Први пут сам 2007. године сазнао да у централној или прецизније јужној Италији постоје неки моји сународници који тамо живе већ 500 година и дан данас говоре нашим језиком или како га он зову “на нашу”.
Те 2007. купио сам у једној књижари “Гласник Српског ученог друштва”, књига број 62, штампана у Београду 1885. године. На страни 273 налази се чланак под именом „Српске насеобине у јужној Италији“, аутор Ристо Ковачић, професор славистике у Риму који је од 1884. године боравио у италијанском региону Молизе и своје извештаје о Србима у Јужној Италији објавио у поменутом броју 62 ГСУД. Те 2007. године осим Ковачићевог путописа с краја XIX. века код нас није било књига на ову тему, прилично сам сигуран да нема ни данас, осим пар чланака на блоговима и форумима и одреднице на Википедији.
Извештај Ристе Ковачића за мене је био откриће коме у првом тренутку нисам посветио посебну пажњу. Три године касније, током мог вишегодишњег боравка у Италији (Абруцо, регион у суседству Молизеа), на интернету сам пронашао презентацију Молишких Словена и контакт, ако се добро сећам, председника удружења или заједнице. Господин се звао Марио Спадануда, презиме које у преводу значи “голи мач” или “исукани мач”. Љубазни господин, имао је тада шесдесет и нешто година, био је врло предусетљив и веома брзо смо договорили сусрет у његовом дому у Риму.
Да се вратимо на извештај Ристе Ковачића из 1885. године и да упоредимо каква је била ситуација међу том нашом мањином тада и каква је у данашње време. Осим Ковачића њима су се бавили у XIX. веку и други научници као што је сенатор Краљевине Италије и лингвиста Грациадио Исаија Асколи. Његов извештај објављен у часопису “Политекнико” 1867. године јасно приказује какво је било расположење у то време:
“Словенски језик молишких колонија српски је, тј. онај што се говори с малим варијацијама у Далмацији, Црној Гори, Србији. Српске колоније у Молизу живо љубе свој српски језик и своју српску народност, али у исто доба љубе такође и отаџбину италијанску. И међу мученицима за слободу Италије живом се светлошћу блиста један Србин из Аквавива Колекроче; а то је: Никола Нери (Nicolo Neri, Аcquаvиivа Cоllеcrоcе 1761 – Наpoli 1799, прим.), који је умро године 1799. на губилишту, заједно са Паганом, Карафом, Караћолом и доста их је још славних италијанских патриота. А тај је славни итало-србин (Никола Нери) имао обичај, опраштајући се са својим мештанима које је често походио, препоручивати: “Немојте ‘згубит наш језик”! И кад сам ја походио Аквавиву (октобра 1864.) живела је још онда Николина удовица… Овим Србима у Молизу Италија би се могла користити да јој помогну склопити нових савеза, цивилних и политичких са Србима што су с друге стране Јадранског мора.”
Како наводи Ристо Ковачић, у региону Молизе, провинција Kампобазо, некада је било девет српских насеља: Керифело, Палата, Тавена, Аквавива, Сан Феличе, Монтемиро, Сан Ђакомо, Рипалда и Сан Бјазе. Српски језик сачувао се, према подацима с краја прошлог века у три насеља: Аквавива, Сан Феличе и Монтемитро. Ради се о местима Аквавива Колекроче (или како га локално зову Жива вода Круч, или само Круч), Сан Фелиће дел Молизе или Сан Фелиће Славо (лок. назив Филић или Штифилић), и Монтемитро (лок. назив Мундимитар). Иначе, прве податке о овим колонијама дао је средином XIX. века наш књижевник Медо Пуцић који је одржавао живе контакте са локалном заједницом, посебно са песником и књижевником Ђованијем (Иваном) де Рубертисом. Нажалост у то време па и касније у Србији није било слуха како би се ове везе наставиле и прошириле. Како пише Милан Решетар становника у ова три места, по попису од 1901. године има: у Кручу 2212, у Стифиличу 1645 а у Мундимитру 945, свега 4802 душе. Када их је Ковачић посетио 1884. имали су још у великој мери сачувану своју националну свест и идентитет. Томе можемо захвалити и чињеници да се насеља налазе у неприступачним брдским пределима и да су практично све до XИX. века била отсечена и окренута сама себи и са минималним контактима са италијанским живљем. У XIX. веку и почетком XX. изграђују се локални путеви и сходно томе долази до све већег утапања у свеже креирани италијански национални корпус.
