Сви знамо за албанску белу капу- кече, знамо да је део традиције и културе албанског народа, знамо за фотографије Албанаца, балиста и качака како уз помоћ разних окупацијских војски убијају Србе по Косову и Метохији. Све знамо, али опет не знамо ништа. Из тих разлога треба посветити доста истраживања према Албанији и Албанцима, њиховој култури, традицији, фолклору, а нарочито народним ношњама. Зато ће у овом кратком раду бити речи о капи познатој као кече.

Кроз рад низом аргумената, како кроз писану грађу, тако и сликовним приказима показујемо да традиционална бела капа, познатија као кече, није албанска већ прасрпска-пелашка културна баштина, која је због незнања и уврежених стереотипа данас омражена код Срба и код околних Србо-Словена: Македонаца, Црногораца, Бугара… Такође у овом кратком раду дајемо и разне називе које је ова капа носила и које и данас носи у разним крајевима Балкана. У раду показујемо начин израде ове капе, као и све присутне облике на ширем простору Балкана и износимо хипотезу да је капа била прихваћена од данашњих Албанаца, тек у чвршћем мешању са Србима на простору данашње Северне Албаније, Косова, Метохије и Западне Македоније. Управо на овим просторима све до прве половине 20. века ова капа је коришћена и даље код српских племена у Црној Гори (Васојевићи, Ровци, Дробњаци, Кучи, Морачани…) у Гори и Средачкој жупи код Призрена у Метохији, као и код Мијака и Брсјака у Западној Македонији, што додатно потврђује наше уверење да се ради о прасрпском традиционалном народном елементу.

Порекло

Ова бела капица је јако стара, била је ношена од разних народа али је остала углавном највише код балканских народа, али се може наћи и код Бербера, на Блиском истоку и код народа Кавказа. Њено порекло је у неку руку непознато управо из разлога што су је у давна времена носили скоро сви. Верује се да је са простора Леванта, али због распрострањености код балканских Словена сматра се да је настала код протобалканских Словена – Пелазга, али то треба подробније истражити. Прикази оваквих врста капа могу се наћи и на грчким античким киповима, вазама или приказима античких филозофа, уметника, проналазача…

Да кече није био део ношње Албанаца (као ни цела ношња) говоре многе иконе и фреске, антички споменици Илира, Трачана, Хелена… као и историјски подаци и чињенице да Албанци нису Балкански народ и да са старим народима, а и садашњим суседима немају заједничких тачака и особина. Код православних Хришћана ова капа има дубоко укорењену традицију и употребу. Тако ову капу имамо приказану на иконама и фрескама, црквеним књигама и записима…

Иако имамо овакве доказе за постојање кечета код Православаца, то код Словена, а поготову код Срба не умањује презир и незнање о овој нашој капи која је свуда распрострањена. Зато посебну пажњу Срби треба да обрате на фреске и иконе из Пећке Патријаршије на Косову и Метохији.

„У старија времена, данашња традиционална албанска, је била српска народна ношња. Иван Јастребов је записао да је ношња Фанда тј. уопште Дукађинаца, готово сасвим иста као ношња Маћана, Шаљана и Црногораца… уске гаће, беле капице… то је чисто српска одећа из старих времена. У такву ношњу је била одевена цела српска војска када је против побуњене Србије кренуо цар Манојло (према сведочењу Кинама којег цитира Панта Срећковић). Кинам је записао: Приближивши се реци Тари, пре сунчаног заласка, византијска војска увиде безбројну множину наоружаних Срба… Одело им је било: доламе, уске гаће и беле капе…“[1] [2]

Разни називи капа

ПИЛЕУС (Greek: πῖλος, pîlos; also pilleus or pilleum in Latin) – од корена речи „плиш“, влашки (цинцарски) и грчки назив за плиш односно албанизовани пљис. Капа од плиша тј. филца, носила се у древној Грчкој, Етрурији, Илирији, Панонији и околним регионима, касније такође уведена и у Древни Рим. Доста је подсећала на садашњу капу али је била облика купе а не полусфере. Може се нађи на грчким киповима и цртежима античких вазни, као и на кованицама.

