Радом указујемо да је историјска самосвест окосница сабирања народа, основа његовог идентитета. Да би један народ видео себе у будућности, он се мора видети и у прошлости. Етноисторија је извор културне моћи. Борба за историју често доводи до културних ратова којима се надомешта оскудност сопствене историје. Кроз упознавање своје историје народ постаје самосвојан – добија идентитет. Идентитет је сложена појава, пореклом и садржином. У изградњи идентитета, историја и легенда иду заједно. Порекло сваког народа је митско.

ИСТОРИЈА И ЛЕГЕНДА

И по природи и по пореклу, национални идентитет је сложен појам. А због своје вишедимензионалности представља истрајну и гипку снагу која му омогућује „да се успешно удружује с другим моћним идеологијама и покретима не губећи при том свој карактер“.24

Кључни чиниоци идентитета, уз историјско памћење, односе се на веровања којих нема без митологије и легендарних прича о пореклу света и пореклу народа

Да би једна култура опстала, она мора изнаћи начин сопственог „фиксирања“, путем претакања у симболичке облике који творе симболичку слику културе, управо то је митологија. Мит, у којем су садржани поглед на свет и вредносни систем, окосница је сваке културе. Мит садржи причу о стварању света, о творцу и космосу, у чијем је средишту божанске или полубожанске личности, света бића, посредници између људи и божанског света, који нам откривају вечне истине. Њихови поступци, мишљења, ставови и осећања, представљају посвећене узоре кроз које се сагледавају сва животна питања, решавају животне ситуације – поуку и препоруку. Тиме је, у датој митској слици, садржан идеал заједнице, положен образац њезине културе.

Да би мит постао укорењен, да би припадници заједнице били њиме прожети и обавезани, да би постао веровање, личности и догађаји из митске приче постају предмет обредних светковина. У митологији не треба тражити реалну историју једног народа, иако она говори о преломним догађајима и великим људима, већ нам се ту нуди кондензовано колективно искуство и доживљај судбине тога народа. Будући да садржи слику културе и својеврсну историју заједнице, митологије су се показале врло прикладним за разумевање одређене заједнице. Објаснити неку заједницу преко њезине митологије постало је поуздан метод, присутан и пре компаративизма и структурализма.

„Јер ипак, најпре, шта је то – пита се Фридрих Шелинг – народ или шта га чини народом?

Неоспорно не пука просторна коегзистенција неког већег или мањег броја физички истоврсних индивидуа, него заједница свести између њих. Ова у заједничком језику има само свој непосредни израз; али у чему ми треба да нађемо саму ту заједницу или њен основ ако не у заједничком погледу на свет, а овај опет, у чему се могао првобитно садржати и постојати у народу ако не у његовој митологији? Отуда изгледа немогуће да је, као што се мисли, једном већ постојећем народу припала митологија, па било да му је она настала изумом појединаца из дотичног народа, било путем заједничког инстинктивног произвођења. И ово се – закључује Шелинг – појављује као немогуће јер је незамисливо да један народ постоји без митологије.“25

У савременим дефиницијама мита увек се истиче да је то „традиционална“ прича. А да би постала традицијом, њу је морала прихватити друштвена група и препричавати с колена на колено, преносећи је као део свог културног наслеђа. Важнији је, дакле, тренутак у ком је прича прихваћена, и њега је требало објаснити, а не тренутак кад је настала.26

Најважније питање је: чиме је то један догађај или искуство завредио да увек и изнова буде препричаван, да се сматра судбинским. За разлику од комуникативног сећања, блиско повезаног са свакодневним, културно сећање трансцендира свакодневно.

„Културно сећање има своје фиксне тачке, његов хоризонт се не мења с променама у садашњости. Његове фиксне тачке јесу судбоносни догађаји из прошлости, који остају у сећању кроз културне форме (текстове, ритуале, споменике) и институционализовану комуникацију (рецитације, праксе и разматрања). То називамо ‘фигуре сећања’.“27

Сећање на сродство исказује се „кроз етимологију термина као и кроз националну митологију о заједничким прецима“.28

Национална митологија о заједничким прецима чини основу друштвено-историјске самосвести о националној припадности и националној особености, по којој се разликује од других народносних заједница. Ентони Смит наводи како сви митови око којих се обликује национализам разних народа имају сличну структуру, саткану од предања о древним прародитељима, родној земљи и старој државности, вери у постојање златног доба у животу тог народа након чега је наступило зло време пропадања, прогона и страдања, а на крају је вера у обнову и препород. Та општа шема националне митологије није код свих народа истоветна, али су њени елементи у већој или мањој мери присутни. Ту је и представа о непријатељу, узрочнику несреће која је тај народ задесила и патњи које је поднео у својој прошлости.

