Потомци настрадалих у партизанским злочинима из више херцеговачких општина већ годинама протестују, због величања личности из Другог светског рата које не заслужују ореол хероја и ослободилаца који им је дао комунистички режим у СФРЈ.  Споменик палим борцима у борби против фашизма 1941-45. у требињском градском парку красе порушене па обнављане спомене-бисте добро познатих личности Саве Ковачевића, Драгице Правице и Влада Шегрта. Да ли се критички приступ делатности ових личности у српској историографији може сматрати ревизијом историје ? Да ли озлојеђени потомци жртава комунистичко терора могу да руше споменике убица? Како стићи до потребног помирења у српском народу?

Лева скретања или злочини партизана у Херцеговини

Партизанска убиства нису вршена тајно, без сведока, већ напротив, ту је ријеч о театралним убиствима, са пуно сведока, својеврсном „публиком“. (Радачки брег на Љубомиру, Јасеник код Гацка…). Актери тих злочина нису се скривали, већ истицали у убијању српских цивила, што је ратни злочин без преседана у историји Херцеговине. Ови злочини су раније тумачени да су почињени у циљу застрашивања српског народа, како би се прикључио комунистичком покрету. Данас се са сигурношћу може тврдити да су ови злочини вршени са циљем уништења српског народа, његовог националног и духовног (светосавског) идентитета. То потврђује и чињеница да се највећи део херцеговачких Срба после ових партизанских злочина прикључио Равногорском покрету – четницима и протерао партизане из источне Херцеговине средином 1942. године.

На позив локалног партизанског „руководства“ Оперативном штабу за Херцеговину, долазиле би тзв. „ударне чете“ „казнене експедиције“ које су уз спискове и препоруке локалног комунистичког вођства хапсиле и убијале локално становништво, које је било означено као „пета колона“ без разлике да ли се ради о људима, старцима, женама или малољетним лицима. Често би и сами локални комунисти учествовали у егзекуцијама. Та убиства су иницирала братоубилачку борбу између партизана и четника.

Најистакнутији партизани – егзекутори који су сејали смрт и вршили терор над српским народом Херцеговине били су: Сава Ковачевић, Петар Драпшин, Владо Шегрт, Димитрије Булајић, Љубо и Стево Ковачевић, Милија Станишић, Јован Вујичић, Милослав Алексић и многи други. Од партизанки које су учествовале у убијању Срба истичу се: Драгица Правица, Даница Ковачевић, Цмиљана Милошевић, Љубица Ивковић…

Савo Ковачевић херој или убица свештеника и рођака

Терор Саве Ковачевића над свештеницима и монасима Српске православне цркве почео је на Бадњи дан 1942. године. По наређењу Саве Ковачевића убијен је на Бадњи дан 1942. године јеромонах манастира Косијерево Теофан Бејатовић. По наређењу Саве Ковачевића убијен је на Благовести 1942. године јеромонах Гаврило Дабић из манастира Жупа код Никшића. По наређењу Саве Ковачевића убијени су у фебруару 1942. године свештеномонаси из манастира Дужи у Требињској Шуми: отац Николај – јеромонах манастира Дужи, отац Евгеније монах манастира Дужи, отац Петар монах манастира Дужи, отац Михајло монах манастира Дужи. Почетком марта 1942. године убијен је по наређењу Саве Ковачевића код села Брани до ђакон из манастира Дужи Дамјан Зотовић.

Сава Ковачевић хладнокрвно насрће и на своје крвне сроднике Ковачевиће. Он је наредио 15. јануара 1942. године да се побију на Грахову његови сродници: Ковачевић Новица, судија из Никшића, Ковачевић Блажо, учитељ из села Спила, Ковачевић Марко, земљорадник из села Спила, Ковачевић Мирко, земљорадник из села Спила…

Драгица Правица оверавала убијене сељаке

По наређењу Саве Ковачевића његови комунисти хватају Србе земљораднике из села Љубомира и доводе на Радачки бријег, 27. фебруара 1942. године. На Радачком бријегу хладнокрвно су убијени пред својом родбином и комшијама од стране комуниста: Атељевић Пајо, Буднић Тривко, Лечић Милован, Лечић Гаврило, Ковач Јово, Ковач Бранко, Ковач Јанко, Ковач Раде, Ковач Вељко, Ковач Видак, Ковач Гојко, Ковач Душан, Кашиковић Крсто, Кашиковић Никола, Мијановић Крсто, Милић Пајо, Поповац Раде, Сушић Перо, Сорајић Тривко, Сорајић Перо, Томашевић Обрад.

