Први месец постојања Независне Државе Хрватске показује покушаје за стварање правних оруђа у циљу спровођења идеологије државе коју је створила Хрватска револуционарна организација – Усташа (УХРО). Може се пратити еволуција правничких покушаја да се доносе и усавршавају прописи, са циљем да исход сваког суђења буде исти. Да пресуда увек буде „крив”, а казна „смрт стрељањем”.

Послератна југословенска литература углавном је заузимала јединствен став да НДХ није била држава. Овакав став био је диригован разлозима тадашње државне политике, а након ратова за југословенско наслеђе, преузели су га многи признати аутори који оспоравају државност НДХ4. Такав став је потпуно јасан. Ако НДХ није била држава, злочини који су се догодили на њеној територији и у њено име нису били организовани и спроведени од стране службених лица НДХ, већ безимених и непознатих усташа, који су се појавили ко зна одакле, и нестали у истом правцу. Најновија литература оспорила је раније схватање да НДХ није била држава и убедљиво доказала постојање сва три елемента државе: територију, становништво и државну власт5.

Главно обележје те државе било је јединство власти и диктатура 6. Устав није био кодификовани правни акт, већ је схватан као устав у материјалном смислу, а практично су то били Устав организације „Усташа – Хрватска револуционарна организација“ (УХРО) из 1929, начела „Усташког покрета“ из 1933. са допунама из 1941. Које је у Италији дефинисао и објавио поглавник Анте Павелић7. Над тим начелима су поглавник и министри Владе НДХ положили заклетву (присегу) приликом именовања. Ово нигде није изричито речено нити написано, али су и извори из тог времена држали да је тако8.

Специфичност правног поретка НДХ је што у тој творевини нису постојали закони у смислу уобичајене процедуре њиховог доношења у скупштини/парламенту/сабору јер таква установа није постојала. Уместо тога, вољом шефа државе (поглавника) као и постављених министара доношене су законске одредбе9. Ти прописи називају се законима, иако нису доношени на начин на који се закони доносе, али су они имали снагу закона и по њима су поступале институције и службена лица НДХ. Сви закони, законске одредбе и остале правне норме, објављиване су у Народним новинама, које су штампане у Загребу, почев од броја 1 који је изашао 11. 4. 1941.10

По угледу на нацистичку Немачку, донесен је велики број прописа са сврхом легализовања планираних акција, ради постизања политичких циљева усташког покрета, од којих је најважнији стварање етнички чистог простора нове државе. Тај циљ није скриван, као ни начин на који ће бити остварен, а предуслов за то било је доношење закона и уредби (недељник „Хрватска слобода – Гласило Хрватског покрета у Карловцу“ бр. 2 од 2. 5. 1941: „Закон за законом ниче, бољи од бољега… први ти је закон да се ослободиш непријатеља у кући… Хрватска иде напријед и на том свом путу напријед, она ће сатрти све што јој буде сметало…“; дневне новине „Нова Хрватска“ у Загребу, у 2. броју од 29. 4. 1941. данима најављују доношење „жидовских закона“ по узору на немачке, а у изради закона „судјеловат ће најбољи хрватски правници и биолози“). Вође режима, можда мање поглавник Павелић, али много више министри и дужносници на јавним скуповима, преко радија и штампе јасно саопштавају своје намере. Миле Будак, министар богоштовља и наставе, др Мирко Пук, министар правосуђа и вјера, Милован Жанић, председник законодавног повјеренства, Младен Лорковић, министар вањских послова, Виктор Гутић, велики жупан Велике жупе Сана и Лука и стожерник Бањалуке, Србе називају „…псинама, дотепенцима са истока, трбоношама и слуганима турским, талогом и смећем Балкана, туђим и страним елементима, српским циганима, српском гамади…“.

На значајном делу територије НДХ, где није било српског становништва, нова држава је успоставила правни поредак који је текао релативно нормално. За већину хрватског становништва и неке мањине (немачка, мађарска, италијанска), посебно у градским центрима, живот је у ратним условима протицао колико-толико пристојно. Позоришта су радила, концерти су организовани, спортска такмичења, чак и међународна, одржавана су, отварани су музеји, академија, војне школе, куна је била платежно средство, штампале су се поштанске марке11. На територији на којој су живели претежно Срби,ситуација је била потпуно другачија. Већ након првих погрома, априла и маја 1941. г, нарушено је поверење Срба у НДХ. Обзиром да норме закона, не само да нису штитиле део становништва, већ су угрожавале његов опстанак, људи нису имали разлога да поштују те норме. Законима НДХ великом броју људи су самовољно одузета основна људска права и одречена им је једнакост што је елементарни принцип правде. Конкретно овде се радило о Србима, Јеврејима, већини муслимана (који се нису изјашњавали као Хрвати, па им је ускраћено право на идентитет) и неподобним Хрватима. То је одговор због којег се територија НДХ са ефективном контролом временом смањивала.

