Ако хрватска историографија прихвата теорију о досељавања Словена крајем 6. и почетком 7. века (археолошки докази постоје тек од 9. века а можда ускоро почну да тврде да су ту од искона), на подручју данашње Хрватске, основне чињенице из те теорије говоре, да су се тада настаниле у Далмацији две словенске скупине Срби и Хрвати. Како је онда данас Далмација постала ексклузивно Хрватска? Како је изворно кајкавска Славонија постала Хрватска? Најзад како је штокавски дијалект, изворно српски, постао основ књижевног хрватског језика?
У деловима дотадашње римске Далмације северно од реке Цетине населили су се Хрвати, док су се у областима јужно од реке Цетине настанили Срби. Дакле данашња Макарска ривијера, Стон, Хвар, Корчула, Дубовачка ривијера су биле насељена Србима као и већи део данашње Босне и Херцеговине. Поуздани франачки хроничар Ајнхард у својим Аналима Франачког краљевства (Annales Regni Francorum) забележио, под 822. годином, да су Срби а не Хрвати народ који држи већи део Далмације (ad Sorabos, quae natio magnam Dalmatiae partem obtinere dicitur). Северно од Срба и Хрвата, на просторима раније римске покрајине Паноније Савије а данашње Славоније населила се посебно словенско становништво, које је припадало широј групи Панонских Словена, сродно Словенцима а не Хрватима.
Хрватски историчари митомани су врло рано измислили теорију о „Панонској Хрватској“ и у уџбенике убацили измаштану карту ове тобожње државе. Ова карта као и њој сличне, које сте сигурно имали прилике да видите и у историјама СФРЈ, нема никаквог додира са историјским изворима, већ је настала у машти чувених хрватских шовиниста Франковаца у Аустрији и Аустроугарској, одатле дошла до НДХ и Југославије. Ова митоманска слика и данас је део школског програма у Хрватској и део је великохрватских тисућљетних аспирација. Ни један валидан историјски извор не помиње границе овакве Хрватске али кога је за то у Хрвата брига. Првобитна Хрватска се дакле потпуно поклапа са раносредњовековним обимом чакавског говора, пре српских – штокавских миграција у та подручја.
Хрватска тога доба је била састављена од невеликог броја жупанија између Задра и Сплита и, била је под контролом Франачког царства. Археолошка истраживања не налазе Хрвате у тој зони пре 9. века, већ искључиво Србе или посебне групе Словена а тек са периодом франачке власти могуће је археолошки пратити Хрвате. Од франачких мисионара Хрвати су пре примили хришћанство а не од Ромеја и тако ће они ући у сферу римокатолицизма, што је кључно за дефинисање ових митоманских ставова о Хрватској до Дрине. Хрватском ће испрва управљати кнежеви, а од 925. године краљеви. Томислава је крунисан 925 а у време Петра Крешимира IV (1058—1074) Хрватска држава биће на врхунцу моћи и то је период када се она шири према Лици, Крајини и према Неретљанској кнежевини, чије становништво цар Константин Порфирогенит децидно убраја међу Србе. Одмах након његове смрти долази да слабљења ове краљевине. Године 1097, хрватски краљ Петар ће погинути током Битке на Гвозду за коју се предпоставља да је стари назив за данашњу Петрову Гору на Банији, што је крајња северна тачка ширења те државе и тада долази до расула те државе. Независност је коначно уништио угарски краљ Коломан, тако да 1102. године тадашња Хрватска потпада под власт Мађара, поставши круновина у саставу Угарске. Све карте које одвајају Хрватску после тог периода из састава Угарске су фалсификати који не стоје на доступним изворима. Током 15. века, један део Угарске. некадашња Хрватска, је постала непосредно угрожена од стране Османског царства, док је у исто време већи део Далмације потпао под власт Млетачке републике. Име Хрвата се сеобама на северозапад тек од тада потепено шири између Саве и Драве и формира се тзв. „Банска Хрватска“.
Босна никада није улазила у састав било какве Хрватске државе али у пројекцији римокалтоличке митоманске свести она је унутар њене мисије, јер је граница источног и западног Римског царства, у антици, била на Дрини. Како су Хрвати сматрани главним представницима ове мисије у Далмацији циљ је био да их се ојача у максималистичким границама. Та политика није напуштана столећима. У Хрвате су уписивани намерно сви римокатолици без обзира на порекло.
Нађосмо у историографији суседа једног хрватског историчара а то је Томислав Раукар који у својим списима признаје: “У средњовјековним босанским врелима, како је истакнуто, нема изрицаја Хрват или хрватски…“ Раукар који схвата да нема ни једног извора који то потврђује констатује и у етнолошком смислу чињеницу: „У средњовјековним босанским врелима, прије свега у њихову називљу, нема изричитих потврда о назочности хрватскога становништва на подручју босанске државе…“ Раукар поштено иде и даље у својим закључцима и закључује иако територију назива делом хипотетичког хрватског краљевства: „Дапаче, ни на неким дијеловима хрватскога краљевства у средњем вијеку није било хрватскога имена. Примјером је средњовјековна Славониа или Словиње.“
Измишљени митомански називи ,,Панонска и Приморска Хрватска“ су дефинитивно настали тек у 19. веку али данас у хрватској историографији наћи ћете мало људи који то знају. Хрватски митомани напредују на свеучилиштима у Хрватској, они за своје шовинистичке теорије не добијају отказе и пензионисања. О хрватском „краљевству“, наводно говоре само сумњиви (фалсификовани) „документи“ Сплитских сабора, а о још ширим границама митоманске Хрватске говоре много познија писанија, нпр. Барског родослова. „Црвена Хрватска“ из тог писанија је главни темељ приче о хрватским темељима данашње Црне Горе. Очигледно је и ту реч о истом рукопису, истој матрици у којој видимо прсте Конгрегације за пропаганду вере у Риму.
Више има чистих и непристрасних доказа о српству Лике, Крбаве и Гацке или Западне Херцеговине него о хрватству Босне или Славоније. Али непријатељ је моћан и вековима ради на фалсификовању историје како би одбранио своју замишљену, диоклециановску (паганску и антихришћанску) границу на Дрини дубоко утиснуту у свест Западног човека.
Према писању националних сајтова у Србији приредио за Вас Петровград.орг