Како је савезничка победа на једном, за велике силе савезнице Атанте, споредном фронту, одлучила исход Великог рата и била одлучујућа за стварање нове моћне регионалне државе на Балкану Краљевине Срба Хрвата и Словенаца и како је све почело на Кајмакчалану?

Како је, пре тачно сто година, гласила наредба српске Врховне команде издата уочи почетка једне од највећих операција у Првом светском рату – пробоја Солунског фронта:

„Сви команданти, командири и војници треба да буду ношени идејом – од брзине продирања зависи цео успех офанзиве. Треба дрско продирати – без починка до крајњих граница могућности људске и коњске снаге. Са непоколебивом вољом и надом у Бога – јунаци, напред у отаџбину!”.

Солунски фронт

На Солунски, Источни или Бугарски фронт, чија је дужина била неколико стотина километара, српска војска је пребачена у пролеће 1916. године, после опоравка на острву Крф. Са једне стране фронта били су савезници Атанте француски, британски, руски и српски војници, којима се касније прикључио и један број Грка и Италијана. Са друге линије фронта, на стратешки бољим положајима, били су немачки и бугарски војници, тзв четворног савеза централних сила. У току 1916. године српска војска је имала своје ватрено крштење на вису Кајмакчалану где је имала значајне губитке али је освојила, планину Ниџе и  старосрпски град Битољ.

Тадашњи  савезнички командант генерал Сарај је изјавио:“Срби, ви сте први отворили пут. Ви сте први видели непријатеа у бекству и ваши напори су омогућили ослобађање Битоља“. Упркос успеху и жељи Срба да ослободе што већи део своје отаџбине, што пре, пораз Атанте у Румунији и пасивност Енглеза одложио је коначан расплет.

За команданта Солунског фронта изабран је француски генерал Франше д’Епере. Он је јуна 1918. одржао саветовање са српским генералима и регентом Александром на коме је донета одлука да се коначно крене у пробој. Одлучено је да офанзива почне на сектору Добро поље – Ветерник – Козјак на којем се налазила српска војска, као и да борбе почну средином септембра. Српска војска била је подељена у две армије – прву којом је командовао Петар Бојовић и другу на чијем је челу био Степа Степановић, док је командант штаба био војвода Живојин Мишић. То је укупно чинило шест дивизија са 140.0000 војника, међу којима је било и око 25.000 добровољаца.

Борбе су почеле 14. септембра артиљеријском паљбом и свих савезничких топова да би, у зору 15. септембра у 5.30 часова друга српска армија кренула у јуриш и то на потесу Соко–Ветерник–Добро поље. Водила се борба прса у прса, бајонетима на бајонете о чијој страхоти сведочи и запис Огиста Албера, француског официра за везу:

„Оно што сам видео на Ветернику памтићу до краја живота. Измешали се француски и српски војници. Растурене десетине пентрају се по камењару. Људи подеране обуће, искрварени, освајају метар по метар. Наједном све замуче, ни пушка да опали, чују се само јауци. То се води борба прса у прса, оружје више не помаже. Судбину овог дела фронта решавају нож и срце јуначко. Мој митраљез ћути, не могу да гађам, побићу српске војнике који су се измешали са бугарским и носе се, носе. Крај мојих ногу нађоше се двојица. Ухватили се у коштац, побацали оружје и сурвавајући се низ масив планине кидишу један на другог. Гледам ужас, час је Бугарин одозго хоће да удави Србина, час је Србин горе покушавајући да задави Бугарина. А обојица снажни, шкргућу зубима, не малаксавају. Збуњен сам, хтео бих да окончам овај двобој, али немам снаге. Сад је на једном Србин јачи, удара Бугариновом главом о тло и виче – ово је моја земља, ово је моја земља, упамти. Најзад малаксао Бугарин више не може ништа да упамти, чује се његов ропац и ту, испод Ветерника, заврши ратовање. А српски војник стресе прашину са одеће и викну ми – хајде Француз напред”…

Пробој фронта и победа

После таквих борби и напора главни део фронта је пробијен. Освојен је важан положај Соко, а 16. септембра Југословенска дивизија, састављена од добровољаца, и врх Козјак, чиме је отворен пут за Тиквешку долину. Почео је продор који је одлучио исход рата.