По убиству Срба – земљорадника из Љубомира, Драгица Правица прилази мртвим Србима и сваком од њих пуца из пиштоља у главу. Сава Ковачевић и Драгица Правица ожалошћене Србе присиљавају да поред убијених Срба играју и певају.

Владо Шегрт херој или не покајани злочинац

Владо Шегрт починио бројне злочине над српским народом Херцеговине. У Билећком срезу убијене су: Мијановић Јела, Вукоје Драгица, Суџум Ката, Бошњак Илинка, Биберџић Стана, Биберџић Васа.

У Требињском срезу убијени су: Стијачић Петрана, Бабић Стоја, Мијановић Петра, Гудељ Мила, Вукаловић Драга, Вучковић Анђа, Џоџо Ружица, Путица Коса, Бубало Анка, Булајић Љубица, Пиџула Анка, непозната жена из Конавала.

У Невесињском срезу његове жртве су: Вучковић Милева, Тепурић Стана, Чупковић Наталија, Жедијар Стојанка, Ђерић Крстиња, Марић Милица (Милица је била трудна. Убијена је марта 1942, зато што је била рођена сестра Петра Самарџића, једног од најистакнутијих вођа јунског устанка против усташа у Херцеговини 1941 године), Шаренац Јованка, Шаренац Стана (посљедње двије убијене у својој кући од бомбе коју су убацили Шегртови „пролетери“ 20. 02.1942)

У Столачком срезу убијена је: Беловић Софија,

У Гатачком срезу су убијене жене и девојке: Мучибабић Јела (у потиљак јој из пиштоља пуцала партизанка Љубица Ивковић), била тешко рањена и непокретна, касније убијена крампом, Гузина Лепосава (Љубица Ивковић је тешко ранила, али је преживјела), Грубачић Даринка, Вишњевац Сава, Зеленовић Тонка, Милинковић Миољка, Николић Стана, Николић Јована, Думнић Божана, Илић Аница, Тодоровић Риста.

У Коњичком срезу: Лакатош Сузана. Оно што је Владо Шегрт радио у Невесињу фебруара и марта 1942. године, настављено је и пред сам крај рата, 14. фебруара 1945. године. Његова Десета херцеговачка „ударна“ бригада стријељала је 15. младих дјевојака – Невесињки, на основу лажних оптужби и спискова које је једна партизанска „обавјештајка“ доставила шефу ОЗН-е Десете херцеговачке „ударне“ бригаде. Тада је убијена и малолетна (седамнаестогодишња) кћерка Јеле Мучибабић – Рајка. „Ударници“ су тада стријељали и следеће девојке:

Зору Ковачевић, Наталију Гутић, Драгицу Васиљевић, Љепосаву Граховац, Загорку Колак, Смиљу Гудељ, Зору Чоловић, Драгу Вукотић, Милицу Бјелицу, Јованку Бурлицу, Рајку Банашевић, Борику Тешановић, Милицу Вучинић, Десанку Милошевић. По убиству наведених српских мученица, све су сахрањене у порти српске православне цркве у Невесињу.

Према новијим сазнањима (Изјава Гојка Тепурића за Вечерње новости 2010. године) тада су још убијене и: Јованка Иванишевић, Десанка Васиљевић, Душанка Гутић и Јованка Самарџић.

Закључак

Стицајем историјских околности, починиоци ових злодела нашли су се на страни победника, и за своје злочине никада нису одговарали, већ напротив, проглашени су за тзв. „народне хероје“ па чак и оног дела српског народа кога су убијали. Како да потомци жртава и многи неутрални људи којима је стало до истине прихвате једнострану идеолошку слику историје коју су изградили комунисти у Српском народу за време власти једне партије и која и данас важи као аксиом у који се не сумња. Да ли се на даљем заташкавању злочина над неистомишљеницима у трагичном братоубилачком и Грађанском рату у Југославији 1941-1945 може градити будућност или је све то само тзв. „ревизија“ историје одлучите сами читаоци, већ према савести.

Извод из текста: http://slobodnahercegovina.com/istorija-o-kojoj-se-cutalo-drugo-lice-narodnih-heroja/