Анархисти, социјалисти и радикали у Србији никада нису били јединствена целина, пошто међу Србима готово да није ни било анархиста у време појаве Светозара Марковића и његовог социјализма. Зато је нетачно учитавати анархизам покрету који је он инспирисао…Недавно сам, сасвим случајно, на „Јутјубу“ налетео на снимак (ауторa Александра Шаргића) под називом „Ко су анархисти међу Србима“, надајући се да ћу у њему наћи нешто корисно за тему која ме већ деценијама занима.

(…)Анархисти, социјалсити и радикали, иако нас аутор уверева у супротно, никада нису били јединствена целина, нити су били једно на било који начин, пошто анархиста у време појава социјализма међу Србима (а то је време 1869-1870, када Светозар Марковић одлази из Русије и прелази у Швајцарску) готово ни нема.

Уз то термин „радикал“ у другој половини 19. века користи се као замена за термин „социјалист“, па ће и Светозар Марковић у разговорима са Владимиром Јовановићем, лидером српских либерала и једним од првака „Уједињене омладине српске“ говорити о потреби стварања „радикалне“, „праве“, „социајлиситичке“ омладине.

У Крагујевцу 1873. Марковић пише програм „радикалне“ партије, под којом мисли на социјалистичку. Тај ће програм 1875. преузети група око Николе Пашића и Пере Тодоровића (одбациће га група око Димитрија Ценића, која ће тражити повратак на старији програм из 1871, објављен у листу Раденик те ће себе сматрати „правим“ социјалистима), и тако ће бити све до 1880-81, када је могуће пратити промене у идеји радикала-социјалиста. У то време, о томе је одлично писао Милан Ст. Протић, напушта се ова стара концепција и српски радикали се све више окрећу француским и швајцарским радикалима који су у доброј мери били заглављени између идеја социјализма и републиканског, демократског, либерализма.

Дакле, теза о томе да се ту ради о две идеје, социјалистичкој и радикалној, не стоји, односно стоји, али не у времену на које нас аутор враћа. Још мање стоји прича да је главни циљ чувене афере „Црвени барјак“ која се одиграла у Крагујевцу 1876. било рушење монархије и успостављање „социјалистичке републике“.

О односу српских социјалиста према монархији може се говорити доста, ако треба и томе се може посветити један текст, али за овај пут довољно је само констатовати да су програмом из 1873. Марковић и његова група прихватили, иако невољно, монархију и све своје карте положили на јачање позиције парламента унутар система власти (тиме су се борили против Намесничког устава, и у томе ће тек касније успети Пашић) и ширења овлашћења самоуправа, чиме се сматрало да се омогућава реалан уплив народа у политику, чиме се, мислисло се, до краја доводи идеја народног суверенитета.

Уместо рушења, „Црвени барјак“ је тражио да се исправи реално учињена неправда социјалистима којима је, након победе на општинским изборима иста аутоматски поништена. О томе је поводом века од догађаја објављена, у два тома, комплетна грађа, па ко жели може да набави и да чита без икаквих бољшевичких интерпретација.

О томе да су „српски анархисти“ (мада и даље нам није јасно ко су то „српски анархисти“, јер ни Светозар Марковић ни Никола Пашић, Пера Тодоровић, Пера Велимировић, Паја Михајловић, Влада Љотић, као у осталом ни било ко други из групе опозиционара себе није сматрао анархистом, финансирани споља) не вредни ни трошити речи. За то аутор не нуди никакав доказ, никакав навод, а тако нешто ни у референтно време није тврђено.

Када већ говоримо о овој теми и истражујемо постојање накаквог „српског анархизмa“, српски социјалисти у Цириху током 1869-1871, јесу између осталог читали и Бакуњина, али нису припадали његовом мислећем кругу. Тек по повратку Светозара Марковића у Србију, међу другом генерацијом социјалиста почиње да се јавља веће интересовање за овог руског аутора.

Коначно Бакуњин спава у кући Маше и Моје Хрваћанин, браће из Градишке, а познато је да су млади Срби покушали да у Швајцарској спасу Нечајева од транспорта у Русију, где је пресуђен на робију. Преко ових кругова и бугарски националиста, револуционар, а у исто време, најпре анархиста, а потом социјалиста (ево још једне приче која сведоли комплексност проблема) Христо Ботев, а посредством српске дипломатије обезбеђује Нечајеву лажне папире са којима овај одлази у Швајцарску.

Поред браће Хрваћанин, од истакнутих лица ту је и Јован Жујовић, један од наших највећих научника-природњака, самосталац-радикал и утемељивач републиканске странке, као и други. Пошто се осетила јаком, ова група је под Бакуњиновим утицајем направила 1872. године Програм српске социајлистичке странке, али је брзо дошла у сукоб са групом Светозара Марковића и из ње изашла поражена.

