Пред вама је већи део занимљивог излагања професора Зрењанинске гимназије историчара Рака Томовића, који је учествовао на промоцији монографије „Петровград“ трећег репринт издања, које је недавно одржано у Великој сали Народног музеја у Зрењанину, коју су приредили Град Зрењанин, Историјски архив Зрењанин, ГНБ „Жарко Зрењанин“ и Издавачка кућа Чувари.
Неко ову књигу зове алманах, неко споменица али за мене је то монографија. То је једна од најозбиљнијих монографија једног града коју сам у животу прочитао. Са великим задовољством сам то учинио неколико пута и верујем да ћу је још читати. Ових дана сам је читао, ево поводом говора на промоцији.
Она је штампана далеке 1938. године, већ рађен репринт и ево сада поново је у једном актуелном издању пред нама. Штампана је на стогодишњицу од завршетка Великог рата. Ова је књига дала толико значајних и драгоцених података о нашем граду, свима нама који је читамо, да је то фасцинантно. Ми који данас живимо у овом граду треба да је имамо у својој библиотеци, да видимо колико је овде детаљно описан живот обичног човека са ових простора, од оних најстаријих времена. Да је поклонимо онима који долазе у наш град и упознају се са њим. Креће се од геологије и биологије, од истраживања тла, биљног света, археологије, колико се то тада знало о овом подручју, затим остатака римске власти. Наравно кажем, шта се овде нашло, пошто су већ тада вршена археолошка истраживања као претеча онога што се и сада врши. До тога шта је овај град и овај географски крај био а био је седиште Торонталске жупаније у Средњем веку, био трговиште. Дакле, овде на овим страницама видимо један континуитет, где се тако лепо и јасно излаже један преглед узрастања. Понављам то је све уредио господин Станојевић тада 1938. и то је све и сада актуелно и прегледно дато.
Прошле недеље, када сам те делове читао у једном тренутку сам се запитао, када би ми сада требали да 2019. године напишемо шта се у нашем граду налази од производних капацитета, да ли би нашли више привредних субјеката? Шта се производи у нашем граду данас а шта је овде описано да се производило те 1938. године, у делу привредне историје? Чини ми се, моја је субјективна процена, да је овде описано много више појединачних робних артикала. Овде има више описаних фабрика и производних капацитета који су у овом граду постојали пре деведесет година него данас. То је једна опомена из историје за нас данас.
Затим, веома лепo је у овој књизи објашњено како је текла историја имена овога града. Да ли је име Бечкерек први пут поменуто у 12 или 14 веку? Да ли су Срби затекли то име или нису? Шта значи то „бече“ а шта то „кереке“? Мислим да лингвисти, ни онда ни сада, нису сигурни шта то име значи. Овде је то врло јасно описано, да постоји више варијанти тога имена. Мислим да је и данас јасно, да се са потпуном поузданошћу не може рећи, када је и како ово име настало. У 14. веку имамо тек прве писане изворе о граду. Извори су врло значајни у нашој историјској науци и они се свакодневно похрањују у нашем архиву, по нашим црквама православним, римокатоличким и протестантским, Ту су и подаци из Будимпеште, врло значајни о овом нашем простору, затим турски архиви. То је веома значајан период који одговара на питање, шта се овде дешавало пошто је Турска владала овим подручјем 100 и више година?
Ту је и посебно значајан део савремене историје, од периода ослобођења 1918. године. Описане су до танчина значајне личности и њихова улога из прве руке. Видимо записе великана, др Славко Жупански, др Емил Гаврила итд. Дакле, то су људи који су пресудно допринели да се нешто кључно промени и одигра у овоме граду. Посебно је лепо описано, кратко али значајно о добровољцима из овога града. О њима се и данас врло мало зна а толико су значајни. О добровољцимљ из Великог Бечкерека и околине који су се борили за слободу на Добруџи, где су многи страдали. Овде је и детаљан списак оних који су пали и оних који су преживели…
…Да се вратим још мало на Велики рат и његово финале. Управо је ово део који спаја књигу историчара Милана Ђуканова и ову књигу. Дакле ради се о периоду пред ослобођење и улазак Српске војске. Група интелектуалаца на челу са др Славком Жупанским ствара прво Српски народно веће у нашем граду а то је управо оно што ће бити узор за стварање осталих већа по градовима Војводине, које је поставило темељ за формирање Велике народне скупштине у Новом Саду, која је одлучила о прикључењу ових крајева матици Србији. Ту су ти темељи, односно људи на челу са др Жупанским овде детаљно представљени у монографији.
