Желим да изнесем један свој лични утисак.  Одувек сам сматрао да, сакупљајући имена жртава, податке из њихових живота, доказе да су постојали, доказе да су страдали на тако језив и суров начин, сведочанства сведока или преживелих,  ја практично састављам оптужницу. Учествујем у састављању оптужнице, једног правног документа у којем, заједно са свима осталима који проучавају злочине почињене над Србима и другима на територији НДХ-а,  настојим да докажем да је у питању злочин геноцида. Злочин намерног потпуног физичког истребљења једне народне и религијске групе (српске) на територији НДХ.  Злочин који је имао 3 своја лица: Покољ, Прогон, Преобраћивање…

Чин Други – Злочин у Вељуну на Кордуну и јаме у Слуњу

28.априла 1941.г у жупном стану (парохијски дом) у Хрватском Благају на Кордуну, састали су се усташки повереник општине Вељун Иван Шајфар, жупник Блаж Томљеновић  и млинар Јосип Пауновић. Они су се договорили о инсценирању убиства млинара Јосе Мравунца и његове породице у селу Хрватски Благај, кућни број 37. Пауновић је тај договор, пар дана касније, изнео на састанку са групом од 35 усташа у Карловцу, где је направљен детаљан план како ће се то урадити. Јосо Мравунац је био Хрват, али није подржавао усташки покрет, био је члан Мачекове ХСС, конкурент осталим млинарима а уз то омиљен у крају. Ово убиство је требало да буде повод за масовно хапшење и ликвидацију Срба који ће бити тајно убијени, а проглашени да су послати на рад у Немачку. Касније би се народ из Хрватског  Благаја преселио и настанио у српске куће јер је српско село било богатије.

Непосредни организатори на терену су били: жупник Иван Никшић шеф усташког стана у Слуњу, жупник Иван Микан из Огулина, Иван Шајфар учитељ и усташки повереник за Вељун, Ловро Сушић адвокат из Огулина, жупник Блаж Томљановић из Хрватског Благаја, усташки  натпоручник  Ивица/Иван Шарић син бележника из Госпића и човек од поверења Еугена Кватерника, као и  група усташких емиграната који су дошли из Загреба и Карловца  на челу са Вјекославом Максом Лубурићем и Мијом Бабићем.

Ноћу 5/6.маја 1941.г  усташе на челу са Максом Лубурићем, обучени у сељачку одећу убијају млинара Јосу Мравунца, његову супругу Марију, мајку Ану, малолетне синове Ивана и Николу. Једина преживљава 12-годишња кћи Милка Мравунац која се спасава падом у реку Корану.

06.маја 1941. ујутру Иван Никшић шеф усташког стана из Слуња ( жупник по занимању)  свим оружничким постајама (полицијске станице) у котару Слуњ шаље телеграм: “Срби у Благају убили хрватску породицу Јосе Мравунца. Забраните Србима излазак из кућа…“. Налоге за хапшење је по договору са Шарићем давао Иван Шајфар усташки повереник за Вељун (учитељ по занимању).

Током 6., 7. и 8.маја 1941.г из Вељуна и околних села Доњег и Горњег  Полоја, Перјасице, Црног Врела, Цвијановић Брда, Шљивњака, Ловрића, Савића, Опачића, Дејановића је сакупљено око 600 мушкараца старијих од 16 година (међу њима свештеник Бранко Добросављевић, његов син Небојша Добросављевић учитељ у Вељуну и студент медицине, начелник општине Вељун Тодор Дудуковић, гостионичар Мане Манојловић, свештеник Скорупан).  Локални Хрвати усташе су били водичи који су Лубурићеве усташе водили до српских заселака. Сви сакупљени из села око Вељуна, су прво довођени у зграду школе, жандармерије, православне цркве и поповог стана у Вељуну, ту би преноћили и потом камионима (истим камионима којима су усташе дошле из Карловца) превожени и затварани у школи у Хрватском Благају. И у Вељуну и у Хрватском Благају су изгладњивани, тучени кундацима и дрвеним кочевима. Проту Добросављевића и његовог сина учитеља Небојшу, уз језиво мучење усмртио је Иван Фајфар.

07.маја 1941. затворене људе изводе испред школе у Благају и доводе девојчицу Милку Мравунац да препозна убице своје породице. Девојчица на крају каже:  “Од ових људи није нико. Они људи који су убили моју мајку, оца и браћу имали су другачије крагне на кошуљама и маје (кошуље/одећа) су им другачије него овима“. Истога дана заседа Изванредни народни суд (хитно га је именовао министар правосуђа Мирко Пук,  тога дана 07.свибња/маја,  на основу Законске одредбе за одбрану народа и државе НДХ донете 17.априла 1941, једина казна за кршење тога Закона је смртна казна) на челу са истражним судијом из Слуња Николом Ласићем. Овај суд тога дана доноси одлуку да нема елемената за суђење и да ће се оно наставити  када се прикупе докази.

