У малој сали Културног центра Зрењанина недавно је одржана веома посећена и актуелна трибина – „Руси у Великом Бечкереку – Петровграду“. Трибину је одржао историчар Срђан Приљева, који управо припрема књигу на ову тему. Он се љубазно одазвао позиву портала Петровград.орг и дао ексклузиван интервју, који вам преносимо.
Петровград.орг: Који су ваши мотиви за истраживање историјске судбине избегличке популације белих Руса који су боравили у Краљевини СХС, Југославији, граду Великом Бечкереку, Петровграду између два светска рата?
Срђан Приљева: Мотиви су увек нешто што усмерава човекову енергију у правцу који је он и замислио. Неке сфере интересовања које постоје код дипломираних историчара увек су везане за миље у којем човек историчар живи. Мени су лично, увек локалне теме занимљиве и важне, јер ми није битна идеологија и политички став одређене популације, већ ми је битна судбина обичних људи који су у социолошком смислу припадали различитим категоријама становништва од образованих људи до оних који су припадали радничкој класи. Ту је лични мотив, кроз познанства са људима и њиховим породичним пореклом, људи за које се лично вежете, емоцијама. Бавите се дакле судбинама предака људи чије потомке лично познајете. То је миље који даје лично задовољство и сатисфакцију.
Петровград.орг: Како сте долазили до историјске грађе из овог периода?
Срђан Приљева: Локалну историју је увек теже написати и реконструисати јер је за било који проблем који је везан за локалну средину литература најчешће оскудна, недовољна за одређену проблематику којом се бавите. Ви дајете неке студије и нека монографска уопштавања и фактички отварате врата за неке друге истраживаче. Локална историја има својих специфичних проблема и сами историчари избегавају да се њоме баве. То је посао који захтева озбиљан рад у архивима на документима. Људи не могу да разграниче, да је историјско образовање врло компетентно за велики спектар људских делатности и да исрторија има додирних тачака са давањем политичких судова али историја није политика и даје своје судове тек са одређене временске дистанце.
Петровград.орг: Има много политички острашћених људи са разним идеологијама у главама који ово о чему говорите не разумеју?
Срђан Приљева: Наравно, имате данас људе који су политички острашћени и на сваки покушај историчара да да праву слику стварности, ти људи, садашње своје политичке идеале покушавају, да пројектују у прошло време и знају да буду заједљиви. Најчешће не познају добро улогу историчара и често полемишу са ставовима људи којима је историја струка, помало неукусно. Данашње време је такво да је јавност та која даје о свему суд. Некад су ти судови укусни, некад неукусни али историчари морају да се носе са тим.
Петровград.орг: Зашто Руси?
Срђан Приљева: Зато што су они чинили у краљевини СХС или Југославији једну веома занимљиву избегличку популацију од близу 40.000 душа. У граду на Бегеју су они чинили тек неколико процената становништва, близу шест стотина душа, око 3,5% становништва. Међутим то су били веома важни људи за наше тадашње друштво.
Петровград.орг: Мени је на вашем предавању запао за око податак да је 1914. године у Великом Бечкереку живело свега педесетак школованих Срба, док је у град дошло сто педесет високо образованих Руса, колико је то било значајно?
Срђан Приљева: Преко сто и педесет Руса и Рускиња. Ево рећи ћу вам,било је 6 генерала руске царске армије цара Николаја Другог Романова, 17 пуковника, 17 инжињера, 20 Руса је било инкорпорирано у образовни систем Краљевине, предавали су у Гимназији и другим школама. Сама руска деца нису ишла у српске школе, јер је избегличка популација имала црквено-просветну аутономију у оквиру Краљевине СХС и Југославије и имала своје посебне школе и паралелан просветни систем.
Петровград.орг: На ком друштвеном пољу су ти људи, који су избегли пред Октобарском револуцијом оставили посебан траг у нашем друштву?
Срђан Приљева: Ти људи су оставили велики траг. Примера ради преко десет Руса је постало чланом Српске Краљевске академије, у другој генерацији тих Руса је био и велики Георгије Острогорски, историчар, један од најбољих византолога на свету, по његовим уџбеницима се и данас школују генерације историчара широм света. Ту је и генерал Петар Врангел, изузетно образован човек који је имао два факултета. Ту је био и митрополит Руске Заграничне Цркве митрополит Антоније Храповицки, један од кандидата за првог руског патријарха. Био је ту и Михаил Роздијенко председник руске думе у време грађанске револуције у Русији и многи други.
