УЛОГА ЗНАМЕНИТИХ ЛИЧНОСТИ СРЕДЊЕГ БАНАТА У ТОКУ ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА ( II део)

Ба­нат је из­не­дрио три ве­ли­ка чо­ве­ка: Ми­хај­ла Пу­пи­на, Уро­ша Пре­ди­ћа и Еми­ла Га­ври­лу. Ово је оцена ве­ли­ко­беч­ке­реч­ког „Ба­нат­ског гла­сни­ка” 1931. го­ди­не, по­во­дом 70. ро­ђен­да­на јед­ног од тро­ји­це по­ме­ну­тих ве­ли­ка­на. Емил Га­ври­ла да­нас је нај­ма­ње по­знат, а де­ло му је по­но­во афир­ми­са­но тек по­чет­ком овог ве­ка, ка­да је ње­го­вим име­ном про­зва­на јед­на зре­ња­нин­ска ули­ца.

Двојица наших суграђана оптужена су за саучесништво у атентату. Др Емил Гаврила , адвокат оптужен је за велеиздају само због тога што је један део живота провео у Босни.

Ухапсили су не само њега већ и његову супругу Олгу, која му је помагала у његовом политичком раду. Интернирали су их у Кишкунхалаш у Мађарској, где су провели читав рат. Олга Гаврила  је током боравка у логору претрпела много мука, па јој је здравље било заувек нарушено. Све муке је храбро и стоички подносила желећи једино да дочека дан ослобођења. У друштву је била цењена као борбена и једна од ретких интернираних жена због рада на националном ослобођењу.

Други ухапшени био је пензионисани жупанијски службеник Ђорђе Рашић Раша. Ухапшен је под сумњом да је умешан у атентат само зато што је његов брат Александар, иначе Загрепчанин био у Сарајеву у време атентата. У ланцима и под стражом спроведен је у Велики Бечкерек, где је затворен и отужен за велеиздају. Осуђен је на интернацију у Кишкунхалаш, заједно са др Емилом Гаврилом и његовом супругом. Био је последњи интернирац који се вратио у отаџбину у позну јесен 1918. године. Овдашње војне власти добиле су наређење да хапсе виђеније Србе иако су већ имале скоро идентичне спискове.

Др Емил Гаврила – биографија националног радника

Емил Гаврила  је рођен у Великом Бечкереку 1861. године, у цин­цар­ској по­ро­ди­ци, у ули­ци ко­ја је 2002. до­би­ла ње­го­во име

Право и филозофију студирао је у Бечу, Бону , Будимпешти, Минхену, Берлину и Паризу. У Великом Бечкереку је 1890. године уређивао први српски лист „Глас“.

Био је адвокат верзиран за политичке процесе. Организовао је у Будимпешти 1895. године велики „Народни конгрес Срба , Словака и Румуна“ који је усвојио протестну резолуцију, због злоупотребе Закона о народности. Учесници конгреса захтевали су употребу матерњег језика у школама и локалној администрацији. Сачинио је 1898. године „Национално –верско просветни меморандум“ , којим је указао на неправде које је Аустроугарска чинила Србима на националном, верском и просветном пољу.

Своју националну мисују наставио је је у Босни и Херцеговини 1896. године , где је сарађивао са босанским Србима у борби за национална и верска права.

Године 1901. отишао је у Будимпешту где је радио као правни заступник Српског генералног конзулата . За­ни­мљи­во је да му је ма­ђар­ски ре­жим Иштва­на Ти­се, чи­ји је Га­ври­ла био огор­че­ни про­тив­ник, по­ну­дио ба­рон­ску ти­ту­лу у за­ме­ну за по­ли­тич­ку па­си­ви­за­ци­ју. Га­ври­ла је по­ну­ду од­био ре­чи­ма: „Кад ни­сам при­мио ти­ту­лу цр­но­гор­ског ми­ни­стра прав­де, не тре­ба ми ни ти­ту­ла ма­џар­ског ба­ро­на.”

Цртице из биографије Олге Гаврила

Др Емил Гаврила, адвокат оптужен је за велеиздају само због тога што је један део живота провео у Босни.Ухапсили су не само њега већ и његову супругу Олгу, која му је помагала у његовом политичком раду.

Олга Гаврила, рођена је 1860. године у Великом Бечкереку у познатој породици Поповић – Пеци која је дала низ познатих личности у друштвеном , културном и економском животу града. Умрла је 1927 . године.

Интернирали су их у Кишкунхалаш у Мађарској, где су провели читав рат. Олга Гаврила  је током боравка у логору претрпела много мука, па јој је здравље било заувек нарушено. Све муке је храбро и стоички подносила желећи једино да дочека дан ослобођења. У друштву је била цењена као борбена и једна од ретких интернираних жена због рада на националном ослобођењу.

Борац за напредак Баната и свог града

По за­вр­шет­ку ра­та, Га­ври­ла се вра­тио у Ве­ли­ки Беч­ке­рек, где је ак­тив­но уче­ство­вао у јав­ном и по­ли­тич­ком жи­во­ту. Иза­бран је за чла­на На­род­не скуп­шти­не Вој­во­ди­не, ко­ја је 25. но­вем­бра 1918. у Но­вом Са­ду про­гла­си­ла при­са­је­ди­ње­ње Ба­ра­ње, Бач­ке и Ба­на­та Кра­ље­ви­ни Ср­би­ји.

Пред­се­да­вао је 8. ја­ну­а­ра 1920. го­ди­не ве­ли­ким збо­ром ба­нат­ских при­вред­ни­ка ко­ји су се су­прот­ста­ви­ли пла­ни­ра­ном пре­ме­шта­њу Тр­го­вач­ко-обрт­нич­ке ко­мо­ре у Но­ви Сад и ко­ји су том при­ли­ком осно­ва­ли Ба­нат­ску тр­го­вин­ско-ин­ду­стриј­ску и за­нат­ску ко­мо­ру, са се­ди­штем у Ве­ли­ком Беч­ке­ре­ку. Био је ве­ли­ки жу­пан То­рон­тал­ско – та­ми­шке жу­па­ни­је и на­сто­јао је да се из­бо­ри за што бо­љи по­ло­жај Ба­на­та и Ве­ли­ког Беч­ке­ре­ка у но­во­ство­ре­ној ју­го­сло­вен­ској др­жа­ви. С тим ци­љем са­ра­ђи­вао је у ли­сту „Ба­нат­ски гла­сник”, оштро про­те­сту­ју­ћи про­тив пла­ни­ра­них ад­ми­ни­стра­тив­них про­ме­на ко­је су пред­ви­ђа­ле цен­тра­ли­за­ци­ју вла­сти у Бе­о­гра­ду и Но­вом Са­ду. У Бе­о­гра­ду, где се пре­се­лио 1924, са­ра­ђи­вао је у ра­зним ли­сто­ви­ма и ча­со­пи­си­ма, за­ла­жу­ћи се за до­го­вор с Хр­ва­ти­ма и Сло­вен­ци­ма у по­гле­ду др­жав­ног уре­ђе­ња. Са­ра­ђи­вао је и с „Ле­то­пи­сом Ма­ти­це срп­ске”.

За великог жупана Торонталске жупаније изабран је 1920. године. Касније је именован за сенатора Краљевине Југославије. Умро је је 1933. године.

Аутор: Ванда Војводић Мицова, историчар, Историјски архив Зрењанин