У српској историјској и археолошкој науци све више има потврда теза да су Срби били настањени у Лици и у Далмацији западно од Цетине у VII-VIII веку. Хрвати из спорног списа „О управљању царством“ наводног Константина Порфирогенита, на том простору у то доба, нису археолошки потврђени. Теза коју је храбро први изнео др Ђорђе Јанковић и због ње страдао на Београдском универзитету постаје коначно научна истина.
Тек пошто се распао простор бивше Југославије 1997. године, наш велики археолог проф. др Ђорђе Јанковић изнео је резултате археолошких истраживања, обављених у Лици и Далмацији 1993–1994. године. Парадоскално све до распада те политичке творевине озбиљна истраживања раног средњег века у њој није било могуће вршити. Објективних истраживања није било под Аустроугарском, Краљевином Југославијом, Титовом Југославијом, већ само у тешким ратним условима историјског постојања Републике Српске Крајине.
Историјски значај једног од кључних археолошких истраживања др Ђорђа Јанковића и његових сарадника, обављених у Српској Крајини 1993-1994 је не мерљив за историјско памћење нашег народа. Био је то последњи тренутак да се ураде истраживања и он је на срећу искориштен на жалост хрватских националиста чије тезе о „тисућљетној“ државности Хрвата нису потврђене. Истраживање археолошких споменика Срба на простору западних делова Босне и Херцеговине, започето је први пут док је Крајина била слободна. Зато су истраживања захватила само пределе од границе на југу до правца Грачац-Кореница на западу. О српској историјској укорењености на том тлу, сведочи већ постојање капеле у манастиру Крки, у којој је по предању проповедао апостол Павле. Ту традицију су сачували Срби, православни монаси а не римокатолици у тим крајевима.
Први слој живота Срба на тим просторима, поуздано археолошки потврђен, потиче из VII-VIII века. Јанковић је истржио један број тзв. громила Срба који се датирају у период IV-IX столећа. Громила има између Книна и Дрниша на локалитетима Врбник, Рамљане, Уздоље и у жупи Срб. Јужно од тог потеза има их од Свилаје и Дрниша до Зеленграда, северно од Книна, као и између Грачаца и Коренице у Лици. Громиле доказују да западно од Динаре у том раном периоду постоје само јасни показатељи континуитета српског живљења на тим просторима, док хрватских артефаката нема. На локалитету Кашић у том периоду уочава се постојање Словена повезаних са ритуалима спаљивања наслеђеним из Праг-корчек културе и коју хрватски научници натегнуто доводе у неку везу са Хрватима.
Распоред утврђења и налаза гробова са оружјем особених за Франачко царство IX столећа, показују да су Франци почетком столећа напали истовремено и византијску Далмацију и Србе и на тај простор доселили племе Хрвата. После закључивања мира у Ахену 812. године, Срби су изгубили пределе западно од Динаре и Уне, који се од тада спомињу под називом Хрватска. Франачко-хрватски налази су од тада потврђени су гробљима у Бискупији код Книна и у Кољанима код Врлике на Цетини. Закључак који је Јанковић први изнео у јавност данас добија све више на значају и потврди јер постаје јасно да је Франачка населила Хрвате у Равне Котаре и да они нису могли доћи у седмом веку како то описује Порфирогенит.
У наредна два века налази који се могу повезати са Србима западно од Динаре и Уне су занемарљива. Мађари веома брзо сламају у наредном веку ту прву државу Хрвата и она постаје погранична област према српским земљама Босни и Неретви. Утицај Ромејског царства, Византије у приморју је био веома јак а археолошки налази потврђују да су тада настале цркве, основа особених за Цркве у српској држави краља Михаила и Константина Бодина, као и за византијску Далмацију. Натипси на капитули код Книна из тог периода су исписаним ћириличним и глагољским словима.
Трећи слој археолошких споменика Срба потиче из XIII века, када се Угарска суочава са нападом Монгола. По археолошки непровереним подацима, током XIV столећа настају манастири Крупа, Крка и Драговић. Становништво у тим областима Угарске је било српско а тада је настао и манастир Рмањ на саставу Уне и Унца. Јанковић је познате камене стећке, који су приписивани хипотетичким богумилим први отворено довео у везу са Србима. Он је први увидео да се они јављају и ван зоне Босне, од Имотског и Макарске на истоку, преко долине Цетине до Книна, а има их око Омиша, Сплита, Трогира, Дрниша. Гробља са таквим споменицима показују где православни Срби преовлађују као становништво током XIV-XV столећа. Западно од Уне има их и код Грачаца, Коренице, Оточца, Огулина, Глине. Натписи на њима, су хришћански, има и крстова, увек ћирилични, нађени су код Имотског, Сплита, на Цетини, код Бенковца, Грачаца и Глине. Стећака има и у Славонији и западним деловима Рашке и не могу се самим тим везати за некакву секту богумиле, који нису поштовали крстове и јерархију.
Резултате одважних истраживања др Ђорђа Јанковића данас не могу да оповргну хрватски археолози. Иако су, као што је говорио велики књижевник Дучић, нација која се ничег не стиди, међу њима има часних научника који не могу да згазе научну истину и прибегну фалсификовању. Они сада могу једино да уништавају сваки спомен Срба на територији земаља које политички контролишу након незапамћеног етничког чишћења који су спровели. Остају студије и књиге. Срби су археолошки документовани у Лици и у Далмацији западно од Цетине у VII-VIII столећу, а има археолошких налаза који говоре да су се претече Словена нашле у римској далмацији можда већ крајем IV векa. Ти налази не могу никако да се повежу са Хрватима. Тезе хрватских националиста како су Срби тек од турске навале и позног средњег века на тлу Хрватске су очигледна лаж.
Петровград.орг