Анархистичка струја се распала, Жујовић ју је одмах напустио, а Хрваћанини ће остати у њој и то више не из идеолошких разлога, већ због поштовања према Бакуњину.

Погрешна претпоставка

Одавде лако закључујемо да идеја коју износи аутор, о тобожњим „јако дубоким историјским коренима“ анархизма никако не стоји. Ако их има, позивамо аутора да нам их прикаже, да, понављамо, још једном покаже ко су то српски анархисти? У чему се огледа њихов анархизам? Он то не може показати и све што може јесте да указује на борбу српских социјалиста за јачање самоуправа, што у њиховој свести није никада био израз било чијих страних идеја (биле оне анархистичке, биле оне социјалистичке) већ последица, „чињенице“ да је током вишевековног робовања под Турцима српски народ преживео искључиво захваљујући двема самуправним институцијама: политичкој-општини и економској-задрузи.

Управо због тога (а овој идеји социјалисти су се учили од српских либерала чији су у почетку дисиденти били) српски социјалисти се касније и ослањају на руске ауторе, који су такође писали о општинама „мировима“ и задругама, а не на немачке или западноевропске уопште, који су им били хладни, уски, уопште мање вредни.

Но, пре него што приведемо крају, овде треба додати још нешто. Хрваћанини су били пријатељи кнеза Петра Карађорђевића (који је називан и „црвени кнез“ и који је у више наврата преносио поруке француских анархистичких и социјалистичких ћелија италијанским) и били су изразити српски националисти.

То што су анархисти, није сметало њиховом национализму, што у оно време није био редак случај и ту се са аутором слажемо. Но ако аутор сматра да су ови наши „анархисти“ и социјалисти свој национализам користили као параван ради уништења државе, дужан је и да нам то покаже, што је заиста тежак подухват.

Вратимо се ми својој теми: као националисти-анархисти, браћа Хрваћанин ће учесвтовати у организовању устанка у БиХ, водиће га у Босанској Крајини, у њихову кућу ће у устанак доћи кнез Петар, они ће му, скупа са Владимиром Љотићем, као социјалистом, помоћи да пређе на Ћорковачу, биће део његове групе, коначно, они ће му помоћи и да напусти Босну 1876.

Ако се овај случај коме чини занимљивим, онда треба додати и чињеницу да је Владимир Љотић 1871. превео Комунистички манифест и у свом поговору га тумачио са српских националних позиција, сматрајући да српски народ, пошто је „сав пролетер“ са овим Марксовим текстом добија најбоље оруђе којим може да оствари сопствени национални циљ.

Значајно је рећи и то да српски социјалисти када пишу о „Париској комуни“ у истој виде не само леви покрет, већ и национални покрет француских маса које се са једне стране боре против надолазећег страног окупатора, а са друге против сопствених издајника који напуштају борбу. За њих, „комунари“ су равни српским хајдуцима, устаницима, а колико је комуна била незаобилазна сведочни и песма Ј.Ј. Змаја Милсотивој Европи – на гробљу стрељаних комуниста.

Шта тек рећи на случај Драгише Станојевића, доктора наука, правника, нашег првог зрелог марксисте, који је такође био српски националиста. Станојевић је сматрао да је основни задатак Србије да уједини све Србе у велику српску државу, али је држао да је први корак на том путу ослобађање од утицаја страног капитала.

Како је Маркс, сматрао је, најбоље уочио природу капитала и метод борбе против њега, то је за Србе важно да прихвате његово схватање економије, да се ослободе страног капитала, војне опреме и створе своју велику државу. (Оне које ово занима позивам да посебно читају књигу Интереси Српства од поменутог аутора.)

Са овим ставовима наших социјалиста свако онај ко их чита, може се сложити, а и не мора. Мање је важно од чињенице да смо са њима упознати, јер они, били исправни или не, сведоче не о томе да анархизам има било какве дубље корене међу Србима, већ да српски социјализам није могуће објаснити без дубљих корена који немају никакве везе са било којом политичком идејом.

Социјалисти „саботери“

Не стоји ни теза да су српски социјалисти (прекидамо са „анархистима“ пошто њих ни нема и било би више него глупо инсистирати на томе) били саботери током српско-турских ратова, као што аутор настоји да покаже.

Пера Тодоровић, који је покренуо аферу „Црвени барјак“, а не Пашић, како аутор истиче, био је у руском штабу код Черњајева. Стева Велимировић, капетан, социјалиста, брат истакнутог социјалисте Пере, јуначки је извршио самоубиство када му Черњајев каже у шали да српски војници нису баш неки нарочити јунаци.