 „Сломили смо сваки отпор непријатеља, а онда кренули у јуриш који ниједна сила није могла да заустави. Вукла нас је неизмерна жеља да што пре стигнемо у родни крај”, сећао се Иван Филиповић, редов Дринске дивизије из Уба.

„Све три дивизије прве линије кренуле су на јуриш снажно, ломећи отпор непријатеља. За овако бриљантан почетак посебно су заслужни артиљерци, који су неуморно и изузетно прецизно тукли непријатеља. Ватра српских топова је била тако страговита да су браниоци потпуно изгубили главу.“, сећао се добровољац Сима Габрић.

Мотив повратка кући водио је српске војнике из победе у победу тако да је, по речима Д’Епереа „српску пешадију и француска комора на коњима једва стизала”. Скопље ослобођено већ 25. септембра, после чега је српска војска кренула према бугарској граници. Само четири дана касније, у штабу Франша д’Епереа Бугари су потписали капитулацију…

Српска војска је наставила продор и када су Британци и Грци код Дорјана доживели неуспех чиме је и исход целе операције био доведен у питање. Немци су се под командом Фон Штолца раздвојили од Бугара, који су тражили примирје и покушали да се утврде на линији Пећ–Косовска Митровица–Куршумлија–Ниш. Јединице прве армије су у Нишкој операцији за само неколико дана победиле противнике, тако да је српска војска већ 11. октобра ушла у Ниш. Тиме је првој армији био отворен пут у моравску долину тако да је Петар Бојовић, на челу Дунавске дивизије 1. новембра победоносно умарширао у Београд. За то време јединице друге армије су ослободиле западну Србију. Већ 3. новембра капитулирала је Аустро-Угарска, чиме су се стекли услови да српска војска пређе Дунав, Саву и Дрину.

Савременици о тим данима

Франше д’Епере, француски маршал: „То су сељаци скоро сви, то су Срби, тврди на муци, трезвени, скромни, то су људи слободни, несаломиви, горди на себе и господари својих њива. Али, дошао је рат. И ето како су се за слободу земље ти сељаци без напора претворили у војнике, најхрабрије, најистрајније, најбоље од свих. То су те сјајне трупе, због којих сам горд што сам их ја водио, раме уз раме са војницима Француске, у победоносну слободу њихове отаџбине…”

Роберт Лесинг, министар спољних послова САД:  „Кад се буде писала историја овог рата њен најславнији одељак носиће назив Србија. Српска војска је учинила чуда од јунаштва, а српски народ претрпео је нечувене муке и такво пожртвовање и храброст не могу проћи незапажено – они се морају наградити.”

Винстон Черчил, министар британске морнарице: „Што се тиче Србије она се заиста борила очајнички и славно, са страшним последицама по себе…”

Алфред Краус, аустријски генерал: „Овом приликом треба напоменути да смо упознали Србе као ваљане непријатеље. Ја сам их увек сматрао као војнички најјаче од свих наших непријатеља. Задовољни са малим, лукави, особито покретљиви, добро наоружани, вешти у коришћењу земљишта, врло добро вођени, они су нашим трупама задавали много више тешкоћа од свих осталих.”

Хинденбург, немачки фелдмаршал: „Пошто је непријатељска војска пробила Солунски фронт а ми немамо свежих резерви, потребно је одмах закључити мир са непријатељем.“

Виљем Други, немачки цар, у телеграму бугарској Врховној команди: „Шездесет две хиљаде српских војника одлучило је о исходу рата. Срамота!”

Петровград.орг (Одломци из зборника текстова „Голгота и Васкрс Србије 1916 – 1918“и књиге „Солунци говоре“ Антонија Ђурића.)