Петровград.орг: Краљевина Југославија је имала званичну политику признања управо тих људи за званичне представнике Русије, односно није признавала Совјетску власт?
Срђан Приљева: Управо тако, Краљевина Југославија практично до пред Други светски рат није имала никакве контакте са Совјетима. Тек од четрдесетих година постоје контакти о одшкринута врата за било какву сарадњу са Совјетима. Сам регент и касније Краљ Александар Карађорђевић је и пре у току школовања а посебно у познатим догађајима Великог рата а посебно по његовом успешном окончању, осећао велику личну захвалност према Русији и династији Романов. Русија јесте увек била патрон Србије и Срба на Балкану у Новом веку и то је била политичка, економска, војна и културна помоћ и историјска константа.
Петровград.орг: Ови идеолошки острашћени русофобни политиканти се неће сложити са вашом констатацијом, они често понављају реченицу – кад су то нама Руси помогли?
Срђан Приљева: Примећена је у историји Новог века једна законитост да када је год Русија била слаба, Србија и српски народ су на Балкану били изложени геноциду а када је Русија била јака онда је то за Србе био период релативног мира и развоја. Неко би рекао, да је то вађење историсјских чињеница из контекста али то је моја генерална импресија.
Петровград.орг: Кад је наш град у питању, помињали сте неколико веома значајних личности Руса, белих избеглица који су живели и стварали овде углавном војника и свештеника. Руси су овде имали и своју Цркву посвећену Ангелу Русије и Цару Николају Другом Романову данас Светитељу Православља?
Срђан Приљева: Прота Владимир Востоков је свакако занимљива личност са историјске тачке гледишта, обзиром да је био свештеник и исповедник војника у армији генерала Врангела и као такав је био веома високо котиран на списку Совјетске тајне службе као непријатељ режима, али чини се да је са шире историјске тачке занимљивија група генерала који су боравили у нашем граду. Пре свега мислим на Ивана Ивановича Степанова, адмирал Руске царске флоте у рангу једног адмирала Колчака. Он је рођен у Кронштату а цела породица Степанов је још од времена Петра Великог давала адмирале руској Царској морнарици. Он је руководио повлачењем Врангелове армије са Крима а непосредно пре тога је руководио луком у Севастопољу. Учествовао је са братом Петром и у великој бици код Цушиме са Јапанским царством. У Великом рату је био један од команданата Балтичке флоте руске армије. Преселио се касније у Београд где је и преминуо 1940. године. Интересантан је на ширем историјском плану и генерал Алексеј Шостаков. Он је био за време великог рата члан команде Јужног фронта. Један је од најзначајнијих сарадника чувеног руског генерала Брусилова. У току рата је разрадио оперативне, тактичке и техничке планове офанзивне употребе руске артиљерије на фронту и у многоме је заслужан за успех такозване Брусиловљеве офанзиве 1916. године. Његову тактику ће касније изучавати и применити немачки генерали у познатом „блицкригу“који је уследио. Био је једно време и војни аташе Руске армије у Лондону, пре Великог рата. Једно време је био и професор математике у српским школама између два рата. Писао је чланке у листовима и држао предавања из војне тактике. Имао је заиста широко образовање. Осликао је Тајну Вечеру за потребе Руске Цркве у нашем граду а написао је и један роман „Збогом андрејевска звездо“ у којем је описао догађаје у којима је лично учествовао. Његова судбина је мученичка јер је 1945. одведен од стране официра НКВД-а у непознатом правцу и вероватно погубљен.
Петровград.орг: Судбина ових људи је свакако била веома трагична. Надамо се да смо бар делимично заголицали будуће читаоце ваше књиге која ускоро треба да се појави са овом тематиком?
Петровград.орг: Долазак Црвене армије, која је одиграла сјајну улогу у ослобађању од националсоцијализма, био је истовремено, за те људе, почетак процеса њиховог нестајања у граду. Половина те популације је отишла у ново избеглиштво пут запада а они који су остали, суочили су се са не нарочито сентименталним сународницима. Догађаји око Инфорбироа 1948. године били су завршни акорди ове историјске приче. Књига је готово завршена а рецензије су веома добре. Свакако да велику захвалност дугујем у писању ове књиге, најбољем познаваоцу живота руских избеглица између два рата у нашем граду, Борису Павлову. Позвао бих све потомке ових људи који су у граду и земљи а који имају неке документе о животу ових људи да ми се јаве. Ја ћу се потрудити да документе критички испитам и приредим за штампу у неком од следећих издања.
Разговор водио: Саша Младеновић