Двадесет седми март је израз аутентичне српске, националне, косовске, заветне традиције, као и Видовдан 1914, као и прелазак преко Албаније 1915–1916. Устанак из 1941, који су, опет, започели српски патриоти, да би га наставили комунисти, био је наставак 27. марта. И после издаје и катастрофе у Априлском рату, показало се да је дух српских патриота, а њих је било и међу четницима и међу партизанима, био заиста несаломив, каже у разговору за „Печат“ др Милош Ковић, професор историје на Филозофском факултету.
У побуни је учествовала српска грађанска елита, српска војска и српска црква. Британска обавештајна служба није могла да изведе стотине хиљада људи на улице?
Двадесет седми март је израз аутентичне српске, националне, косовске, заветне традиције, као и Видовдан 1914, као и прелазак преко Албаније 1915–1916. Устанак из 1941, који су, опет, започели српски патриоти, да би га наставили комунисти, био је наставак 27. марта. И после издаје и катастрофе у Априлском рату, показало се да је дух српских патриота, а њих је било и међу четницима и међу партизанима, био заиста несаломив, каже у разговору за „Печат“ др Милош Ковић, професор историје на Филозофском факултету.
Око 27. марта постоје бројне полемике и тумачења. Какав је суд историје?
Када разговарамо о 27. марту 1941, потребно је да разумемо да је реч о две историјске чињенице, о два међусобно повезана догађаја. Први је војни пуч, одигран у ноћи 26. на 27. март. Други су масовне демонстрације, које су почеле још 24. марта када је било јасно да ће Југославија приступити Тројном пакту, наставиле су се после потписивања пакта, да би врхунац доживеле 27. марта, када је влада оборена. Преврат је извео узак круг завереника, док су демонстрације биле масовне. Пуч сведочи о расположењу и одлучности дела српских, београдских политичких елита; демонстрације својом масовношћу указују на опредељење српског, и тек понегде југословенског, јавног мњења. Број људи који се у једном тренутку, тог 27. марта, окупио само на Славији, да би поздравио преврат, изразио непријатељство према Хитлеру и фашистима, и солидарност са Британијом и Грчком, процењује се на око 100.000. А демонстрације су захватиле цео центар Београда. Протести и демонстрације нису се дешавали само у Београду. Захватили су и Крагујевац, Краљево, Шабац, Ваљево, Чачак, Јагодину, Власотинце, Књажевац, Нови Сад, (Петровград), Вршац, Руму, Цетиње, Подгорицу, Никшић, Котор, Сарајево, Скопље, Сплит, Љубљану. Свет који је излазио на улице био је веома разнолик. Нарочито важну улогу играли су студенти и ђаци, затим свештенство Српске православне цркве и официри. Главна покретачка снага протеста, која је уједињавала тај разнолики свет на улицама, био је српски патриотизам.
Које политичке снаге су стајале иза преврата?
О томе има много сведочанстава у збирци докумената о 27. марту, коју су приредили Бранко Петрановић и Никола Жутић. Пуч су извели, пре свих, официри ваздухопловства, делимично Краљеве гарде и појединих гарнизона. Кључни су били генерали авијације Душан Симовић, Боривоје Мирковић, мајор Краљеве гарде Живан Кнежевић и још неколико официра. Они намеснику кнезу Павлу и влади Драгише Цветковића нису могли да опросте сврставање на страну српских непријатеља из 1914. Били су противници споразума Цветковић–Мачек и стварања Бановине Хрватске – видели су је као угађање онима који су радили против Југославије. Кнез Павле међу официрима није имао углед који је покојни краљ Александар стекао када је делио судбину своје војске и народа од 1912. до 1918. године. Није сасвим јасно које политичке личности су унапред знале за припреме пуча. Али знамо ко је ушао у пучистичку владу и ко је још од времена Милана Стојадиновића био у оштрој опозицији, ко је тврдио да је у Југославији демократија била угрожена и пружао отпор окретању од демократских држава Француске и Британије ка нацистичкој Немачкој и фашистичкој Италији. То су биле демократе, које ће у новој влади представљати Милан Грол и Божидар Марковић, потом део радикала, које ће заступати Момчило Нинчић и Милош Трифуновић, као и земљорадници, које је у влади представљао Милан Гавриловић. Потпредседник владе постао је Слободан Јовановић, председник Српског културног клуба, који је пружао огорчен отпор споразуму Цветковић–Мачек; Бановина Хрватска је, наиме, поред осталог, Хрватима дала привилегије које Срби нису имали, и широко је захватила у српске земље. И нова влада је, међутим, да би приволела Влатка Мачека да дође у Београд и прихвати место другог потпредседника, морала не само да потврди споразум Цветковић–Мачек него и да прошири овлашћења Бановине Хрватске. У пронемачком Загребу се, наравно, ништа није померило ни покренуло 27. марта; преовлађивало је огорчење против вероломних српских националиста. Надбискуп Степинац је 27. март назвао изразом „духа бизантинизма“, делом „разуларене масе, жељне крви, ужитака и пара“.
