Први балкански рат означио је почетак краја стогодишњег раздобља борбе овдашњих народа за стварање модерних држава. После два балканска и Првог светског рата на Балканском полуострву су постојале само националне државе, старе империје су срушене, започело је ново раздобље напретка али и честих нестабилности, у коме и данас живимо.
Током непуне две деценије које су претходиле 1914. години темељно подељене и посвађане велике силе су у неколико прилика дошле на ивицу великог, глобалног рата. Кризе су се смењивале: од „Кругеровог телеграма”, преко сукоба великих сила око Марока, Персије, Авганистана, Манџурије, Тибета, Босне и Херцеговине… Посебно је нестабилно било Балканско полуострво. Слабост Руског царства запечаћена поразом у рату са Јапаном 1904. и револуцијом из 1905. године, довела је до нестанка ионако тешко одржаване споразумне равнотеже снага.
Аустроугарска, једина велика сила без колонијалног царства, пошто је прекасно окренула своје аспирације на југ, према Солуну, настојала је да почетком 20. века надокнади пропуштено. Србију је намеравала да потчини политички и привредно па је током шест година водила са њом царински рат из кога је мала краљевина коначно изашла као победница.
Османско царство, застарела држава чији народи су, посебно неисламско становништво његових периферија, трпели неправде, насиља и били неравноправни живећи у неуставној држави, доживело је 1908. године револуцију. Младотурци, како су названи реформистички официри, преузели су власт у земљи. Ипак, иако лепо прихваћене у Европи, реформе у Османском царству наишле су на бројне тешкоће. Младотурци нису могли нити желели да створе демократску турску државу, одржавајући царство били су принуђени на разне компромисе и половичне мере. Поред снажне опозиције у земљи, против реформи били су читави народи, рецимо Албанаси чији бегови нису желели укидање феудализма а широки слојеви одбијали одавно обећавану равноправност муслимана и хришћана. Суседи и велике силе су такође настојали да искористе слабост Цариграда: Аустроугарска је анектирала Босну и Херцеговину а Италија 1911. послала војску у Либију.
Столетно повлачење Османског царства из Средње Европе и са обода Балкана довело је до пресељавања хиљада војника, феудалаца и колониста у остатке „европске Турске”. Долазак овог становништва отежао је положај хришћана. Зато су слободне балканске државе годинама покушавале да склопе савез. Балкански савез је тако, по други пут у историји склопљен билатералним споразумима, Бугарске, Србије, Грчке и Црне Горе уочи Балканског рата. Савезнице су се споразумеле да се бране од Аустроугарске али и да заштите свој народ у Османском царству. Постигнут је и начелан договор о подели османских поседа у Европи у случају ратне победе. Прилика за рат се убрзо указала. Османско царство је 1912. било на ивици пораза у рату са Италијом, а албански побуњеници су заузели читаво Косово и ушли у Скопље. Био је то и врхунац насиља над Србима – од 1878. више од 100.000 њих је отерано само у Краљевину Србију. Насиља у Кочанима и у Беранама, као и настојања Аустроугарске да путем стицања мандата за спровођење реформи војно запоседне области све до Солуна, навеле су балканске државе да уђу у рат против Османског царства.
Први Балкански рат је трајао нешто дуже од седам месеци, ипак он је војно добијен после свега неколико седмица. Крајем године поред Цариграда држала су се још само утврђења у Једрену, Јањини и Скадру. Деценијама потцењене војске балканских држава искористиле су слабост Османског царства и лакомисленост турских генерала који су напустили ранији ратни план концентрације свих снага у централним областима европске Турске. Победе код Куманова, Луле Бургаса, Прилепа, Битоља, Кирк-Килисеа, те освајање Солуна изненадили су европску јавност. Шеф руске дипломатије назвао је Балкански савез „седмом силом”, јер су четири савезнице окупиле су више од милион модерно опремљених војника.
Велике силе, окупљене на Амбасадорској конференцији у Лондону (једном од најдуготрајнијих дипломатских састанака – британски министар се шалио да ће у сали напослетку остати костури учесника) одређена је мера територијалних промена. Србији, у то време јединој европској држави уз неутралну Швајцарску без економски спасоносног излаза на отворено море, оспорена су освајања на Јадрану. Српска војска је после шест месеци под притиском последњи пут уједињених флота великих сила натерана да напусти обалске градове Драч, Љеш и Св. Јован Медовски. Црна Гора је после дуготрајне опсаде (у којој јој помагала српска војска и погинуо први наш војни пилот Михајло Петровић) тек накратко заузела Скадар па је и сама била протерана. Зато је дошло до дуготрајног сукоба Србије, али и Грчке, са Бугарском око поделе Македоније и приступа Солунској луци.
Први балкански рат отворио је по први пут питање ратних злочина и људских и грађанских права као светску тему. Аустроугарска пропаганда, подржана од појединих католичких организација, водила је истинску кампању тврдећи да српска и црногорска војска врше масовне ратне злочине. Испало је да је поубијана трећина становништва Приштине, док је аустроугарски конзул у Призрену, Прохаска, без успеха покушао чак да и самог себе представи као жртву српске војске. Касније објављени извештај Карнеџијеве фондације, који је за тему имао целокупан рат, демантовао је већину ових оптужби (које су за циљ имале војну акцију Аустроугарске). Ипак, Карнеџијев извештај је прештампан деведесетих година у САД и служио је као доказ о вертикали балканског зла.
Србија је пред рат понудила Албанцима аутономију по узору на неспроведену ирску самоуправу. Албанске вође су прихватиле помоћ у оружју али су га касније окренули против Срба. Српска управа у новим крајевима није била посебно добра, одлагана је примена устава и закона, прогоњени су сви непријатељи власти, сузбијана или игнорисана друга култура и просвета осим српске, а у ове крајеве су често упућивани лоши чиновници… Ипак, само је у овим областима очувана мултиетничност, промена презимена македонских Словена трајала је на бугарску (македонску) штету тридесет година, на српску штету у Македонији траје до 2001, а у Албанији до данас. Српска војска није дошла само као освајач – иначе не би оснивач албанске државе Исмаил Кемал Влора напустио највећи обалски град Драч уверен да је недовољно националан, док је драчко становништво дан после проглашења Албаније свечано дочекало српску војску.
Данас, када је независна Македонија настала само на територији некадашње Краљевине Србије, а друга албанска држава етнички темељно очишћена никла на Косову и Метохији, треба рећи и да је од 1912. до 1937. године (а шест година су трајали ратови, а пет светска економска криза) на тим просторима подигнуто 1.500 километара пута, десет градских болница (затечене су само две), 129 водовода, 879 нових школа, утростручен је и број наставника. Број ученика је повећан са 5.993 на 146.784 (од чега више од трећине девојчица) – дакле за 24 пута!
Приредио за Вас Петровград.орг