СКАДАРСКИ ФЕС – капа са равним теменом односно фес беле боје илити капа равњача. Може се нажи на фотографијама четничког војводе Василија Трбића, Горанаца са Косова и Метохије, као и код Албанаца из Скадра и Кукеша, као и код Албанаца Тоски на југу, мало вишег облика. Овакву врсту капе носе Горанци, а носио је српски четнички војвода Василије Трбић у Македонији за време комитске акције.

КЕЧЕ – Долази од имена “кеч” или „ћеч“ који је влашког-цинцарског, а по некима грчког порекла. Кеч је нека посебна врста вуне или памука од којег се праве ове капе. Кoд Македонаца постоји и надимак Кеч, а код Срба и презиме Кечић. Ова врста капе је најраспрострањенија и најпознатија. Временом је доживела многе модификације и промену облика тако да јој се данас облик доста изменио и не личи на оригинал.

ПЉИС (алб. plis)– албанизовани назив за ПЛИШ односно вунени материјал од кога се добија филц за израду кече капе.

ЋУЛАВ– односно ЋЕЛА(В), основа је опет „ћела“. Данас у Србији поједине породице имају надимак Ћулавци јер су се бавили производњом капа. „Ћулав се сматра једном од најстаријих српских народних капа, која је настала у народној средини, од домаћих материјала. Под утицајем других несловенских народа, ова капа је претрпела промене, како у изгледу, тако и у називу.“[3] Капа је била део униформе српске војске за време Карађорђевог устанка и Милошеве буне све до првих правих униформи налик на оне у аустријској војсци.

ЋЕЛЕПУШ– ћелепуш или ћелемпош је назив за црну монашку капу која је истог облика као и ова бела капица. У основи ове речи је „ћела“ односно глава, теме лобање.

ЋЕЛЕШЕ (алб. qeleshe) – синоним за ПЉИС. Основа речи је словенска као код Ћелепуша/Ћелемпоша и ЋУЛАВА.[4]

ПУСТ (Пустина)– односно српска пустена капа. Назив је добила по ПЛАСТУ или ПЛАСТИТИ јер се ова капа прави тако што се памук илити филц пласти тј. обликује и својим изгледом подсећа на пласт сена.[5]

Распрострањеност капе

Ову капу су израђивала многа српска и славеносрпска племена, што за своју употребу, што за продају. Тако су ове беле капице правили:

1) у Црној Гори: КУЧИ, ВАСОЈЕВИЋИ, РОВЦИ (или Ровљани), ДРОБЊАЦИ, МОРАЧАНИ.

2) на Косову и Метохији: ГОРАНЦИ, Средачка жипа код Призрена,

3) у Македонији: србо-македонска племена МИЈАЦИ и БРСЈАЦИ

4) племена у Полимљу.

5) поред Срба може се наћи и код Бугара на Деспотским планинама и Тракији.

6) код Влаха-Цинцара

Начин израде

Израда ове врсте капа се врши ваљањем вуне. „Ваљање је извођено ногама, рукама и разним помагалима уз додавање воде. Природна масноћа вуне као органске материје, често још и уз додавање сапуњаве воде, ваљањем је од вунених влакана стварала чврсто сабијену и пунију тканину отпорну на кишу, снег, ветар и хладноћу“[6], односно пуст. Таква смеса се потом ставља на калуп-маљицу, равномерно се распореди, обликује и суши, а потом се врши завршно обликовање и уређивање.  Од истог материјала су се правиле простирке за спавање, народне ношње, обућа.

Иако је овакав начин прављења овог материјала и ових капа јако дуг, још од античких времена, по званичној историји пуст или пустина се прво пут у писаним изворима „јавља у Доментијановом опису живота Светог Саве, у делу које је завршено 1253. године, затим у повељи Цара Душана манастиру Хиландару из 1348. године.”[7]

Постоје неколико облика ових капа које се сада израђују једино на Косову и Метохији и у Албанији у граду Кроја или Круја. Некада се највише производила у Косовској Митровици и Новом Пазару.

