У Лисичјем потоку у Београду 04.11. је, на Задушнице, одржан скуп подршке иницијативи за изградњу споменика жртвама комунистичког терора и одржано опело невиним људима убијеним после октобра 1944. године без судске пресуде. На скупу се чуло да су на овом месту страдале само најмаркантније личности и представници 10.000 стрељаних Београђана а да је на стотине хиљада оних који су побијени у Србији.
Др Срђана Цветковић је водећи стручњак за историjу политичке репресиjе у социjалистичкоj Југославиjи. У свом раду Цветковић jе дотакао тема – успостављање комунистичке власти у Србиjи 1944/45. и револуционарни терор коjи jе пратио, политичке прогоне и суђења, репресиjу над опозициjом, укидање политичких слобода.
Цветковић jе у свом раду нашао да jе било више узрока политичког терора: наслеђе модерне српске политичке историjе у коjоj су чести различити акти насиља, инерциjа коjа jе бруталност пренела из недавних ратних дешавања у мирнодобске политичке прилике али jе на краjу jасно повукао да jе главни узрок бољшевичка политичка идеологиjа и политичка пракса коjа jе била дубоко утиснута у начин деловања КПЈ.
Та политичка пракса подразумевала jе да се политички противник или неистомишљеник проглашава за народног или државног неприjатеља и да се потом са њиме води борба до истребљења (наjчешће у буквалном, физичком смислу). Репресиjа jе била систематска – ангажоване су све полуге државне власти: таjна полициjа, воjска, полициjа, судови и тужилаштва. У питању ниjе био jедан ексцес, ванредно стање или сериjа инцидената, већ систематско и дуготраjно државно насиље. Циљеви репресиjе су били наметање власти jедне партиjе и успостављање совjетског модела друштва, укидање тржишне привреде и приватног власништва, наметање соцреализма као jединог културног модела.
Репресиjа jе вршена у три фазе: ликвидациjа народних неприjатеља (1944—1946), сапутника револуциjе (1946—1948), партиjских jеретика – Ибеоваца, остале опозициjе и кулака (1948—1953). У неколико месеци револуционарног терора само у Србиjи ликвидирано jе више десетина хиљада људи. Комунистичке власти су водиле изузетно прецизну евиденциjу стрељаних лица. За то је могло бити два разлога: власти су, веруjући у своjу дуговечност, а очекуjући велики међународни сукоб желеле да имаjу на располагању попис породица народних неприjатеља и друго, у случаjу да неко из тих породица оствари запажениjу професионалну кариjеру то су стално могле да користе као средство притиска.
Јавни судски процеси коришћени су као облик застрашивања и пропаганде. Судски процеси против тобожњих народних неприjатеља често су вођени само да би се осуђеном одузела сва имовина (што jе ишло уз главну казну). Цветковић jе истражио да jе у Србиjи 80% имовине одузето конфисковањем. Елиминациjа сапутника револуциjе био jе процес коjи jе у Југославиjи текао паралелено са сличним дешавањима широм источне Европе. Наjпознатиjи случаj било jе страдање Драгољуба Јовановића коjи jе осуђен на деветогодишњу робиjу jер jе, иако у Народном фронту, указао на броjне неправилности у изборном процесу сматраjући да су они неправилни и jер се побунио против Закона о jавним тужиоцима и Закона о задругама коjи jе водио колективизациjи села.
Академик Матија Бећковић је овим поводом рекао, да они су они који леже у Лисичјем потоку више од 70 година лишени живота и смрти.
„Верујем да би њихова реч, испаћена и блага, била сва заложена за правду и помирење, али ми још не знамо ни колико их овде има ни како су се звали. Није случајно да су доведени и побијени близу Белог двора. Лењин и Стаљин су побили руску царску породицу, али се нису уселили у Петрогаду у царске дворове, а Јосип Броз је најкраћим путем похитао у Бели двор, а домаћину забранио да се у њега врати. То наводи на помисао да овде није могао бити ликвидиран ко било и лако би било поодити ко је волео да то гледа. Имена 104 стрељаних објављена су на првој страни „Политике“ два дана по ослобођењу Београда, све чувенији од чувенији, а међу њима и главни уредник „Политике“ Јован Тановић. Кажу да је дрвеће највише тамо где расте из људских лобања и да земља никада није поравњена него заувек остаје улегнута тамо где леже побијени људи. Једно такво улегнуће видимо и овде и утолико их је лакше наћи. Нас сваки час називају и данас фашистима, а и ми фашистима зовемо оне које су фашисти побили. Драгиша Васић и Павле Ђуришић су живи запаљени у Јасеновцу“, рекао је Бећковић.
Помену и скупу присуствовали су принцеза Јелисавета Карађорђевић, као и чланови Крунског савета Драгомир Ацовић, Предраг Марковић, професор естетике Леон Којен, историчар Бојан Димитријевић, Жика Гојковић председник Покрета обнове Краљевине Србије и друге угледне и познате личности.
Фото и текст: https://sr-rs.facebook.com/uimenaroda