Последњих дана одлазеће 2023. године у Зрењанину је уприличена промоција две значајне књиге у издању Удружења Срба из Хрватске и Института за европске студије, под покровитељством Хуманитарне организације Светосавље. Прва књига је дело, од скора нашег суграђанина, доктора историјских наука Момчила Диклића, под називом „Српски народ у авнојевској Хрватској“ – Како је нестајао један народ!?, а друга је „Зборник на тему грађанског рата у Хрватској 1991-1995.године“.
У салону Народног музеја у Зрењанину окупио се у предпразнично вече један значајан број поштовалаца ове значајне идентитетске теме за цео српски народ. На тему нестајања једног конститутивног народа на тлу авнојевске и туђманове Хрватске су говорили аутор књиге др Момчило Диклић и професор историје из Зрењанина, Душан Стјепановић.
Историчар Душан Стјепановић је на почетку укратко представио прву књигу:
„Књига „Српски народ у авнојевској Хрватској „се састоји из десет поглавља и вредан је научни рад, који говори о кључним моментима и личностима, који су били актери политичког живота обе југословенске државе. Али акценат је стављен на период социјалистичке Југославије и Хрватске унутар ње, где се даје генеза неравноправности српског народа у данашњој Хрватској, кроз сукобе хрватске комунистичке елите и српске елите, у којој је превагу однела после 1950.године и слома сељачке кордунашко – цазинске буне, хрватска комунистичка елита на челу са Владимиром Бакарићем, који је уживао по речима аутора књиге, изравну подршку Јосипа Броза Тита. Српска политичка елита на челу са Душаном Бркићем, је била проглашена за непријатеље система и уклоњена из политичког живота, а са њиховим уклањањем и довођењем подобних Срба, постепено је потискивана ћирилица и замирао рад тек оформљених и слабих српских културних институција и листова у тадашњој Хрватској, на челу са „Просвјетом“. Уклањање из политичког живота Александра Ранковића, је додатно убрзало процес одвајања Хрватске из оквира Југославије, где је Маспок 1971.године био само једна епизода у којој се видела повезаност хрватске политичке елите са хрватском усташком емиграцијом. Устав из 1974.године је по речима аутора, убрзао распад Југославије и увео је у отворену конфедерацију, по жељама дела хрватских комуниста…“
Доктор историјских наука Момчило Диклић је између осталог рекао:
„Сматрам Туђманов пројекaт, између осталог, неуспјешним, као и тај хрватски концепт. Он је по њих поражавајући. Зашто? Још 1903. води се расправа између десничара и доктора Анте Радића рођеног брата Стјепана Радића. Кажу ти десничари, претече усташа, овако: „Хрватство је све, од Алпа до Пелопонеза“! А овај Радић пита њих: А гдје су вам Хрвати? Кажу они њему: Наше Хрватице ће рађати пуно дјеце, па ћемо то попунити. Др Анте Радић њима одговара: Тако неће бити ако Хрватице оду у градове, оне неће рађати пуно дјеце, неће се ни удавати. То данас, не важи само за Хрватице, важи и за све друге. То је била једна истина, што је рекао. Седамдесет година после њега Туђман Фрањо држи говор, ја сам слушао, тамо на Загребачком колодвору а тамо негдје у маси чујеш: ЖАП, ЖАП! Али чујем само АП, не чујем Ж. Шта је то ЖАП, АП, то је Живио Анте Павелић! Гледам како да се из масе извучем, препознаће ме неко па ће ми одвалити њушку у томе ЖАП –у. Чујем тамо Туђман тврди да ће Хрватице рађати и да ће се у Хрватску вратити хрватска емиграција. Ни једно ни друго није се десило. Десило се исељавање из Хрватске, зашто? Ако су они били у центру насеља а рубна насеља су била српска и она су исељена, пропала и центар пропада и мора да се исељавају људи. Нема ту напретка, тако да они не могу да населе та подручја. Једино што им је успело до сада а то је покатоличавање Срба што су преостали. Али, немају више ни кога да покатоличавају. Ту има једна апсурдна ситуација. Покатоличавање је најјаче у неразвијеним срединама Хрватске. Међутим Хрватска служи као један полигон. Ту се не остаје, иде се даље на Запад. Говорио је велики хрватски интелектуалац Готовац, на то како они требају НАТО пакту још пре двадесет и кусур година: Не, овдје није крај иде се даље изван граница католицизма, Пољска и Хрватска су добијене, па он иде даље. Међутим у унутрашњој зони католицизма све веће су празнине…“
О другој књизи“Зборнику радова..“ говорио је господин Милојко Будимир, председник Удружења Срба из Хрватске, са седиштем у Београду.
