Промоција књиге “Срби у Банату (1411-1594)” – два есејистичка погледа, аутора др Ференца Немета и др Милана Мицића, одржана је 24. 01. 2023. године у препуној Барокној сали Градске куће у Зрењанину.
Испред тима издавача скупу се обратила директор Историјског архива Зрењанин Мирјана Баста:
„Поштовани председниче скупштине, поштовани начелниче округа, часни оци, поштовани представници локалне самоуправе, даме и господо. Хтела бих да вас поздравим испред издавачког тима који потписује издање књиге “Срби у Банату (1411-1594)” – два есејистичка погледа. Изабрали смо ове светосавске дане за представљање књиге из разлога што желимо да овим одамо почаст храбрим Банаћанима који су јуначки страдали у Првом српском устанку, устанку Банатских Срба који је, као што знате завршен спаљивањем мошти Светога Саве. Ми се сви заједно искрено надамо да ће неке нове генерације историчара бити подстакнуте овом темом, јер ову књигу доживљавам као отварање једне нове историјске теме, да ће се заинтересовати и потрудити да дубље истраже историју живота Срба у Банату као и осталих народа који живе вековима са Србима у слози. Надамо ће да ће та истраживања резултирати новим књигама.“
Испред тима издавача беседио је директор ГНБ „Жарко Зрењанин“ Милан Бјелогрлић:
„…Овај град као своје најзначајније историјско време поклапа са присуством Стефана Лазаревића у њему. Стефана Лазаревића који није један у низу српских владара, него драгуљ наше историије. Тој владарској лози у нас нема конкуренције. Учен, љубитељ књиге, преводилаштва, песник, човек који је дететом постао онај који је требао да седи на српском престолу. Захваљујући мајци и чувеној Јефимији, био је учен, васпитаван, тако да се у историјским изазовима показао и као витез, спретан војсковођа и као учен човек. Он је сарађивао са водећим људима тадашње историјске позорнице, што би данас рекли са међународном заједницом. То је била идеја издавача, да осветлимо тај тренутак, тај период историје Срба у Банату.Позвали смо се на проверене ауторе, добили смо материјалну подршку од Министарства културе(…)
У присуству представника Средњобанатског округа, Града Зрењанина и гостију, о књизи су говорили аутори, рецензенти проф. др Снежана Божанић:
„(…)Аутори сваки из своје перцепције проматрају исту појаву, исти процес и след догађаја и тек када се прочитају оба есеја може да се стекне комплетна слика, могу да се добију одговори на бројна питања и видимо да оба аутора нам дају једно нераскидиво ткиво. Оно што је једна од особина ове књиге јесте да је она читљива, да је поред тога што садржи мноштво података о историјским личностима, бави се и другим сегментима живота људи на овом простору. Како се заправо надопуњују на најбољи могући начин први и други део књиге. Покушаћу да вам илуструјем. Миграције су нешто што је одлика овог простора и овог времена. Професор Немет говори о осам великих сеоба Срба у Угарску, од владавине краља Лајоша, до 1690. године и укључења Срба у одбрану Угарских граница. Са друге стране, Милан Мицић полази од преломне 1371. године, од тог догађаја који је Турцима отворио врата Балкана. Он сагледава миграције кроз промену историјског бића Срба. Он говори о човеку који је био земљорадник и сточар а морао је да постане ратник(…) Сматрам да овом књигом култура сећања побеђује и да ће банатски устанак заузети важну позицију у низу важних историјских догађаја за наш народ(…)“
Инспиративан говор је одржао и рецензент издања др Золтан Чемере:
„(…) Са великим задовољством сам прихватио позив на данашњу промоцију књиге, пошто се ради о делу мојих колега, дугогодишњих сарадника и пријатеља али и врсних познавалаца банатске историје, чија је вишегодишња сарадња и до сада изнедрила више запажених публикација. У својој најновијој књизи “Срби у Банату (1411-1594)”, историчари др Ференц Немет и др Милан Мицић одвели су нас у неке раније епохе, фокусирајући своја истраживања на мање познату историју Срба у временима пре велике Сеобе Срба, на раздобље које је некако остало у сенци овог великог историјског догађаја с краја 17. века. Поменуто раздобље омеђили су са две значајне године, 1411. годину, када је краљ Жигмунд увео у његове угарске поседе српског деспота Стефана Лазаревића, потврдивши на тај начин војно-политички савез, који је настао у то доба. Завршном годином узели су 1594. годину, када је на овим нашим банатским просторима избио први масован оружани отпор против османлијске власти(…).“
Културно- уметнички део програма су обогатили својим наступом мајка и син, Мирјана Младеновић, вокал и Михаило Младеновић, гитара.
Они су извели неколико песама: „Маријо ћеро море, Маријо“, „Суза Косова“, „ Пећка кандила“, измамивши присутнима најдубље емоције.
Књига је ауторски рад др Ференца Немета који је овом приликом са присутнима поделио импресије:
“(…)Српски народ се на овом простору јавио као моћан војни чинилац за одбрану јужних граница средњевековне Угарске. Српски и Мађарски народ се у том периоду, од почетка 15. До краја 16. века, раме уз раме нашао у заједничкој борби против продора Турака у средњу и западну Европу. Ова два народа су сагледавајући у широк историјском контексту представљала предњу линију одбране хришћанске Европе. Њихова међусобна упућеност на чвршћу војну сарадњу била је веома изражена, исто као и њихов данас мало познат богат суживот, који се огледао не само у војном већ и у социјално-привредном контакту и родбинским везама. Тада долази до осам већих миграција Срба у Угарску, успона српских великаша и укључењу у угарску властелу, добијања краљевских привилегија и поседа, формирања српских насеља на територији Угарске и до стварања релативно чврстог савезништва два народа(…)“
Један од аутора ове књиге др Милан Мицић се такође обрати скупу бираним речима:
(…) Колега Немет је у једном делу свог излагања изнео нешто што нисам знао. То је управо то што је секретар Вука Караџића, Сандић писао у свом сећању, где наводи како му је бака говорила стихове о деспоту Ђурађу Бранковићу и његовом боравку у овом граду, у својим дворима. Значи да ми можемо ових годинама обележити годишњицу дисциплине заборава. Можемо причати о томе колико смо тога заборавили, колико смо тога избрисали из памћења и колико тога треба вратити у памћење. Кад посежемо за историјским подацима и за историјом ми свакако причамо причу о себи. О нама данашњима, о нашем идентитету, нашем поимању себе, самопоштовању и виђењу себе у стварности. Ова књига је осветлила један мало познати период историје банатских Срба. Писана је зато што у Банату и међу војвођанским Србима постоји једно чврсто уверење, породично и колективно да је све почело 1690. годином и да су тек тада Срби дошли на овај простор а то постоји уопште у српској јавности и свести. Док други народи покушавају да продуже своје историјско трајање ми свој одсецамо и тиме вршимо једну врсту колективног самоубиства(…)
Неколико бираних речи је упутио и испред друштва Баштинар Зоран Стојачић.
Књига на прави начин истиче заједничку борбу и савезништво српског и мађарског народа у једној историјској епохи у којој су се оба народа нашла у средишту светско-историјског сукоба религија и цивилизација. Књигу можете набавити у Историјском архиву Зрењанин и ГНБ „Жарко Зрењанин“.
Петровград.орг