Светски ДНК дан обележава се у част двојице научника Френсиса Криса и Џејмса Вотсона, који су у својој студији, објављеној 25. априла 1953. године у часопису „Нејчр“, први пут описали структуру ДНК. У бази Српског ДНК пројекта, који је пре седам година покренуло Друштво српских родословаца „Порекло“, а који се спроводи у сарадњи с Центром за форензичку и примењену молекуларну генетику Биолошког факултета у Београду нашао се још један број нових података о генетском пореклу Срба али озбиљне и стручне научне синтезе добијених резултата још нема. У медијима се и даље појављују различити текстови који збуњују јавност и намерно или случајно искривљују чињенице. Велика је опасност како тврде неки аутори да ови подаци заврше као подлога неке нове расистичке теорије у свету.
Код нас се у медијским наступима неодговорно и неистинито тврди, да само половина Срба има словенско док је у другој половини највише оних с генима “староседелаца” Балкана, без обзира што постоје само претпоставке о томе где је била постојбина Словена и тзв. Индоевропљана. Не знамо када је генетика хипотетичких староседелаца Балкана уписана у словенску и српску? Да ли је та генетика од почетка у Подунављу можда учествовала у етногенези Словена?
Још је већа непознаница када је сроднија од претходне палеобалканске, индоеропска генетика лингвистичке “кентум” групе уписана у генетски код Срба и Словена као што је генетика Германа или Келта? Ако су тачне претпоставке лингвиста и археолога, Словени у свом лексичком фонду баштине и лингвистички „кентум“ и „сатем“ речи (и краву и срну, по О. Трубачову) и заједно са западним Балтима њихови преци су се у једном историјском период налазили у тесном контакту са Илирима, Италицима и Трачанима а у следећем са Келтима и Германима.
Никако се не може са сигурношћу тврдити, да је у етногенези Словена узело учешћа само две хаплогрупе I2а и R1а. Сва досадашња ДНК истраживања у Словена и Срба су показала да је генетски код Срба, као и свих других народа, много шароликији и нусумљиво мора да укључи генетику пре свега околних индоевропских народа са којима су Словени у Подунављу делили животни простор како „кентум“ групу Германе, Келте, Италике, Илире, Грке тако и „сатем“ групу Трачане, Иранце, Индусе али и „староседеоце“ Хамито-семите народе са Балкана, Кавказа и Блиског Истока.
Одкуда право тумачима ДНК резултата да налаз рецимо Хаплогрупа I1 на Балкану, по инерцији одмах везују за германске народе. Hаплогрупа I је једина која се може назвати палеоевропском и прединдоевропском јер је она постојала у Европи пре ширења Индоевропљана. Зато што је та хаплогрупа данас бројнија међу германском популацијом Европе у Скандинавији, можемо ли је искључиво означити германском. Човек палоевропске хаплогрупе је могао доспети међу Словене на различите начине у разним временским интервалима од почетака етногенезе Словена до доба формирања посебних Словенских народа. Како са сигурношћу рећи, доспео је у време те и те сеобе, ген је стар 800, 900 или 1500 година а је могао доспети међу Словене и у 0 години њиховог настанка као особеног народа? У Полабљу су словенске земунице и брвнаре проналажене тик уз германске у истом временском периоду, 240 речи словенска лексика дели са германском, културе Пшеворска и Черњаховска су биле сатављене подједнако од Словена и Германа. Отуд и бесмисао медијских натписа како сваки десети Србин има германско порекло или сваки десети Герман има словенско порекло. Германи и Словени воде порекло из заједничке Староевропске културе у Подунављу и потпуно је логично да им је и батерија гена слична.
Чести медијски наслови да је сваки десети Србин „Викинг“ а посебно племе Дробњака, су нетачни са становишта етногенезе Срба и Словена. Везе Полабља са Балканом су постојле још у доба Илира (Венда) од енигматичног племена Далеминци (Гломачи) па су настављене и у доба сеоба народа и коначног уобличавања као територије Крштене Србије. У сваком период је могло доћи до уписа тог северњачког генетског кода. Ако су Дробњаци једно од најпознатијих српских племена из доба Средњег века за претпоставити је пре да је та генетика дошла са Србима из Полабља него из Јужне Италије коју су држали Нормани. Није јасно шта би неки Нормани поморци и ратници радили у негостољубивим српским планинама, где није било њима толико драгоценог плена. Српски краљеви су ратовали са тим „викинзима“ а њих су више интересовали византијски градови.
У генетском запису Срба појављују и хаплогрупе за које се претпоставља да су повезане с Келтима, а са таквим пореклом је око пет-шест одсто Срба. Волоски или Бојки су келтско племе које је према словенским предањима протерало Словене из њихове Панонске постојбине али и племе које је утицало на формирање тзв Пшеворске и Прешовске клтурне зоне у Европи. Како су све културе од вајкада биле полиетничке и полилигвистичке данашња словенска наука са успехом брани тезу о словенском учешћу у саставу поменутих култура. Срби су се узгред доселили по Порфирогениту из земље Бојке, где је морало макар у мањини бити и неких Боја. Отуда постаје јаснија веза келтске и словенске генетике, која је у случају Срба као особеног словенског народа и јаснија.
Србија има највећу базу тестираних особа од свих европских народа, представља релевантан узорак за анализу порекла српског народа. Суседи Србије зазиру од тестирања бранећи своје посебности, које су углавном културолошке и политичко-економске природе, јер генетске очигледно не постоје. Страх суседних нација од генетског истраживања показује колико је велика сумња у генетски идентитет који добрим делог деле са Србима. Срби као аутентична, древна, слободарска нација немају такав страх. Очекивано, данашњи Срби, Црногорци, Бошњаци, Македонци, Бугари, Хрвати имају врло сличну батерију гена. Овакав генетски састав је последица интензивног мешања различитих популација на Балканском полуострву у оквиру византијског културног круга који је доминирао хиљаду година на овом простору а потом и нешто слабијим утицајема отоманске и хабзбуршке империје, те западноевропске и совјетске епохе у потоњем периоду.
Још од Каменог па до Бронзаног доба (2200—750/700. п. н. е.) популација Европе била подручје усељавања различитих родова и племена и од тог момента посебно Подунавље је нови сабирни центар различитих хаплогрупа које се обележавају абецедним словима I, Ј, G, Е, R, N. У Подунављу су од тог периода све те хаплогрупе групе биле трајно помешане и тада као и данас мање више сви европски народи имају у различитом проценту помешану сличну генетику. Формирање појединих народа Словена, Германа, Келта, Илира, Трачана је почело релативно позно, када је батерија гена у Европи већ била формирана и уписана. Сваки од поменутих народа (о нацијама да и не говоримо) је могао већ приликом свог настанка да буде сатављен од различитих хаплогрупа, али свакао потиче из исте Подунавске, Староевропске клтуре која је била прва изразито индоевропска култура на тлу Европе.
Петровград.орг