Српска историјска наука је крајем XIX века и првих деценија XX прихватила проблем цркве босанске у интерпретацији Фрање Рачког. Такође се и проблем српства Босне више подразумевао него што се о њему расправљало. (Крајњи резултат таквог развоја једне „југословенске“ а у суштини антисрпске линије видеће се у две капиталне историје Босне, једне Владимира Ћоровића, који je заступао интегрално југословенство а друге професора Симе Ћирковића који ће тек далеким и енигматским алузијама показивати свест о средњевековној Босни као српској држави.) За то време хрватски историчари, и то не само они из правашке средине, већ и историчари од научног угледа, какав je био В. Клајић, инсистирали су на Босни као хрватској земљи, примењујући исти метод доказивања хрватства Босне којим су се служили приликом припремања конституисања колективне свести о јединству и хрватству Троједине краљевине (Хрватске, Далмације, Славоније) да су све територије Круне Св. Стефана (Угарске), a које насељава словенско католичко становништво, јесу хрватске земље, a њихови становници су Хрвати.
Отимање земље Босне од Срба
Пошто je и борба против јеретика и шизматикау Босни од стране Угарске била вођена да би се успоставила сизеренска власт угарских краљева над Босном, то je, по аутоматизму све јасно: угарски краљ je хрватски краљ а угарски краљ, je и босански краљ, због тога су права краљевине Хрватске протегнута и на територију краљевине Босне. Пошто су пак становници негдашње Босне, богомили, били становници подложници Угарске, а потом прешли у ислам, онда су и муслимани Босне, чисти Хрвати. Тако je у Босни успостављено хрватство (Хрвати католици и Хрвати муслимани) аутохтоног становништва, док су православи Срби потомци избеглица из негдашње Србије, тј. дошљаци на хрватској земљи, Херцег Босни. (Овај механизам доказивања и размишљања присутан је и данас у актуелној политици.)
Борбу против ове политичке тактике, која се заодевала у плашт науке (историје, филологије и етнологије), са српске стране, по обичају, вођена је не од стране званичке науке, већ кроз деловање културних друштава Друштва Св. Сава, Задужбине Илије М. Коларца и часописа „Босанска вила“ (до одласка Николе Кашиковића са уредничког места) те кроз самостална истраживања национално свесних посленика. Тако је Василије Ђерић 1900. г. почео да објављује у часопису „Наставник“ студију „О српском имену по западнијем крајевима нашега народа“, у којој ће, између осталог, посветити једно поглавље и Босни. У њему ће показати да се српско име у вези са Босном спомиње у континуитету од времена Људевита Посавског (822. г.). (О књизи ће изићи 1902. у „ Српском књижевном гласнику позитиван приказ из пера нашег знаменитог историчара Станоја Станојевића.) Али тек књига младог доктора философије, Васе Глушца, професора гимназије у Бања Луци Повеље Матије Нинослава бана босанског и народност његових поданика (Бања Лука, 1912.) показаће право национално опредељење у Босни у средњем веку.
Пошто наши читаоци до те књиге тешко могу да дођу,њен садржај и закључци директно су повезани са студијом „Истина о богомилима“, то ћемо је овде овлаш приказати. За тему својих истраживања Глушац je узео садржај четири сачуване повеље које је бан босански, Матија Нинослав издао Дубровнику, гарантујући им материјалну и правку сигурност на територији своје државе a заклињући им се исто „као што им се Кулин бан клел“. Оно што ће Глушца овом приликом занимати биће две ствари. Да ли су повеље од кој их су се неке чувале у Бечу оригиналне или су фалсификати, тј. да ли je на њима у прошлости извршена интерполација кључних података, а то je реченица којом Матија Нинослав назива Босанце Србима а Дубровчане Власима. Позивајући се на писмо тадашњег професора из Беча, Милана Решетара, у коме је изјавио да, прегледавши повеље које су чуване у Дворском архиву у Бечу, тврди да je текст оригиналан и писан истом руком, Глушац ће све четири повеље објавити.
Бан Нинослав своје поданике у Босни назива Србима
Повеље je штампао савременом ћирилицом али текст није преводио. Због занимљивости њиховог садржаја, ми ћемо овде пренети текстове прве повеље која је издата негде у времену 1232-1235. г. и друге која je издата 1240. г(…)
(…)ако верује (тужи) Србин Влаха, да се при (суди) пред кнезом; ако веруje Влах Срблина, да се при пред баном(…)
Друга повеља коју ћемо навести, дужа je, али потврђује такође српство становника државе бана Матеја Нинослава.
(…)ако веруje (тужи) Серблин Влаха, да се при (суди) пред кнезом дубровчким, и ако веруje Влах Серблина, да се при( суди) пред баном, и иному Влаху и иному Серблину да не изма(…)
(…)И да не никере изма (узима) на инаго Серблина ни инаго Влаха лише на самога иска.(…)
Оно што je за нас овде важно то је чињеница да бан Матија Нинослав назива свој народ Србима и успоставља правну сигурност и за Србе и за Влахе (Дубровчане). Он каже: „ако тужи Србин Влаха да се суди пред кнезом дубровачким, а ако тужи Влах Србина да се суди пред баном и да ономе Србину и ономе Влаху не буде отимачине“. (У овим али и другим повељама, иначе, постоји много података који иду у корист Глушчеве тезе да је црква босанска била правоверна а не јеретичка, али о томе има доста материјала у Истини о богомилима.) Разрађујући проблем српства становника Босне кроз векове, Глушац ће се користити свим подацима који су му у оно време били доступни и њиме доказати континуитет српског становништва на овим просторима од најранијих спомињања Срба до XX века. Такође ће анализирати и име влах показујући историјски развој његовог значења од означавања становника романског прекла, преко означавања сточара до означавања православних Срба.
