослонац нове државе.
Да направимо још једну паралелу са америчком историјом која није чудо обзиром на исту епоху уз ограду да ово што се код нас дешавало има и своје специфичности. Када је вођен грађански рат у САД, који је завршен 1865. године, добровољци у том рату су добили по 160 јутара земље западно од реке Мисисипи.То је она земља где су живели амерички урођеници названи популарно Индијанци. Управо ти амерички добровољци који су добили по 160 јутара земље су били ти који су потискивали Индијанце на Дивљем западу. Ово се одиграва у другој половини 19. века и ти људи су савременици ових наших добровољаца. Ова наша прича је много безазленија од претходне и постоји и код др Мицића који је то истраживао у више књига али ја бих посебно указао на ове паралеле у српско-америчкој историји које су данас потпуно заборављене.
Наши добровољци су у просеку добили од 5-9 јутара земље, дакле много мање од америчких. Ови људи, добровољци из свих крајева Аустро-Угарске који су ратовали за стварање Краљевине СХС и касније Југославије су насељени у све крајеве, између осталог и да ојачају, како се то онда говорило словенски елемент у новоприпојеним крајевима. Није било никаквог прогона затеченог становништва, за разлику од ове америчке приче која је била далеко суровија и имала је готово геноцидне размере.
Коначно истоветан процес се дешава у Америци и после Првог Светског рата. Добровољци, људи који су учествовали у Првом светском рату, американци су имали помоћ државе. Основан је и један велики фонд а нека нафтна поља су била залог за та средства која су била исплаћивана тим добровољцима. Нама свакако ближа врста паралеле са овим случајем је оно што се десило после Другог светског рата у комунистичкој Југославији и сви знамо да су од краја тог рата па до 90-тих постојала удружења бораца СУБНОР, на територији целе Југославије. Њихове привилегије су биле далеко веће од привилегија ових људи из 1918. године.
Вратио би се на велики број непријатеља које су ти људи имали у Краљевини СХС и Југославији јер то чини главну разлику између судбине америчких и српских добровољаца. Свесно сам одлучио да отворим тему, шта је било после 1918., пошто аутору остављам да говори о ономе што је и тема ове књиге. Имам потребу да укажем на ове значајне ствари које су чини ми се потпуно заборављене код нас.
Дакле, добровољци који су се населили на бившим територијама Јужне Угарске, данас АП Војводине у Србији, су одмах после доласка окупатора, па били то Мађари или Немци проглашени за државне непријатеље. После свега две деценије мирног живота, почеће страдање њихово и њихових породица. Безбројни су примери убистава,смакнућа, без икаквог суђења, када је окупатор улазио на ове територије. Већина породица је одмах протерана у старе крајеве или су били логорисани, о чему је колега Мицић писао. Оно што је колега Мицић назвао дуга мобилност ових добровољаца која је трајала негде од почетка рата или још пре почетка рата јер су неки поново отишли у Америку, па су се враћали, она ће трајати све до 1941. А да парадокс буде већи после Другог светског рата ова удружења ће бити забрањена, одузета им имовина и замислите нове комунистичке власти су их забраниле под изговором да су то фашистичка удружења. Хтели су да их изједначе заправо са покретом Драже Михајловића или четничким организацијама. Ова дуга мобилност заправо говори овеликом страдању наших добровољаца и њихових породица, што је главну разлику са судбином америчких добровољаца који су у САД имали све привилегије.
Петровград.орг