Један од највећих јунака рата је потпуковник Јеврем Марковић, ослободилац Пирота и Криве Паланке. Добитник, један од ретких у то време, руског ордена Светог Ђорђа. Њега убија кнез Милан јер му је био политички противник. (То би био онај који мучи капетана Сибина (Бата Живојиновић) У филму Тимочка буна)

Ми можемо слободно просуђивати да ли је Јеврем Марковић био крив или не, да ли га је требало убити или не, али не можемо тврдити да се социјалисти-радикали нису борили за српско ослобођење. У том смислу управо Јеврем Марковић је добар пример, јер је он као опозиционар био најпре избачен из војске, а на почетку Првог српско-турског рата активиран, што је он без икаквог колебања прихватио, поручујући својим саборцима да му не замерају, јер је коначно дошло време да се испуни велики национални завет.

Уз све то још 1871. социјалисти активно спремају устанак у БиХ. Проглас „Дружине за ослобођење и уједињење српско“ чији је циљ више него јасан из самог њеног назива, на Цетињу чита социјалиста Васа Пелагић. На дизању устанка социјалисти раде скупа са новосадским либералима које води Светозар Милетић, кнезом Николом и „Бугарским тајним револуционарним централним комитетом“ на чијем су челу тада Љубен Каравелов и Васил Левски (након погибије Левског 1873. ту су Љубен Каравелов и већ спомињани Христо Ботев, који и сам гине код Козлодуја у сукобу са Турцима).

Они спремају устанак, купују оружје, шире мрежу у Босни и Херцеговини, али наилазе на неразумевање Београда који не жели устанак, јер се плаши да би ове националне социјалистичке и либералне групе, скупа са кнезом Николом могле угрозити позицију кнеза Милана.

Због тога се планови спроводе у тајности, али коначно пада одлука да се са њима упозна и Миливој Блазнавац. План је Блазнавцу скупа са Ђоком Влајковићем (у чији се национални сентимент не може сумњати) представио Јеврем Марковић. Уместо да помогне, Блазнавац убрзо растура све, а угарским властима потказује новосадске либерале, због чега долази до хапшења.

Међу ухапшеницима тада је био и Лаза Костић. Према томе, нису социалисти били ти који су гушили националне покрете, већ је то чинио званични Београд, некада директно, а некада и посредством својих националиста-агената…

Већ 1873. социјалисти у Крагујевцу покушавају поново, па праве „Одбор за српско ослобођење и уједињење“, који покушава да настави рад „Дружине“. Поново се говори о устанку, али је организација поново растурена од стране Београда. Члан тог одбора био је потоњи војвода, тада млади официр и сарадник Јеврема Марковића, брата Светозара Марковића, Радомир Путник.

Више пута спомињани Јеврем Марковић као професор Војне академије пише приручнике за четничко ратовање и растура их међу Србима у БиХ, као и међу млађим Бугарима, члановима „Бугарске легије“ чији је Левски један од најистакнутијих чланова, а која је бранила Београд у време сукоба након убиства на Чукур чесми и носила ковчег кнеза Михаила на сахрани.

О томе да је ако не погрешно, а оно крајње проблематично олако оптуживати српске социјалисте за саботажу, сведочи и ђенерал Јован Драгашевић, професор Академије, истакнути анционални радник, географ, научник, песник, творац акронима „Само слога Србина спашава“. Наиме, две деценије након смрти Светозара Марковића он о истоме, иако се са њим не слаже у свему, пише (у никада објављеној Аутобиографији која се може читати у рукопису) као о ватреном патриоти.

Сумње у Марковићев однос према српском питању нема ни Светозар Милетић који о томе пише и у некрологу. Јаша Томић, који је несумњиви национални радник првог реда, је на последњој скупштини „Уједињене омладине српске“ у Вршцу 1871. имао прилику да слуша Марковића и социајлисте који су сматрали да основну идеју УОС о националној слободи треба допунити „питањем хлеба“, односно проширити на став да је национално ослобођење само предуслов увођењу социјалне правде у будућој српској држави. Од тада је и сам Томић од либерала постао социјалиста и по сопственим речима никада није то престао да буде…

***

(…)За крај, уместо закључка, само бисмо додали још и толико да представљање радикала „анархо-бољшевицима“ што аутор чини, представља можда један од највећих показатаља елементарног непознавања историје политичких идеја. Нити је „анархо-бољшевизам“ икада постојао (што не значи да не може, време ће показати), нити је могуће говорити о било каквом бољшевизму све до прелаза из 19. у 20. век. Ова тврдња бизарна је колико и свођење „народних зборова“ на ЈНП Збор Димитрија Љотића, односно грактање о некаквом тобожњем „љотићевско-бољшевичком“ лудилу (ту би се још по нешто могло и натећи, али ово није место да се о томе говори).

Стево Лапчевић је мастер политиколог и докторанд на Факултету политичких наука а цео чланак ексклузивно је објављен на Новом Стандарду.