Проф. др Лазо Костић, познат широм света, један је од најбриљантнијих српских научника, који је својој отаџбини и српству посветио свој живот. Он је толико задужио отаџбину . Довољно је рећи да је објавио 98 књига и преко 2.000 студија и расправа научног садржаја у разним публикацијама. Међу књигама има и капиталних дела и универзитетских уџбеника, а све остало су дела у одбрани Српства, српских земаља и о српско-хрватским односима кроз векове. Из његових дела се види колико је имао дара за предвиђање догађаја. Својим књигама је панично упозоравао на оно што ће се десити и пружао огромне количине докумената и аргумената који су могли преокренути токове догађаја, да су узети у обзир. Нажалост, његове књиге су биле забрањене у СФРЈ, а у свету није могао свако да их чита јер су писане на српском и ћирилицом.
Прво лице овде наведено (др Хермана Нојбахер) било је политичар по струци (политичар у пуном смислу: и споља и унутра). Сад изјаве једног од шефова обавештајне службе на „Југоистоку“, лица које је по званичној дужности пратило догађаје и бележило их (одн. слало извештаје, на основу којих је после настала његова књига).
Валтер Хаген, један од главних шефова политичке шпијунаже за „Југоисток Европе“ издао је 1950. у Цириху своју књигу „Тајни фронт“. Ова књига је прилично цитирана од наше емигрантске штампе, али није увек навођено оно што је битно са српског гледишта и наше националне борбе. Чак је то као намерно пренебрегнуто било. Ја сам се подухватио да овде изнесем неколико Хагенових изјава о прогонима Срба у оном руглу од хрватске државе, јер је и он један од најаутентичнијих сведока тих зверстава.
Овим речима сам започео свој приказ Хагенове књиге пре више од десет година у чикашкој „Слободи“, па то преносим овде, једнако као што сам учинио и са претходним приказом Нојбахерове књиге (такође из чикашке „Слободе“, кад је први пут, непосредно после изласка из штампе, Србима приказана)… Тако ће остати и неки журналистички изрази намењени читалачкој публици листа.
После сам утврдио да је „Валтер Хаген“ уствари псеудоним за правог шефа немачке обавештајне службе који се звао др Вилхелм Хетл (Dr Wilhelm Hoettl). Тиме се ви најмање веродостојност његових исказа не ремети. Напротив!
На стр. 236, пише Хаген како је „Павелић, вођа усташа, стигао у Загреб неколико дана после конституисања нове државе заједно са усташком емиграцијом и преузео целокупну власт. Ових укупно 360 емиграната заузеше сва важнија места у новој држави“.
Ето, толико је било усташа. А многи Срби, далеко више него странци, сва злодела њима, усташама, импутирају! Та злодела су вршиле десетине хиљада Хрвата а не мање од 400 усташа. То признају многи страни писци, као што ће се из даљих страна књиге видети: неки директно а неки индиректно.
»Валтер Хаген« ректе Др Хетл пише пре овога:
Стр. 232. Травањ 1941: „Маса Мачекових присташа и са њима готово цео хрватски народ сматрао је да је дошао велики час да се коначно ослободе из државне југословенске заједнице“.
Стр. 236: „Хрватски сељаци које је Мачек пре свог пута у Београд наоружао пређоше — са развијеним заставама — у немачки лагер. Ови одреди су стекли велике заслуге код разоружавања војних јединица верних Београду“.
Хаген пише да су властодршци нове Хрватске њу „у кратко време претоворили у крвав хаос“.
„Sie überantworteten das Land binnen kurzem in einem blutigen Chaos.“
Каже како је »млади Кватерник«, син „војсковође“, тзв. Дидо Кватерник организовао полицију и »у том циљу наоружао без одабира све што се понудило и од режима сматрано као поуздано, чак ако се радило о људима са најгором криминалном прошлошћу. Тада су хрватске чете народне заштите разоружане и распуштене…“ (стр. 237).