Коначно, у преврату је важну улогу одиграла Српска православна црква, нарочито патријарх Гаврило Дожић и владике Николај Велимировић и Иринеј Ђорђевић. Црква није заборавила Конкордатску кризу, није прихватала улазак српских земаља у Бановину Хрватску и није хтела окретање фашистичким земљама. Патријарх је о томе отворено и јавно говорио. Радмила Радић пише да је патријарх унапред знао да се спрема пуч. Ванредни Свети архијерејски сабор био је заказан баш за 27. март; са њега је упућена недвосмислена подршка смени власти. У говору на радију, истог дана, патријарх Гаврило Дожић је 27. марту дао хришћански, светосавски смисао.
Да ли речи Черчиловог сина из 1953. да 27. март није српско већ енглеско дело, нужно наводе на закључак да Срби 27. март нису могли да прихвате због етоса изграђеног на Лазаревом опредељењу и да је он био чисто српска реакција, али и то да је етос био злоупотребљен?
Коначно, извори потврђују да је британска обавештајна служба настојала да свргне кнеза Павла и његову владу. Зна се да је већ годинама у Београду трајала потмула борба између немачких и британских обавештајаца. Чак су и из САД, које су биле званично ван рата, стизале поруке да се Срби без оклевања окрену Британцима. Британци су финансијски подржавали неколико утицајних људи (Милош Тупањанин, Вјећеслав Вилдер, Илија Трифуновић Бирчанин), али нико од њих није имао важну улогу у преврату. Знамо да је генерал Мирковић, као и још неколико официра, био у контактима са Британцима, али пучисти су једноставно трагали за подршком. Став главног тока српске историографије је да је 27. март био израз српског отпора фашизму, у коме је учествовала српска грађанска елита, српска војска и српска црква. Британска обавештајна служба није могла да изведе стотине хиљада људи на улице српских градова. Хедер Вилијамс тврди да су очекивали пуч, али да су били затечени када је избио, и масовношћу подршке ономе што се догодило.
О чему говоре дневнички записи из тог периода, у каквом моралном стању су били Срби, официри у том тренутку, и да ли се може направити паралела са моралом официра пред избијање Првог светског рата, те да ли се морал политичара тог времена могао поредити са моралом политичара 1914?
Били су то, заиста, људи из 1914. године, који су упамтили Велики рат и на које је он извршио пресудан утицај. Двадесет седми март јесте био одраз истог духа и исте традиције из које су произашли отпор Аустрији и Немачкој из 1914, повлачење преко Албаније и пробој Солунског фронта. Косовски завет, одбрана отаџбине, спремност на жртву у суочавању са јачим непријатељем – све су то традиције које су одређивале етос не само српских официра него и доминантног дела српског јавног мњења.
Из мемоара патријарха Гаврила види се да је распис о томе да ли су против приступања Тројном пакту послао свим својим епископима. Чувајући народни етос, владика Николај је устао први. Колико ова чињеница мења слику историје коју смо у школама учили, а у којој се улога СПЦ не помиње?
Српска православна црква не само да је поздравила 27. март него је на себе примила главни удар потоњег усташког, нацистичког, фашистичког терора. Погледајте само бројеве њених убијених и прогоњених владика и свештеника. Тек из дипломског рада једног нашег талентованог студента, посвећеног почетку устанка у Јадру и нападу на Лозницу августа 1941, схватио сам да ми не разумемо улогу Српске православне цркве у српском антифашистичком покрету отпора. Одлука о нападу донесена је на састанку у манастиру Троноши; напад су, поред осталих, водили јеромонах Георгије Бојић и поп Влада Зечевић (први ће 1946. бити убијен као четник, други ће прећи у партизане и постати министар); заробљени Немци држани су у манастиру Чокешини итд. Данас некоме то може да изгледа необично, свештеници под оружјем, али то је сасвим у духу српске историје и устаничке традиције. Сетимо се, на пример, српских митрополита, војсковођа из куће Петровића у Црној Гори, или буковичког проте Атанасија у Орашцу 1804. године.
