У окупираном Београду су 1944. године изашле из штампе две књиге са тематиком из српско-хрватских односа. Ради се о књигама „Хрвати у светлу историјске истине“ и „У име Христа-Светиње у пламену“. Аутор обе публикације се потписао као Псуњски. Псуњски је писао на добром чињеничном темељу, са поставкама и доказивањем који одају оштроумног, у историји и политици, извежбаног човека. Сам је био избеглица у Недићевој Србији, један прогнаник који је себе и породицу сачувао од свирепог усташког клања. Данас је сигурно да се под тим псеудонимом има достојно спомињати један српски публициста Велиша Раичевић.
Балкан је етнографски најосетљивији део европског континента, а од праведног уређења етнографских проблема у Европи, зависиће мир за много векова. Преко Балкана су се одувек укрштали интереси истока са западом и обрнуто. Таквом Балкану су већина српских историчара остали дужни ону нужну пажњу, коју он по своме географском положају и са српскоправославног гледишта заслужује. Знајући овај српски недостатак, Хрвати су пожурили да на светско историјско тржиште изнесу као свој и такав историјски материјал, који представља најординарнију отимачину српског историјског богатства. Захваљујући таквом стању ствари, одомаћена је једна историјска заблуда, која тешко погађа српски национални престиж и његове животне интересе.
Хрватско „повијесно право” основано је већим делом на фикцији и декретима владалаца типа Марије Терезије, који су кроз призму слепог католицизма посматрали свет и проблеме у њему, а и на нехату српске историјске науке, која је оставила празнине, где су се Хрвати по вољи могли увлачити и износити из ње шта им треба. Други део „тисућгодишњег права” састоји се из разних поклона српског етнографско- историјског простора, које су поједини аустроугарски владари с времена на време откидали, да би задовољили хрватске амбиције. Тако је српски простор, који је вековима задуживао европску цивилизацију стојећи на бранику од источне опасности, постао нека врста монете за поткусуривање римокатоличких рачуна. Овако замишљено хрватско „повијесно право” које се никада није поклапало са стварним хрватским етнографским обликом било је сан, који је вековима тињао на Марковом Тргу.
Својатање српског етничког простора на подручју бивше Аустроугарске, плод је осведочене хрватске грамзљивости не само по принципима историјске објективности, већ и по доказима, које су поставили први хрватски историчари из онога доба, када се хрватски апетит на српске крајеве налазио у почетном стадију. Нова шовинизмом задојена хрватска историја нерадо спомиње, па чак и хотимично избегава таква хрватска имена и настоји их предати забораву баш због тога, што су ови имали потребан минимум објективности, да у својим историјским делима не мимоиђу српску стварност. Она својом садржином сведочи, да нам ни један суседни народ није присвојио толико српског самовласништва као што је то случај са Хрватима. Али, овај пренос српског историјског богатства на странице „сувремене хрватске повијести” може се објаснити и тиме, што је велики број Срба натераван да прилази католицизму, односио собом део по део српске прошлости и стављао га као неку врсту отпремнине у хрватску историју, тако да она, уствари, представља други део српске историје, само што је на њу стављена хрватска фирма. Јер, још руски историк Никола Дорунов није забадава о Хрватима рекао: „Милиони Срба поставши римокатолици, претворише се у Хрвате”, („Државе и народи” стр. 105), нити је један други руски путописац о својој посети Загребу без разлога рекао: „Дошао сам у столицу покатоличеног српства”. („Срби у давнини” стр. 84). Ето, то су ти милиони Хрвата, које римокатолички свештеник и чувар Будимпештанског музеја Матија Катанчић пре толико векова дели од Хрвата и каже, да су Срби римокатоличке вере.
Рекох, већи део хрватских историјских фабрикација минулих реколико деценија, где се без икаквог мерила историјске пристојности и објективности удара хрватски печат” на нехрватска историјска збивања и документе, све је то плагијат српског историјског баштинства. Још кад уважимо тврдњу једног између ретких Хрвата прошлог столећа др. Томе Маретића да Хрватске ни у доба Константина Порфирогента није било, већ да ју је Порфирогент напросто измислио (,,Славени у давнини” стр. 69), онда добивамо објашњење за непресушна врела хрватске шовинистичке мегаломаније и апетита на оно, што се никада није хрватским називало.
Обашњавати чистом истином узроке српске националне декаденције, или осуђивати носиоце тога узрока исто толико значи, колико стајати на српско-славенском стражарском месту. Јер, нема више ничега, што би могло бити цена да се прећуте многобројни моменти, који су попут неписаног правила систематизирани у настојању, да се за љубав хрватства и југославенства жртвује богатство српске историјске традиције или која од давнина српска територија.