Говорећи о збивањима после преузимања пуне власти од стране »усташа« маја 1941. Хаген каже на стр. 238. дословно: „Једна заиста смртна мржња била је уперена против Јевреја и против Срба, који су управо службено проглашени за фогелфрај“. (То значи да их може свак убити — ЛМК.) Говори онда о прогањању Јевреја иако су скоро сви усташки шефови били у браку са Јеврејкама или проистицали од њих. А затим наставља:“Бројно далеко обимније него испади према Јеврејима беше организовано масовно уморство Срба“. (Ја сам употребио хрватску реч „уморство“ за немачки „морд“, као што заиста преводе ту реч. То значи најодвратнија врста убиства, ЛМК.) Даље каже писац: „Већ у лето 1941. узеше ужасне грозоте нечувене размере. Читава села, као нпр. Војнић, чак читави предели беху систематски уморени или су становници били присиљени да беже у Србију. Пошто се, по старој традицији, изједначује хрватство и католичка вера, као и српство и православна вера, то почеше православне да терају да пређу на католичку веру. Ово принудно ‘прекрштавање’ беше управо форма по којој се вршило хрватизирање“.
Извесне реченице тих констатација најмеродавнијег човека не могу а да се не пруже у оригиналу. Тако почетак:
„Der wahrhaft tödliche Hass der neuen Herren richtete sich gegen die Juden und gegen die Serben, die geradezu offiziell für vogelfrei erklärt wurden… Za-hlenmässig noch weit umfangreicher als die Ausschleitungen gegen die Juden war der organisierte Massenmord an den Serben. Bereits im Sommer 1941 nahmen diese entsetzlichen Greueltaten unerhörte Ausmasse an. Ganze Dörfer, wie zum Beispiel Vojnic, ja ganze Landstriche wurden systematisch ausgemordet oder es wurden die Einwohner zur Flucht nach Serbien getrieben…“
Читаоци ће сами увидети да један Немац употребљава речник који није у том језику уобичајен. Кад се узме у обзир да то чини шеф шпијунаже, који је научио да свакодневно третира злочине, па ипак овде не може а да не буде пренеражен, то ће још јасније доћи до изражаја. Напослетку, кад се има у виду да то чини савезник Хрвата, онда, свакако, неће бити читаоца, сем Хрвата, који се неће зграњавати.
Да пређемо опет на самог Хетла, алијас „Хагена“. Он пише на стр. 234: „Масакри Срба од стране усташа, последица предавања целокупне државне власти Павелићу и његовом кругу, и систем преверавања српских православаца у католичку веру, многе нагна у шуму“. Стр. 251: »Усташе су са масакром Срба учинили почетак бескрајних зверстава…“.
Ова последња реченица мора такође у оригиналу да се пренесе. Она гласи:
„Die Ustascha hatte mit dem Serbenmassaker den Anfang der endlosen Greueltaten gesetzt…“
Даље каже да су се герилци огорчено борили, али је главна њихова констатација да су усташе извршиле „почетак бескрајних страхота (зверстава)“, из чега произилази да су други били у одбрани.
У моме чланку у „Слободи“ од новембра 1957. стоји:
Може ли бити јаснијег приказа зверстава над Србима у тој криминалној држави, и то од једног савезника? Ја сам више пута писао да ће савезници један за другим да се дистанцирају од зверстава за која заиста нису криви. Остаће она чисто дело хрватства у име чије су чињена.
Хаген наводи и став Немаца и признаје доста кривицу немачког посланика у Загребу Сигфрида Кашеа (што смо и ми у Београду знали још у пролеће 1941). И дословно каже: „Његово (Кашеово) понашање беше највећа, управо несавладива препрека других немачких места да се учини притисак на Павелића да престане са политиком уморства од усташа… Кад су немачка војска и немачка тајна служба протестирале код Хитлера против ових бесмислених и опасних масовних уморстава, Каше је успевао преко Рибентропа да те оптужбе обескрепи тврђењем да се ради о појединачним револуционарним изгредима, који су неминовни и разумљиви, кад се ради о преобиљу силе која се преузима. Овај аргумент је, сасвим разумљиво, изгубио сваки изглед оправдања кад је преврат извршен. Пошто недела усташа нису имала крај, Каше је налазио увек нова оправдања и изговоре, и тиме је имао увек успеха. Само једанпут, кад су 1942. године, неки усташки прваци у Славонији извршили ужасна масовна убиства на тамошњем становништву, успело је генералу Глезу толико учинити да ови терористи буду удаљени од очију јавности. Али Павелић није ни помишљао на то да кривце казни него их је још задржао у својој околини и примао њихове савете… Ипак све до краја није било могуће да се усташке формације васпитају на правилно вођење рата; акције умирења које је немачка војна снага предузимала увек су осујећене бесмисленим изгредима усташких формација које су у њима учествовале, а ови изгреди произвели су више партизана него што су их војничке акције могле да баце ван борбе“.
Приредио: Петровград.орг