„…Баш ових дана 22.12.1990. Хрватска је донијела онај Божићни устав у коме Срби више нису били конситутивни народ већ национална мањина, дакле постали су национална мањина. Људи су тада већ осјетили да се нешто спрема, да се може поновити оно вријеме Другог светског рата. Све оно касније што се дешавало на том простору Републике Српске Крајине, била је борба за опстанак. То је било и формирање те наше територијално-политчке заједнице САО Крајине, да би то 1991. резултирало формирањем Републике Српске Крајине. На жалост, кад је отишла ЈНА, негде у мају 1992. остали смо на једном простору који су сад чувале Уједињене нације. Како су нас чували тако смо и прошли. Следила је једна војна акција хрватске војске за другом све до Бљеска и Олује и до прогона Срба са вековних простора…“
На крају представљања књига је Владимир Бурсаћ из Зрењанина, одржао занимљиву презентацију чињеница о мање познатом хрватском усташком логору Лоборград у Загорју. Владимир Бурсаћ је један од аутора из Зборника „Грађански рат у Хрватској 1991-1995.“ Дао је занимљив приказ књиге Вељка Ђурића Мишине “ Лобор Град“ – Хрватски логор за српске жене и децу, као и представљање зборника истог аутора „Саслушања српских избеглица“.
„Врло брзо по оснивању независне државе Хрватске 10.04.1941. почињу да се оснивају разне врсте логора. Овде је набројано њих тридесетак. Први је основан логор Даница у Копривници а наравно најпознатији логор Јасеновац, кога је чинило пет сабирних логора и логор Госпић-Јадовно-Паг. Постојала је државна институција која се бавила системом логора, Равнатељство за јавни ред и сигурност, на челу са равнитељем Еугеном Кватерником. Унутрашњи ред у логорима је обезбеђивала Усташка надзорна служба на челу са Вјекославом Лубурићем… Логор Лобоград је створен септембраа 1941. а прве депортације у њега су кренуле од октобра. Највећа депортација је била из једног логора у близини Травника, звао се Крушчица. Један део жена је новембра 1941. пребачен у један мањи логор Горња Ријека. Од пролећа 1942. године је кренуло расељавање, депортација жена у четири правца, у правцу Старе Градишке, Старог Сајмишта, Аушвица и Јасеновца. Логор је престао са радом током 1942. Укупан број жена и деце који су прошли кроз логор није познат, претпоставља се између 3000 и 4000 а укупан број умрлих у логору услед тешких, нељудских услова је непознат, процена је око 200 душа. Овај логор је веома важан, јер се он у дневику Дијане Будисављевић помиње више од 50 пута. То је први логор за кога је она сазнала октобра 1941. и она почиње да у њега шаље помоћ коју сакупља… Сведочанства ових жена су открила једну особу која је до сада била непозната нашим историчарима. Он је предратни службеник Министраства саобраћаја Краљевине Југославије Богдан Рашковић, човек Милана Недића из Ћуприје родом… Његов рад доводи до избављења 138 заточеница и деце, које су оставиле ова сведочанства…“
Након презентације, коју је успешно водила историчар – кустос Народног музеја у Зрењанину Вања Игњатов, присутни су могли да поставе питања др Диклићу и набаве књиге по заиста мисионарским ценама, са темом тешког удеса српског народа на простору Далмације, Лике, Кордуна, Баније, Славоније и Барање.
Момчило Диклић је рођен 1954.г у Старом Селу поред Оточца у Лици. Основну школу и гимназију је завршио у Оточцу, Педагошку академију на групи повијест-географија завршио у Ријеци 1977.г, дипломирао је на Филозофском факултету у Загребу 1984.г., на групи повијест. Одбранио је магистарску тезу “Положај Срба у Хрватској 1945-1990“ на Факултету политичких наука у Загребу априла 1990.г. Ова теза је била први и једини рад одбрањен од стране припадника српске националности из наведене тематике у авнојевској Хрватској. Одбранио је докторску дисертацију “Српско питање у Хрватској 1941-1950. г“ на Филозофском факултету у Новом Саду 2003. г. Ово је такође била прва дисертација са оваквом тематиком одбрањена у Србији. До сада је објавио 17 монографија и више десетина научних радова о Србима у Хрватској, односно српско-хрватским односима током 20. века. Радио је у Институту за европске студије у Београду као виши научни сарадник, одакле је 2019. г отишао у пензију. Вредно ради на својој осамнаестој монографији, у Орловату у општини Зрењанин, где данас живи.
Петровград.орг