Све време постојања поретка НДХ, осим нормирања донетим законским и другим нормама постојао је уочљив систем неформалних правила, практично усмених наређења која су дириговала великим бројем акција партијске милиције (усташе, паралела са шуцштафел – СС јединицама), чак и државне армије (Хрватско домобранство, након сједињења са Усташком војницом 1944. Хрватске оружане снаге – ХОС, тајне полиције, специјалних судова, сабирних и концентрационох логора). Сведочење Славка Голдштајна12 то потврђује („…једним усменим наређењем изреченим у Главном усташком стану у Загребу 30. 6. 1941, Николи Херману, усташком повјеренику за град и котар Копривницу, речено је да све Србе и Жидове из логора Даница у року од мјесец дана отпреми у Госпић, на располагање тамошњем Жупском редарственом равнатељству. За велику већину отпремљених, Госпић је био пролазна станица на путу према Јадовну на Велебиту или Сланом на отоку Пагу, првим логорима смрти у усташкој НДХ…“). Сличан пример паралелног поступања је случај у Гудавцу крајем априла 1941. где сведочења доказују да је постојала усмена наредба Еугена Кватерника да се за једног Хрвата мора убити 100 Срба13.

Паралелизам између проглашених правила и усмених наређења, и недоследност званичника НДХ у спровођењу једних и других,стална напетост која је међу њима владала, говори о изостанку пра-вилности и доследности званичника и институција НДХ. У том погледу поредак НДХ никада није успео да достигне степен правилности поретка нацистичке Немачке. Власти НДХ спроводиле су основне програмске циљеве, све док су били у стању да их чине, то јест док су уживали монопол физичке силе14. Прави одговор на питање какав је то био поредак јесте да се он налазио између поретка силе, поретка права и стања аномалије15.

Паралеле правног и казненог поретка НДХ са законодавством Трећег рајха

Суштина правног и казненог поретка НДХ биле су паралеле са законодавством Трећег рајха, потом примена Казненог законика Краљевине Југославије уз бројне измене (НДХ никада није донела свој казнени законик), доношење новог „споредног законодавства“ и успостављање мреже „специјалних судова“.

Уврежена предрасуда да су Срби у НДХ страдали због „расних закона“ те државе уопште није тачна. Расно законодавство НДХ чине три закона (Законска одредба о држављанству – 5 точака/чланова, Законска одредба о расној припадности – 8 точака/чланова, Законска одредба о заштити аријске крви и части хрватског народа – 7 точака/чл.16) донета двадесети дан постојања НДХ (30. травња 1941), на основу Штукартових Нирнбершких закона Трећег рајха из 1935.

Њихова примена тицала се Јевреја и „Цигана“. Чак и код неких истакнутих аутора17 оно што се дешавало Србима у НДХ је често приказивано као последица расне политике НДХ. Даља разрада Закона о расној припадности настаје доношењем Наредбе о утврђивању расне припадности државних и самоуправних службеника и вршитеља слободних академских звања (министар Артуковић, 04.06.1941), која од свих службеника и слободних стручњака захтева изјаву о расном подријетлу. У раздобљу након 1945. примена немачких расних одредаба проглашена је злочином против човечности који је био дефинисан чл. 6 Лондонског статута и чл. 2 Закона бр. 10.

Законска одредба за обрану народа и државе од 17. 4. 1941.

Кључна правна норма која је утицала на судбину Срба широм НДХ је злогласна Законска одредба за обрану народа и државе (Народне новине бр. 4 од 17. 4. 1941, потписник поглавник Павелић).

Еуген Дидо Кватерник је, после разлаза са Павелићем у другој емиграцији након зaвршетка рата, писао: „…Темељ те анархичке и издајничке деспоције представљала је законска одредба за одбрану народа и државе, коју је Павелић потписао већ 17. 4. 1941. године”18.

Огромна је несразмера величине једног прописа (свега пет чланова) и његовог утицаја на животе бројних становника НДХ. Свако „…ко на било који начин повриједи или је повриједио част и животне интересе хрватског народа или на било који начин угрози опстанак Независне Државе Хрватске или државне власти, па макар дјело остало у покушају…” починио је злочин велеиздаје, за који је једина казна смрт, а пресуду ће донети изванредни народни судови који суде по хитном поступку. У моменту доношења прописа ти судови не постоје, па је ово и њихово званично оснивање. Појмови „части и животних интереса хрватског народа“ нигде и никада нису били описани. Оваквим одредбама начело индивидуализације је нарушено апсолутно одређеном казном. Начело законитости кршено је у два различита правца: повредом захтева за одређеношћу законских описа, што ће се масовно користити у судској пракси, и са друге стране повредом забране ретроактивности (повратности) јер је одредба имала унатражну моћ – односила се на време пре доношења прописа („ко је повриједио част и животне интересе“). Ови судови су преко-пирани немачки Volksgerichthof који од 1934. суде за дела издаје и велеиздаје. Разлика је што су у Немачкој у почетку судили мали број смртних казни, па се то током година повећавало, док је у НДХ било обрнуто19.