На крају ће читаву студију систематизовати у 12 тачака, доказујући њима да je српско становништво староседелачко у Босни, Хуму и Захумљу.
„1. Повеље Матије Нинослава, бана босанскога, су оригиналне
Васо Глушац
2. Taj исти бан назива своје поданике Србима
3. Србима су називани становници Босне и Херцеговине и прије бана Нинослава, у IX и X вијеку
4. У XII и XIII вијеку папе римске називаху Босну српском државом, иако је Босна у то доба била самостална бановина
5. Један босански бан из XIV вијека (Стјепан II Котроманић,прим. прир.) назива народни језик у Босни српским.
6. Властела босанска из XV вијека називаху своје људе Србима и свој народни језик српским
7. Имена „влаји“ и „власи“, што се спомињу у нашим средњовјековним споменицима у унутрашњости Блаканског полуострва, не означавају људе по народности, већ по занимању. Тако бијаше називан један засебан економски сталеж, и то изнајприје ненастањени пастири, а потом и сви остали сељани.
8. Муслимани, родом Босанци, велики достојанственици у турском царству XVI вијека, називају свој матерински језик српским
9. Аустријско посланство, које je у XVI вијеку путовало кроз Босну у Цариград, такође зове наш народни језик српским;
10. Аустријске власти називаху наше исељенике из Босне Србима
11. Муслимани, књижевници босански, XVII и XVIII вијека,називаху свој матерински језик српским
12. Турски државници, који су управљали Босном, називаху такођер наш народни језик српским
Све ово не би било могуће, да Босна и Херцеговина одувијек нијесу имале карактер српских земаља. Карактер српски имале су ове земље кроз вијекове, па имају га и данас.
Зашто се инсистира на измишљеном манихејству богомила
Паралелно са политичким разлозима који ће довести до развијања тезе о јеретичкој, неоманихејској цркви босанској, постоје и темељни верски разлози због чега се на њој толико инсистира. Најпре, ова теза оправдава из аспекта католичке цркве њено деловање против разних јеретика и православних шизматика. Постојање тајних антихришћанских или псеудохришћанских заједница чији би центар требало да се налази у Босни, оправдавало je тзв. крсташке походе не само против Босне и Србије (наша историја лагано „заборавља“ да су упади Угара у Србију, од Немањине владе па све до пада Београда под Турке, били инспирисани првенствено борбом против шизматика и за њих су освајачи имали благослов од папе или примасе Угарске) већ и против катара, албигенеза, a касније и хусита. Изјаве разних јеретика да су ишли у Босну на „школовање“, из аспекта историјског сазнања у најмању руку су проблематична, посебно ако имамо у виду да су даване пред доминиканским инквизиторима. (Овим не тврдимо да у западној Европи није било антикатоличких верских секти нити да оне нису повезивале своје чланове у разним земљама.)(…)
Паралелно са тезом о јеретичности цркве босанске, по угледу на „православну линију“ Петрановић, Анђелић, Благоев, Глушац, Душанић, појавиће се историчари у Хрватској католичког определења, која ће тврдити да је верска заједница у Босни била католичка по свом учењу, а да само није признавала папину јурисдикцију. Овај круг историчара јасно открива довршавање плана о кроатизацији Босне у прошлости и њено припајање хрватству не само у националном већ и у верском погледу. Истраживачи из ове групе, по правилу су, бар до сада, показивали тенденцију да или пођу од тезе Рачког, па да је касније модофикују у католичком смеру, или да из разлога који често нису научне природе већ последица политичког опортунизма, као што је случај са Шидаком напусте тезу о правоверности, католичанству цркве босанске и приближе се поставкама Рачког.
Постоји још једна група историчара, чијих представника код нас нема, али чији број у иностранству није занемарљив,који заступају идеје разних езотеријских група а углавном су сврстани под розенкројцерску или масонску капу. Њихов циљ је, када пишу о босанским богомилима. двојак. Најпре антихришћански. Напад на папство овде je само маскиран напад на хришћанство. Други циљ је да рестаурирају (тачније измисле) учење богомила које би било блиско и саобразно њиховим гностичким сектама, а себе представили чуварима скривених духовних знања Гностичка учења, која би требало да су чували катари, албигенези, јовановци и разне мање познате групе уливају своја учења у један савремени езотеријски фонд знања и „знања“ којим се разни модерни „учитељи“ и „пророци“ служе приликом обликовања својих религија Они се често служе откривеним гностичким текстовима, као и хришћанским апокрифним текстовима, како би поткрепљивали своја учења(…)
Парадоксално je да овој групи религиозних опскураната, по својим закључцима, најближи су марксистички историчари. Парадоксално али лако објашњиво. И једне и друге повезује мржња према хришћанству. И за једне и за друге постојање богомила у Босни је доказ о побуни против правоверног хришћанства (православља и римокатолицизма) с том разликом што езотерици сматрају да је побуна последица изневеравања правоверја, истините Христове науке, а марксисти да је резултат незадовољства експлоатисане класе против експлоататора феудалног племства и свештенства. Треба напоменути да наши масони, a њих је међу историчарима увек било много, по правилу не припадају мистичним затвореним ложама (код нас је таквих масона увек било мало. Митриновић само и још неколико) те њихова подршка тези о неоманихејству цркве босанске произилази из фундаменталне масонске поставке непресталне борбе против свих догми. Ако то имамо у виду онда и Ћоровићево пристајање на тезе Рачког је потпуно јасно.(…)
Приредио за вас Петровград.орг а читаву студију можете прочитати (овде)