Срби и други Словени нису живели само у региону Молизе већ на више локација јужне Италије као што су Пуља, Калабрија, Абруцо. Током мог боравка у Абруцима једног дана прошао сам аутом кроз место које се зове Скиави д’Абруцо (прев. Словени Абруца) у провинцији Кјети Абруцо. Иако сам по имену претпоставио о чему се ради, веома брзо је претпоставка била и потврђена. По предању место је основала колонија Словена у XI веку, док се у записима место под овим именом први пут помиње 1309. године.
Милан Решетар, српски филолог из Дубровника 1911. године је на немачком језику објавио књигу “Српско-хрватске колоније у јужној Италији”. Књига је 1997. преведена на италијански језик. Српски превод још увек не постоји. Решетар наводи да су ови Словени дошли у Молизе крајем XV. и у првој половини XVI. века. Међутим, такође наводи да постоје непотврђене индиције о словенским насеобинама у овим крајевима које датирају још из XIII. века.
Највероватнији разлог ових миграција крајем XIV. и почетком XV. века су турска освајања на Балкану. Монсињор Ђанели, бискуп из града Термоли, у рукопису од 1753-1769, је забележио да су “Далмати” 1518. основали малу колонију у месту С. Фелице. У региону Абруцо су регистроване словенске миграције 1488. године. Једна од теорија је да су ови Словени дошли у Италију, тадашње Напуљско краљевство заједно са Албанцима у склопу експедиције Ђурђа Кастриотића Скендербега 1460. године и да је један део њих након Скендербеговог повратка на Балкан остао да живи у Италији. Албанци (или како су себе тада звали Арбереши или Арбанаси) су се населили још јужније и остатака ових групација има и дан данас. У местима где данас живе, исто као и у три словенска насеља, можете видети многе званичне натписе на њиховом језику. За многе познате личности се тврди да су Арбереши пореклом, као на пример Антонио Грамши и Ернесто Сабато. Албанске миграције су се наставиле и у XV. и XVI веку. За порекло словенских групација се тврди да се ради о народу углавном из Далмације и Херцеговине. Проф. Смодлака тврдио је да су са Велебита и из долине Неретве, Решетар је такође помињао Неретву и Херцеговину до Мостара.
Каква је ситуација данас? Као што рекох, 2010. године посетио сам мог новог пријатеља Мариa Спандануду у његовом стану у Риму. Он и његова супруга украјинка били су веома љубазни и предусретљиви. Рекох да сам читајући текст Ристе Ковачића заинтересован да више сазнам о српским колонијама у региону Молизе. Марио је одговорио да је на услузи и да ће ми радо испричати све што зна, уз опаску да се не ради о српским већ о хрватским колонијама, да су они католици и Хрвати. На моју напомену да религија не одређује народност и да постоји доста извора који другачије говоре, одговорио је да Срби, за разлику од Хрвата, никада нису показали интерес за њих и похвалио се да их је председник Месић посетио два пута. Према ономе што сам чуо и видео, мени се чини да су везе на релацији Загреб-Молизе започеле у периоду након Другог светског рата и да трају и дан данас. У месту Мундимитар се налази и хрватски почасни конзулат. Званично су признати као национална мањин “Молишки Хрвати” док се њихов језик назива “Молишки хрватски дијалект”. На сајту општине Круч (Cомunе di Аcquаvivа Cоllеcrоcе) језик се назива хрватско-молижански (crоаtо-моlisаnо) или “на нашу” (аllа nоstrа). На сајту Круч (круц.ит) се каже:
“У нашем месту се говори стари хрватски. Затим даље наводи: Ово није савремени хрватски језик, већ дијалект, назван штокавски, који се говорио 1400. у долини реке Неретве, у залеђу Далмације, као и у Србији, Босни и Херцеговини и Црној Гори.”
По подацима из 1996. укупан број становника у ове три колоније износи 2206 са тенденцијом смањивања и потпуног нестанка услед миграција изазваних економским мотивима.
Пример језика “на нашу” који се некада говорио у Кручу:
“Циота Тереза па је пола Ламерика. Она па, она па је са удала, је вазала јенга брата куцинога, ода. Они је си га поша Ларџендина, па си га пола пур она. Је стала кваранд ан нонда. Па је наса дола накј, е пур би са цила стара, семај ка ка је умбрала па, јимаша отандадуј ан; нонда Ларџендина. Па су сил хот така, ди сима ди тама. Ка су са творил путе, е цељаде па су јил крух. Ма сфе грања, аш маша хот секи дан ван.”
Преузето са: https://tfilip.com/risto-kovacic-milan-resetar-i-srednjovekovni-sloveni-iz-italijanske-pokrajine-molize/2019/