Први Изванредни народни суд се оснива 17. 4. 1941. у Загребу. У наредних месец дана, од доношења ове законске одредбе, догодила су се укупно четири тешка злочина са око хиљаду људских жртава, у којима се може јасно пратити веза између правне праксе и практичног спровођења правних норми донесених овом законском одредбом и њеним изменама, на терену НДХ. Срби су хватани појединачно или у групама. Злочини над Србима скривани су од њихових сународника, али су Хрватима приказивани као освета или правда за убиства Хрвата која су, по правилу инсценирале усташе из емиграције, па их приписивале Србима. Такође, током тог времена могу се пратити и све измене и допуне ове законске одредбе којима је она постајала оруђе ликвидације Срба у НДХ, као непоћудних елемената(…).

Референце:

4 Ivo Goldstein, Uspon i pad NDH, Filozofski fakultet sveučilišta u Zagrebu,Zagreb, 2011, Ivo Goldstein, Istorija Hrvatske 1918–2008, EPH Liber, Zagreb 2008, 215–224.

5 Зборник: Правни поредак НДХ, ур. Беговић-Мирковић, Правни факултет, Београд, 2018, 195 и даље.

6 Nikolina Srpak, „Kazneno pravo u doba Nezavisne Države Hrvatske (1941–1945)“, у: Hrvatski ljetopis za kazneno pravo i praksu, vol. 13, brojесец постојања НДХ: развој прав 2, Zagreb,2006, 1117–1144.

7 Милош Здравковић, „Уставоправни темељи Независне Државе Хрватске“, у: Анали Правног факултета у Београду, ур. Марија Караникић Мирић, годи- на 67, 1/2019, 113–139.

8 Vukas, B. „Sustav vlasti i uprave u NDH“, у: Pravnik, ur.Valentino Kuzeljесец постојања НДХ: развој прав, Zagreb, 1997, 30, 1-2 (59–60).

9 Зборник Правни поредак Независне Државе Хрватске , уредници Борис Беговић, Јован Мирковић, Универзитет у Београду, Правни факултет, Београд, 2018.

10 Zakoni, zakonske odredbe i naredbe NDH, Knjесец постојања НДХ: развој правiga 1 (svezak 1-10), urednik A. Mataić, Zagreb, 1941.

11 Hrvojесец постојања НДХ: развој правe Matković, Povijest Nezavisne Države Hrvatske, Drugo izdanjесец постојања НДХ: развој правe, naklada Pavičić, Zagreb, 2002.

12 Slavko Goldstein, 1941. godina koja se vraća, Službeni glasnik, Sinopsis, Beograd–Sarajесец постојања НДХ: развој правevo, 2012, 50.

13 Željесец постојања НДХ: развој правko Karaula, „Slučajесец постојања НДХ: развој прав Gudovac 28. travnjесец постојања НДХ: развој правa 1941. g.“, u: Zavod za hrvatsku povijest, ur. Borislav Grgin, vol. 39, Zagreb, 2007, 197–208.

14 М. Здравковић, „Уставоправни темељи НДХ“, 135.

15 Милош Здравковић, „Правност поредка НДХ“, у: Зборник Правни поредак НДХ, уредници Беговић–Мирковић, Правни факултет, Београд, 2018, 19–43.

16 Narodne novine br. 16 od 30.04.1941.

17 Fikreta Jelić-Butić, Ustaše i NDH 1941–1945, Zagreb, 1977, 158 и даље.

18 Bogdan Krizman, „Pavelić i ustaše“, Zagreb, 1978, 416; Ђуро Аралица, Усташки покољи Срба у глинској цркви, Музеј жртава геноцида, Београд, 2010,38.

19 Mueller, I., „Furchtbare Juristen: die unbewaeltigte Vergangenheit unserer Justiz Muenchen“, 1987, 55.

Петровград.орг Вам преноси део научног рада Владимира Бурсаћа сарадника научног часописа Топола ЈУ СП Доња Градина, год. VIII, бр. 8 (2022), који објашњава правну генезу геноцида који је починила Независна држава Хрватска над Србима у периоду 1941-1945. године који је отпочео у местима Старо Петрово Село; Гудовац; Хрватски Благај; Глина.