Изгледало би на први поглед чудновато, да пречанско српство са своја преостала три милиона столећима све до 1918. године одолева непрестаним католичко-хрватским насртајима, да би затим, за свега две деценије од ослобођења доживело своју катастрофу. Онај, међутим, ко познаје историју пречанских Срба и ко је пратио развој догађаја од 1918. године па даље, неће се и не може зачудити. Јер, одвојени силом прилика од матичне земље, Срби под Аустроугарском били су упућени на духовно самоодржање, које су спроводили онако, како су налазили за најцелисходније. Ценом свога јунаштва, Срби су у извесним размацима плаћали многа аутономна права, које други народи Аустроугарске, па ни Хрвати нису могли имати. Све је то била цена самоодржавања у српству, православљу и светосавској традицији. Године 1918. унешен је овај други део српског историјског капитала у склоп опште српске бриге, са духовним центром у Београду. Несрећа је хтела, а и био је интерес туђина, да се иза тога историјског датума легне на ловорике и да се духовна брига (изузимајући овде цркву), повери оним Србима, који су слабо или никако познавали не само историју пречанских Срба, већ, рекло би се, и матичне земље Србије. Завараван лажним братством, Београд је затим утонуо у неку врсту материјалистичког сна и трошио основни српски духовни капитал, гледајући беспримерну харангу непрекидног гусарења по српској историјско-етничкој баштини, као и безобзирног вређања највећих српских светиња. Равнодушношћу једнаком националном злочинству, посматрала је успавана метропола, сем неколико часних изузетака, планску припрему онога што се одиграло почетком 1941. године са Србима северозападно од Саве и Дрине. Жртвовани су многи умови из редова пречанских Срба, који су обиљем свога историјског искуства и знања једини били кадри да се одупру инвазији хрватске историјске надувености. Људима, које су због њихових неспособности Хрвати сами бирали из српских редова, јер да тобоже само у њима имају „повјерење” или да са њима могу „сурађивати”, поверавано је доношење и таквих судбоносних одлука, којима ни по историјско-етнографској знаности о пречанским Србима, ни по својој српској националној зрелости нису били, дорасли. Нису ретки случајеви, да су овакви српски неспособњаковићи попут оних који су као „стручњаци” решавали „хрватско питање” у години 1939., министарске столице Хрватима плаћали деловима српског историјско-етнографског и животног простора. На исти начин, ретко која грана српског јавног живота од 1918. године на овамо није била проткана вешто потуреним грешкама, које су најзад нашле примену у хрватском случају из 1941. године.
Услед послератне изопачености, када су материјални моменти потисли српску националну актуелност, пожурили су неки српски учењаци да своја научна дела инспиришу жељом за добити(…)
(…)Тако су теорија о српско-хрватском братству и бојазан од критике суседних народа, чији су интереси задирали у српски историјско етнички простор, осакатили основне податке о старини српскога имена и унели страну тенденцију која се доцније као незван гост претворила у српско научно правило. Може ли се чиме другим објаснити, да многи страни писци пре и после Христа спомињу јаке и организоване Србе, док српски писци избегавају не само да то историјско богатство ма и са резервом цитирају, него већина од њих избегава о томе ма шта рећи. Може ли се опростити и такав грех, да су далеко богатији први, слепилом хрватског шовинизма још необухваћени хрватски писци у материјалу о старини српскога имена, него је то случај са Србима, који су имали да дадну смер, којим ће се истраживати српска прошлост. У односу према Хрватима, наша је болећивост ишла тако далеко, да су наши „учењаци” избегавали цитате првих хрватских историчара, који су располагали читавим богатством података о Србима и њиховим земљама у оквиру бивше Аустроугарске. Ради те болећивости, која се пре могла назвати слабошћу, могао је познати загребачки србождер „Обзор” у своме 258. броју из године 1893. написати: „Тај велики српски народ, чим се раселио и дошао у дотицај са другим народима, опадао је и губио се, док се не снизи на народић од 8,000 000. У самом себи носио је клицу раздора. Није се више хтио звати српским већ једни замијенише српско име руским, други с пољским, трећи с чешким итд. “Оставимо ли по страни шта је „Обзор” овиме нехотично потврдио, да су се сви Славени у давној прошлости звали Србима, он је овиме хтео што рељефније представити српску националну декаденцију, али је сметнуо са ума, да оно што вреди за остале славенске народе отпале од српства, не може имати ничега заједничког са хрватским из простог разлога, што ни сами не знају одакле су дошли: да ли Иранци или Готи, или што су се у доцнијем народном изграђивању удаљили од славенске солидарности, те све да су некада пропадали славенским народним наслагама. Они су утицајем Рима, почев од Бранимира па на овамо, прешли у потпуно славенско отпадништво. Разуме се, ово се односи на оне три жупаније стварне хрватске постојбине око Загреба, а не може се односити на остали део присвојен од Хрватске, пошто српски народ не може примити њихово отпадништво као свршену ствар, већ се сматра позваним, да своје насилним путем однарођене синове поврати српској светосавској традицији, а тиме и великој славенској породици.