За Косово и Метохију је типична класична капа која је облика полусфере односно полулопте. Такав облик капе је карактеристичан и за северни део Албаније осим Кукеша и Скадра, као и Горе где је облик капе при врху скраћен чиме има облик феса, нпр. Скадарски фес је носио војвода Василије Трбић. Типичан облик код албанских племена Гега.

У јужној Албанији, капа је виша него у северној Албанији, посебно у регионима Ђирокастра и Валоне тј. области где су албанска племена Тоске. Као украс на центру крова капе је мали украсни репић. По неким непровереним изворим и разговорима са мештанима албанских села, сваки облик капе уствари представља предео на коме људи живе. Тако нпр. кече са равним врхом означава људе који живе у равничарском пределу, кече са полусферичним врхом означава брда о планине.[8]

Закључак

Бела капа, позната као кече, је традиционална капа свих балканских народа. Њено порекло је делимично познато, али се тумачењем њених разноврсних имена може утвдити да има српско-словенско или тачније протосрпско-пелашко порекло. Та имена су се одржала до данашњих дана, као и начин израде. У корену свих имена за ову капу је иста српска или словенска реч „ћела“ што означава лобању. Енглески израз за ову капу је и Skull hat односно капа која прекрива лобању.

Капа је широко распрострањена, од Балканског полуострва и њених брда, планина и равница, па све до обала Белог мора, простора Леванта, Кавказких планина итд. Носили су је разни народни разних вера, и хришћани и муслимани и мојсијевци. Код Срба има јако дугу традицију, од писаних трагова за време Светога Саве и Цара Душана, преко времена Карађорђа и Милоша Обреновића, до србо-македонских и црногорских устаника, комита и четника за време Четничке акције против Турака на простору Старе Србије и Македоније.

Кече је имало разновсне облике, и они се могу најчешће видети код данашњих Албанаца. Албанија је као територија подељена на делове где живе Геге и Тоске, тако да је и ношња та два племена различита. Тако је и са овим капама.

Код Срба, у послератној Краљевини СХС и потоњој Краљевини Југославији, своје место ова капа је нашла и у уметности. Познати хрватски вајар и уметник је успео да је заувек овековечи у својим делима Победник и Срђа Злопоглеђа.

Извори:

Бјеладиновић, Јасна – Српска народна ношња у Сјеничко-пештерској висоравни: Гласник Етнографског музеја у Београду, књига 45; Београд, 1981.

Вадић-Крстић, Братислава – Народна култура Срба у XIX и XX веку: водич кроз сталну поставку; Етнографски музеј, Београд.

Деретић, Јован И. – Срби и Арбанаси; Ганеша клуб, Београд, 2013.

Јастребов, Иван – Стара Србија и Албанија; Службени Гласник, Београд, 2018.

Скок, Петар – Етимолгијски рјечник хрватскога и српскога језика; Загреб 1973.

Срећковић, Пантелија – Историја српског народа књ. 1, Београд, 1884.

[1] Иван Јастребов, Стара Србија и Албанија, Службени гласни, Београд 2018., стр. 390

[2] Пантелија Срећковић,  Историја српског народа књ. 1, Српско учено друштво, Београд 1884. стр. 216

[3] Јасна  Бјеладиновић,  Српска народна ношња у Сјеничко-пештерској висоравни, Гласник Етнографског музеја у Београду,  Београд 1981, стр. 81—82.

[4] Енглески израз за ову капу је и Skull hat односно капа која прекрива лобању.

[5] Филц, немачка реч за вунени материјал, на бугарском се назива плъст односно пласт, тј. пуст(ина).

[6] Велибор Стојаковић, Народна култура Срба у XIX и XX веку: водич кроз сталну поставку, Етнографски музеј у Београду, Београд 2003.,  стр 151

[7] П. Скок, Етимолгијски рјечник хрватскога и српскога језика, Загреб 1973., стр 167.

[8] Писане изворе за ове тврдње нисам нашао.

ИЗВОР: https://balkanskageopolitika.com/2020/08/28/kece-starobalkanska-bela-vunena-kapa/