Предрасуда је мислити како су митске представе нешто примитивно, само зато јер „су прамисли човечанства.“29

У миту о Прометеју, по мишљењу Гадамера, очевидно се „указује западно човечанство у својој сопственој културној свести. Испричати историју његовог тумачења, отуда значи испричати историју самог западног човечанства.“30

Клод Леви-Строс истиче да је митолошко мишљење древних људи засновано на истим интелектуалним операцијама као и наука, као и да је средњовековна наука, па и савремена, упућена на начела тотемске класификације природних појава.

Разарање митских структура представља удар на језгро онога што чини светоназор једног народа, његову слику света. То неминовно води растакању етничких веза и разарању народа. „Једна нација живи са својим легендама исто толико колико и са стварном историјом.“31

Предање о пореклу народа – нашег народа – сачињавало је битну ставку митских представа и представљало историју народа. То предање преношено је с колена на колено, било је и остало важна кохезивна сила која обједињује људе и сабира народ. „Доприношење стварању те традиције, њеном преношењу с колена на колено и њена одбрана од диверзија информационо-психолошких ратова – представља један од задатака државе.“32

Јер кад ослабе традиционална веровања, кад се обезвреде митове и предања а ритуали изложе порузи, народна заједница је ушла у фазу растакања.

БОРБА ЗА ИСТОРИЈУ

Време дубоких политичких и социјалних потреса увек доноси преуређење представа о прошлости, поготову данас кад је национална култура подвргнута агресији глобалистичког концепта. Глобалистички напад усмерен је на историјску вертикалу у националној култури, око које се сабира народ.

Историја се тумачи као дуги низ неспоразума и неуспеха, свакодневне тешкоће патолошким наслеђем минулих векова.На све стране се чује: „ми смо најгори народ на свету“, „да ми живимо у нормалној земљи…“ и сл. Масовна пропаганда (медији) сервира нам причу како нам, оваквима какви смо, ништа позитивно не може да се догоди.

Учесталост расправа на историјске теме, поуздан је знак да је друштво у кризи. Тренутак кад један народ доживи војни и политички пораз увек представља опасност да се он душевно сломи и да, правдајући се, узроке пораза почне тражити у мањкавости циљева за које се борио, у погрешним националним идеалима и промашеној историји. Поготову кад се пораз догодио у сукобу који подсећа на Априлски рат из 1941. у којем је нестала прва југословенска држава, за који ће Бранко Ћопић, учесник и сведок, написати да се „све се то изражавало у некаквом неразвијеном и недовршеном облику, јер за оно мало времена, у данима наглог распада читаве војске, нит’ јунак имаде прилике да у пуној мјери покаже своје херојство, нит’ је кукавица била уочљива у мору пометених изгубљених људи“.33

Ни рат у којем је нестала последња Југославија и урушио се српски народ није био посве другачији, зато се до дана данашњега поставља питање кривице. Чим се поставља питање: зашто смо пропали?, зна се да је пропаст била неочекивана и нечасна. Да је било другачије, да су се чинили подвизи у које смо сами веровали, а налажу их историја и традиција, такво питање не би се потезало.

Борба за идентитет у данашње време умногоме је борба за историју, супротстављање трауматизовању историјске самосвести. А за овакву борбу тражи се у првом реду одлучан морални став, сличан оном из предавања Макса Вебера одржаног у данима немачког пораза у Првом светском рату, кад је нашао за сходно указати да „кад се неко душевно сломи под ужасима рата и онда, уместо да једноставно каже: било је превише, осети потребу да пред самим собом легитимише своју замореност ратом, тако што супституише осећање: нисам могао да издржим, зато што сам морао да се борим за морално лошу ствар. А исто је тако код оних који су у рату побеђени, уместо што попут старих жена, после рата траже кривца – не видећи да је структура друштва произвела рат.