Захваљујући претераној скромности српских историјских умова, која је као по неком неписаном закону прелазила са генерације на генерацију, хрватским „сувременим” историчарима није било тешко хрватски апетит померити са уског кајкавског простора у српско историјско и етничко подручје, које никада у иначе сиромашној хрватској историји овима није припадало. Да је то тачно, позивам се на самог поглавника Анту Павелића и његову радио поруку упућену преко краткоталасне радио станице у Земуну америчким Хрватима између 1. и 2. децембра 1941. године која поред осталога каже: „Независна Држава Хрватска већа је него је била икада у повијести и протеже се од Муре, Драве и Дунава, па до Јадранскога мора” („Хрватски Лист” од 3. XII. 1941.).
Ми знамо на који је начин Хрватска, а да и не говоримо о „Независној држави Хрватској”, постала већа него је икада у „повијести” била. Оно што је веће, представља стопу по стопу отете српске земље и то не витештвом, јер то није хрватска особина, већ смишљеном католичком акцијом диригованом изван Хрватске, а преко ње. Тако је католичка Европа враћала дуг српству за оно, што је српство вековима стајало на предстражи европске цивилизације од муслиманске опасности. Заваравано фарисејским изјавама о тобожњем братству, српство је превидело опасност са запада, па док је по цену непроцењивих жртава у крви и прегнућима вековима успело да одбрани стопу по стопу свога поднебља и српске културе на источном делу својих земаља, губило је на другој страни своју најчистију народну скупину у толикој мери, да су три старе хрватске жупаније могле поставити католичко-хрватску платформу, одакле се већ деценијама на све стране експортује фикција о „тисућгодишњем повијесном праву” на оно, о чему им поглавник пред лицем целог света нехотице рече, да никада у историји није Хрватској припадало. Па ипак, и после вековних прогона и присилног прекрштавања, чија је егзекутива вољом римокатоличких владара препуштавана Хрватима, после Терезијиног доба, када су због Љубави према својој хришћанској и светосавској традицији наступили толики српски покрети у циљу исељивања, да је Марија Терезија била присиљена на границама поставити војне формације ради спречавања масовне сеобе, ипак је још 1910. године на територији данашње „Независне Државе Хрватске” било 1.569.848 Срба. У исто време, број Хрвата није превазилазио цифру од 2.476.575. Када се још узме у обзир, да ове цифре произлазе из званичне хрватске статистике за годину 1910., односно из доба потенцираног хрватског шовинизма на штету Срба у овим крајевима, тек се тада може уочити, колика је била српска стварност изнад сувопарних цифара званичне, хрватске статистике. Шта би се тек могло рећи за етнички однос између Хрвата и Срба неспоредно пред проглашењем „Независне Хрватске”, када се српство донекле и поред режима који је владао у Бановини Хрватској донекле могло испољити.
У Хрватској је одомаћена пословица, да су Хрвати добри слуге, али лоши господари. Да су били добри слуге, то смо знали и пре 1918. године, али да су били лоши господари, о томе смо се могли уверити кроз свих 23 године заједничког живота до 1941. године, када је њихово господарење триумфовало не толико сломом Југославије, колико српским страдалаштвом. Када се пажљиво прати живот хрватског народа кроз векове, долази се до закључка да се цео хрватски народни живот састоји из значења оне пословице о добром слуги и лошем господару. Та Хрвати су свога некрурисаног краља Петра Свачића оставили после борбе на Гвозду, да му несахрањено мртво тело разносе гавранови, само зато да би тиме што јаче истакли подложност Мађарима и мађарској владалачкој лози. То међутим не би ни у колико могло занимати српство и српска-историјска збивања, да тиме није започето једно мучно доба, које је српство с оне стране Дрине и Саве бацило у вековну, често пута неједнаку борбу за очувањем српског обележја, Српске вере и традиције.
У помањкању сопствене војничке, а и културне прошлости, Хрвати су, наслањајући се на католички став владара којима су нудили Звонимирову круну, успевали стављати хрватску фирму преко искључивог српског самовласништва и исходити често пута католичке повластице за однарођивање
Срба и њихово привођење католицизму. Али, о томе доцније. На овом нас месту интересује, шта је било са српством за време такозваног хрватског краљевства од Томислава па до Свачића (954. – 1102.). Пре него чујемо о српству у томе раздобљу, још једна констатација: Хрвати су за време те такозване „самосталности” заиста „положили” испит из такозваних „организаторско-ратних вештина” и једва се као народ са својом тобоже организованом државом одржао 17 деценија(…)
Приредио за Вас Петровград.орг