Монографија „Петровград“ коју је приредио Александар Станојловић, а коју је штампала тадашња штампарија „Сава Толицки Мартинов“ у Петровграду 1938. године је прва српска, по писму и духу, историја града Петровграда, пређашњег Великог Бечкерека а данашњег Зрењанина из 1938. године.
Мотив за настанак монографије
О мотивима настанка монографије „Петровград“ приређивач каже:
„Добар део историје и разних записа, који се односе на град Петровград, штампан је на мађарском језику. Услед тога данашњи наш подмладак.. није у могућности да се користи том историјском грађом…велики део историјских докумената растурен је по разним архивама…личности које су својим националним радом много допринеле очувању наше народности и нашем уједињењу отишле би у заборав ако би издање овог дела одложили…“
Иако се то децидно нигде у предговору не наводи, године 1938. Навршило се две деценије од стварања југословенске државе, у чији је састав ушао, Нађ а потом, Велики Бечкерек, који је у међувремену преименован у Петровград 1934/35 године. Обележавање овог јубилеја пре се поклопило, послужило као повод за издавање алманаха-споменице „Петровград“.
Редакција монографије
На прикупљању материјала, његовој обради и писању годину дана је радила редакција од педесет сарадника, у којој су били окупљени угледни Петровграђани, привредници, чиновници, просветни и здравствени радници, свештена лица, адвокати, новинари. На челу овог тима налазио се Александар Станојловић, секретар Трговинско-индустријске коморе у пензији, који је и потписан као приређивач…
Садржај монографије
У обради грађе одабран је тематски приступ. Садржај књиге најбоље је описан у једном писму које је 1938. године упућено општинском поглаварству Јаша Томић, где се, између осталог каже:
„Ово је најрепрезентативније и најлуксузније дело које је у Петровграду уопште издано. Обухвата 472 стране, формата 25 х 18 цм, штампано је на светлој луксузној хартији са 270 слика од вредности, међу њима 10 планова града из XVII-XIX века. Увезано је у платну плаве боје са сребрним грбом града Петровграда… У споменици се помињу око 2000 имена националних бораца, књижевника, уметника, претставника власти установа, друштва и организација. Споменица Петровграда је дело од вредности, заслужује сваку препоруку…“.
Оваква оцена је сасвим на месту, будући да је сваки, или бар скоро сваки аспект градског живота пронашао своје место унутар корица Петровграда, волуминозност додатно употпуњује велики број фотографија и илустрација. Од посебног значаја је то што су поједине теме обрадили и сами учесници важних историјских догађаја – тако је, нпр. Славко Жупански писао о Народном већу које је лично основао пред крај Првог светског рата, а пуковник Драгутин Ристић је писао о догађајима који су пратили улазак српске војске под његовом командом у град 1918. године.
Теме су несумљиво обрађивали најпозванији аутори у том тренутку, било да је реч о привреди, комуналној политици града, здравству, култури или верском животу.
Недостаци и значај монографије
Кључни недостатак монографије није у националној једностраности монографије јер је она управо због фокуса који има на националној борби српског народа уникатна и вредна. Поготово у времену када су се облаци новог рата и ревизионизма надвијали над Краљевином Југославијом. Недостатак не лежи ни у занемаривању појединих тема везаних за прошлост града пре 1918. године, јер су те теме и текако биле актуелизоване од стране нацистичке германске историографије, обзиром на објављивање Милекерове „Историје Великог Бечкерека“ 1933. године. Пре би се могло рећи да је ова монографија била зналачки национални одговор у једном времену пуном изазова. Потребна је била велика храброст и умешност обзиром на бројност националних мањинских група и њихов утицај у друштвеном животу тадашњег Петровграда, да се изведе овакав подухват. С тим у вези је можда и ово занимљиво казивање самог приређивача:
„Ми смо у току једне године уложили много труда и стрпљења и труда да би сакупили, обрадили и средили бар оне догађаје, који су од важности за национални и културни рад…У колико има недостатака, треба имати у виду да смо на извесним странама при прикупљању података наилазили на неочекиване тешкоће, често на неразумевање, па чак и на злонамерно ометање рада.“
Ипак, ако су у појединим питањима аутори и могли бити опширнији или јаснији, та замерка није у стању да наруши крајње позитиван утисак који монографија у целости оставља ово пионирско дело српске историографије и етнографије.
Извор:
1.http://zrikipedia.com/index.php?title=Монографија_%22Петровград%22
2.Александар Станојловић и група аутора, Монографија „Петровград“, Штампарија „Сава Толицки Мартинов“, Петровград 1938.