Каква је улога у 27. марту била Комунистичке партије ако знамо да је у том тренутку Москва имала потписан уговор са Немачком о ненападању?
Извор побуне 27. марта били су Београд и српски патриотизам, или, ако хоћете, српски национализам. Комунисти 27. март нису ни организовали ни водили, али су се у њега укључили и у уличним демонстрацијама имали запажену улогу. Из Москве, од Георгија Димитрова, добијали су противречна упутства. Држали су се линије Коминтерне, по којој је већ увелико започети рат био империјалистички сукоб између капиталистичких земаља. Оштрије су критиковали Британце и Французе него Немце и Италијане, јер је Стаљин са Хитлером имао пакт из 1939. Димитров је југословенским комунистима у једном тренутку поручио да се успротиве пакту са Немачком, али им је већ 29. марта поручено да се уздрже од даљег учешћа у протестима. Југословенски комунисти су, међутим, на улицама могли да осете снагу српског национализма, његов антинемачки набој и његов отпор према нацизму и фашизму. То искуство они ће искористити када покрену устанак.
Ако је с једне стране пуч био српско дело у духу и практично, и ако је с друге стране тачно да је енглеска агентура има улогу у догађајима, да ли код 27. марта морамо да разлучимо оно морално вредносно од политичко обавештајног? Да ли је усхићење које је тада владало могло политички да се оправда ако знамо да је после 20 дана уследио војнички и државни слом?
Као што би у тумачењу 27. марта требало уочити два нивоа – саму заверу и уличне демонстрације, тако би ипак требало да будемо свесни разлике између објашњења и разумевања онога што се догодило, и накнадног вредносног оцењивања. Морам да кажем да ме, као историчара, много више занима разумевање него вредновање. Приликом вредновања и оцењивања, из нас говори наша политичка стајна тачка и време у коме живимо. То може свако, јер лако је бити генерал после битке. Ако размишљамо на такав начин, онда ће нам, после слома Југославије и пораза које смо преживели и данас их преживљавамо, све српске победе, од 1912. до 1918. изгледати као порази. Лако ћемо доћи и до кривице Карађорђа и кнеза Лазара. И онда, гневни на своје велике претке, док од себе прикривамо беду и кукавичлук наших нараштаја, улазимо у свађу са сопственом, националном историјом – са Гаврилом Принципом, краљем Александром Карађорђевићем, Николом Пашићем, патријархом Гаврилом Дожићем. Они су нам криви за наше слабости и промашаје. Уместо да будемо поносни на велике датуме националне историје, ми се преиспитујемо да ли је 1915. требало прећи Албанију и да ли је требало да се супротставимо Хитлеру. Поред тога, зар заиста ико озбиљан мисли да је данашњи распоред снага и данашњи пораз Срба последња реч историје?
Свако, наравно, има право на сопствено тумачење и оцењивање историје, па и онога што се догодило 27. марта. Иако то, као историчар, не сматрам исувише релевантним за ваше читаоце, подразумева се да и ја имам своје политичке симпатије и антипатије у том времену и немам разлога да их кријем. Положај у коме се Југославија нашла 1941. био је заиста очајан и могу да разумем позицију и кнеза Павла и пучиста. Све што је учинио кнез Павле урађено је у доброј вери да Југославија нема начина да се одупре немачким захтевима, и на основу реалног увида у чињеницу да Британија гура Југославију у сукоб, при чему није у стању да јој војно помогне. Бруталност Британије врло брзо је, уосталом, потврђена напуштањем људи од 27. марта, укључујући и генерала Дражу Михаиловића, и нарочито америчко-британским бомбардовањем оног Београда који је подржао Британију када јој је било најтеже, бомбардовањем на Васкрс 1944. године. Све што се после 1941. догодило са српским народом може да говори у прилог позицији кнеза Павла. С друге стране, одавно је постављено питање да ли је Хитлер испоштовао иједан споразум који је потписао? Смемо ли да заборавимо какву је судбину наменио Словенима у својој будућој, уједињеној Европи?
Увек ћу бити на страни оних који отаџбину бране од окупатора и увек ћу бити против оних који окупатору служе. Лепо је рекао патријарх Гаврило Дожић у свом говору на радију, 27. марта 1941: „Ако је живети, да живимо у светињи и слободи, ако ли је мрети, да умиремо за светињу и слободу, као и многи милиони православних предака наших…“
(Печат, 25.03.2016)