08.маја 1941.г министар правосуђа Мирко Пук, именује други састав Изванредног народног суда (на челу суда је Јосо Рукавина, Никола Ласић у саставу) који доноси смртну пресуду за 32 оптужена (једини преживели каже око 36 људи) који ту ноћ око поноћи убијени ножевима и маљевима и убачени у “Попову јаму“,  јаму безданку која се налази на пољу између школе и католичке цркве у Хрватском Благају. Међутим током те ноћи (08/09.мај) заиста је убијено укупно око 520 затворених мушкараца са Кордуна. Мушкарци су током ноћи извођени везани у пару, двојица по двојица, довођени изнад јаме и убијани пиштољима, крамповима, батовима (мацолама) и ножевима. Једини преживели се звао Душан Никшић из Доњег Полоја који је успео да се ослободи конопца и побегне у шуму. Његово сведочанство је записано тек 1961.године. Око 80 мушкараца (један сведок каже 96) је на интервенцију италијанског пуковника Оскара Гриттиа враћено у камионима са пута према Благају у Слуњ и пуштено својим кућама.

Јаме у које су убацивани убијени, претходног дана су ископали становници Хрватског Благаја, локалне усташе, а жртве су након убијања посуте живим кречом. Када су лешеви затрпани, а јаме поравнате, по изјави Јанка Медведа, локалног усташе из Хрватског Благаја, локалне усташе Стипан Грашић, Мија/Марко Грашић и неке усташе из Загреба су заиграли коло над затрпанима. Хрвати мештани су то поље касније преорали и засејали зоб на њему, како би се изгубио сваки траг злочина. Истражни судија из Слуња Никола Ласић, који је водио суђење у Хрватском Благају, након 1945. г. именован је за председника суда у Војнићу, месту са српском већином на Кордуну. Касније је премештен у Окружни суд у Карловцу, где је и умро, сахрањен под звездом петокраком на гробу.

Трећи чин Покоља су били  Глинска црква,  Госпић/Јадовно/Паг, Мехино стање код Велике Кладуше, Мацин дол код Цазина,  Рисовачка греда на Грмечу, Боричевачка јама, Шушњар код Санског Моста, Црно језеро  код Крупе на Уни, шума Осој код Изачића, Гаравице код Бихаћа …

Четврти чин је био Јасеновац

Уместо закључка: Свако ко се озбиљно бави истраживањем оваквих злочина, разуме колико се извора мора узети у обзир, колико се пажљиво они морају читати и упоређивати међусобно. Разуме  колико пута се свака реч мора одвагати, пре него што се стави у текст. Једна погрешна нота, може покварити целу композицију. Једна погрешна тврдња или неистина изречена у тексту или раду, може упропастити текст у којем је све остало истина. Једна дорађена фотографија може да обезвреди квалитетну књигу.

У истраживању и објављивању детаља о оваквим злочинима, неопходно је употребљавати научну методологију. Научна заједница мора бити оруђе, канал и прозор кроз који ће се објављивати резултати истраживања, сведочења, докази о ономе што се заиста догодило.

Научна заједница поседује монопол над научном методологијом, и то је чињеница коју морамо уважавати. Оно што ентузијасти и аматери поседују, а наша научна заједница никада није поседовала је огромна воља, натчовечанска упорност и неограничен мотив да се овакви злочини истраже и обелодане.

Разлог је што је нашим прецима живот окончан на овакав начин. Због тога научна заједница мора да уважи и искористи оно што “непрофесионални историчари и аматери“  поседују.  На тај начин, терминолошка одредница Покољ може постати оно што ће нас све сабирати и уједињавати на огромном послу који је испред нас.

Оно што ентузијасти и аматери поседују, а наша научна заједница никада није поседовала је огромна воља, натчовечанска упорност и неограничен мотив да се злочин Покоља истражи и обелодани.

 Литература:

Караула Жељко, “Случај Гудовац од 28.травња 1941.г“, Завод за хрватску повијест, Загреб, вол.39, 2007.

Басташић Милан “Билогора и Грубишно Поље 1941-1991.“ Бањалука-Београд 2009.

Затезало Ђуро “Радио сам свој сељачки и ковачки посао“, Српско културно друштво “Просвјета“ Загреб, 2005.

Војноисторијски институт Београд “Злочини на југословенским просторима у Првом и Другом светском рату  Зборник докумената Том 1, Злочини НДХ 1941-1945“, Београд, 1993.

Текст преузет са сајта Јадовно.ком