Једино мушко и оштро држање према непријатељу јесте рећи му: Ми смо изгубили рат, ви сте га добили. Тиме је ствар завршена; хајде сада да разговарамо о томе које консеквенце треба повући у сагласности са стварним интересима који су били у игри и – главна ствар – с обзиром на одговорност пред будућношћу, коју пре свега носи победник. Све друго је недостојанствено и освећује се. Једна нација опрашта повреду својих интереса, али не и повреду свог достојанства.“34

Изнети став може бити основа националног васпитања у суочавању с поразом, поготову што пораз може бити и основа националне мобилизације и моралне обнове. Сећање на трагичне тренутке историје, поразе и губитке, повезује људе и држи их у јединству ништа мање од сећања на херојске подвиге и славно доба своје историје. Ренан ће указати на социјални капитал заједничке патње која повезује више него радост. У колективном памћењу туга има већу тежину него победе, јер намеће обавезе и налаже заједничке жртве и напоре. Није тешко докучити да је овакав став Ренан извукао из искуства властите нације, јер га износи једну деценију након што су пруске трупе прегазиле Французе код Седана.

Управо су предаја застава француских пукова код Седана и губитак Алзас-Лорене, уз друга трауматична искуства, довели код Француза до националне концентрације и жеље за реваншом. Ернст Лавис, историчар који се нашао у првим редовима градитеља републиканског национализма, изрекао је мисао коју Французи памте до данас: „Од оне страшне године ја се више ни једног минута не препуштам очајању. Нада и уздање у мени ме носе, и то неуморно преносим на милионе деце. Увек поново наглашавам наше сталне обавезе према изгубљеним областима. Никада не губим из вида торањ катедрале у Стразбуру. Увек га видим како се усамљен диже у небо: ‘Ја сам Стразбурац, ја сам Алзашанин, поздрављам те и чекам.“35

Национална обнова подразумевала је и нарочито школско васпитање. Школски приручник налагао је да у свакој учионици буде окачена карта Алзас-Лорена, изнад које би била истакнута застава са црним флором. Последњег дана школске године учитељи су имали да на школским таблама напишу: „Дете, ти ћеш бити војник“; у народним школама би се образовали bataillons scolaries, где је деци, кроз предвојничко образовање, убризгаван патриотски и милитаристички дух.

Можемо ли замислити да на зиду у свакој нашој учионици, као опомена и подсећање, стоји карта Косова и Метохије, а изнад ње застава са црним флором? Можемо ли, барем, мислити о томе, носити у души, упркос политичком режиму и наметнутој културној пракси? Памти се и то да су у данима пораза код Седана и губитка Алзаса и Лорена, Французи су исковали максиму: ‘Никада не говорити о томе, стално на то, мислити’.36

Референце:

24) Антони Д. Смит, Национални идентитет, стр. 32.

25) Фридрих В. Ј. Шелинг, Философија митологије, Опус, Београд, 1988, стр. 69.

26) Ерик Чапо, Теорије митологије, Clio, Београд, 2008, стр. 194.

27) Јан Асман, „Колективно сећање и културни идентитет“, Колективно сећање и политике памћења, Завод за уџбенике: Институт за филозофију и друштвену теорију, Београд, 2015, стр. 64.

28) Милован М. Митровић, Увод у социологије и социологије права, Правни факултет: Службени гласник, 2007, Београд, стр. 146.

29) Ханс-Георг Гадамер, Филозофија и поезија, Службени лист СРЈ, Београд, 2002, стр. 39.

30) Исто.

31) Жан Дитур, Срамота врлине, БМГ, Београд, 1999, стр. 82.

32) Сергеј Кара-Мурза, Демонтажа народа, стр. 172.

33) Бранко Ћопић, Пролом, Просвета, Београд, 1952, стр. 67

34) Макс Вебер, „Политика као позив“, Критика колективизма, „Филип Вишњић“, Београд, 1988, стр. 88.

35) Према: Хаген Шулце, Држава и нација у европској историји, стр. 163.

Приредио: Петровград.орг