Француска је 1931 године позвала српске најодликованије ратнике Првог светског рата у узвратну посету, пре тога су Француски одликовани борци боравили у Србији. Милунка Савић је наравно као носилац високих Француских одликовања била обавезан и први гост који је морао представљати Србију на том путовању.
Из Београда су требали да крену јутарњим возом са централне железничке станице. После много година тог јунског сунчаног јутра, поново су се срели стари пријатељи, саборци из рата. Српски хероји на перону Београдске железничке станице грлили су се и љубили, плакали и смејали. Плакали од среће, плакали од туге…
Сусрет старих сабораца је био срећан чин али је пробудио и стара ратна сећања која су запљускивали таласи туге за изгубљеним пријатељима. Погледи тих људи који су видели највеће страхоте које рат може да донесе, говорили су више неко хиљаде речи …
Сви ови велики српски синови и кћери питали су се зашто их је мајка Србија заборавила а трудили су се да јој буду најбоља деца…
Остали су са својим почастима, својим одликовањима чију су вредност већ тада само једни на другима заиста препознавали и знали ценити вредност тог комада метала.Нека одликовања су иста, али се заслуге за које су одликовања додељена много разликују. Живот свакога од тих људи могао је да се преточи у роман или филм а ми смо их преточили у заборав.
Милункина судбина је била можда најтежа после рата и њени саборци су то знали, знајући за њене материјалне и породичне проблеме а сви уздрмани емоцијама које су их понеле решише да изненаде Милунку.
Одмах након поласка воза кренуше да прикупљају прилог за њихову хероину.
Поподне су већ имали повећу прикупљену своту, те је у једном тренутку њен капетан са Брегалнице приупита:
– Него Милунка колико си пара понела за пут?
– Мени су рекли да не треба пара. Одговори скромно Милунка
Тада јој бивши саборац скиде капу и пуну капу напуни прикупљеним новацем.
– Милунка све је то твоје!
Једна мудрост, подједнако мудрог човека каже:
„Милостиња је подједнако тешка и за оног ко ја прима, и за оног ко је даје“
Замислите колико је било тешко највећој ратници у историји дати милостињу а колико тек примити и то од ратних другова.
Непријатну тишину у купеу прекинуо је Милункин тихи плач а затим и речи:
„Нисам само знала да ће ми деца добити поклоне из Париза“
Тада сви који су били поред Милуке почеше плакати, толико хероја на једном малом место и толико повређених и увређених!
Аутор:
Милан Богојевић