Затим, ту је описано врло лепо како је изгледао улазак Српске војске и ослобођење нашег града 1918. Како је то описано? Ми данас са поносом истичемо, што се види и у овој књизи, да је примопредаја власти овде извршена мирно. Што је врло битно, није било проливања крви. Како је Аустроугарска капитулирала? Победоносна Српска војска са Солунског фронта за 45 дана стиже до Београда, прелази Саву и иде даље и ослобађа делове касније државе СХС. Овде су се затекли делови бивше власти, које нису са одушевљењем прихватили ново стање. Долазе неки војници а њихови су капитулирали на свим фронтовима. Видите 11. новембар се данас са великим опрезом именује као Дан примирја у Великом рату у Европи али о каквом се примирју ради? Немачка је заправо тога дана капитулирала. Немци никада не би положили оружје, да нису натерани војнички да то ураде. Али ето ревизионистички се и даље говори Дан примирја.
Како је то код нас изгледало? Неки српски војници су прешли у Панчево и спремили се да ослободе Велики Бечкерек. Ту се у граду налази поджупан, војска, полиција, банка са новцем, железница са композицијама. Замислите сада, да нека војска дође и узме банку, ко да је спречи? Врло напета ситуација. Тада се долази на идеју да локални Срби формирају гарду. Замислите колико је тад Жупански био промућуран човек. Формира се Српска добровољачка гарда која је на овом подручју требала да штити интересе грађана. Ако се распала држава и наступио хаос, требало је спречити пљачке, одмазде, недај Боже злочине. Истина, није било крвопролића али невољно је предата власт, било је и малих сукоба на улицама. Затим да се узме 800 железничких вагона и преко 150 локомотива које су биле спремне за Сегедин. Да је то тада пребачено остало би тамо, То је спречено. Ко је то спречио? Српска народна гарда која се овде формирала идејом Жупанског. Опет не вољно, је све то дато. Замислите, требало је од власти распале државе узети 400 пушака, коме дати то оружје? Примопредаја власти је на крају ипак, са поносом истичемо, била мирна.
Посебно бих истакао део који говори о промени имена Велики Бечкерек у Петровград, Дакле, 1934. године непосредно пред убиство краља Александра у Марсељу, тог трагичног догађаја, Тог 24. септембра на предлог политичког првака Тоше Рајића, да се промени име овога града, да се град назове по Његовом величанству краљу Петру Првом Карађорђевићу и то бива акламацијом прихваћено у тадашњој скупштини. Након убиства краља Александра 1935. године почетком фебруара намесништво доноси одлуку и град је постао Петровград. Тако се звао наш град до покушаја нациста да га преименују у свој назив, што слободољубиви грађани комунисти и монархисти нису прихватили.
Овде су описане детаљно све етничке групе у граду и њихови обичаји, ношња, школе, домови, интернати, сиротишта. Дакле бринуло се и о сиромашној деци и сирочади чији су родитељи страдали у Великом рату. Описан је породични, културни живот, научни радници, списак доктора наука, људи са факултетима, медицински радници, о раду Црвеног крста, о штампи, о занатима, привреди, која је радила. Неке зграде на изванредним фотографијама тадашњих атељеа могу се и данас препознати. Посебно се обрађује пољопривреда, јавне службе, постоји и табела како је буџет трошен и тд. Наравно, занимљивост за крај, вода, која је била и онда проблем. Вода је вађена из бунара који су били до 15 метара дубине и онда су људи приметили да је горка. Онда су захватали на Бегеју, ко је био ближе каналу, како се то често чује. Локалне власти су пошто је обала била муљевита направиле једну платформицу од дрвета, да би дубље захватали воду. Било је и оних који су у бурадима носили воду по граду и продавали је. Локална власт је тада приступила планском ископавању артерских бунара у граду Петровграду, Краљевине Југославије и ископала 54 јавна бунара дубине 120 метара. Тачно има набројено по улицама где се који налази и то можете да прочитате. Најбољи бунар је био у дворишту Градске куће…
…У писању ове монографије је учествовао толики број интелектуалаца и тако је све детаљно описано, да се ова књига може препоручити као пример, како се пишу монографије овога типа. Ово је заиста фасцинантно и некоме данас.
Петровград.орг