Срби из Перлеза су се од памтивека духовно окупљали око места за које је постојала легенда да се некада налазио древни српски манастир Дреновац на потезу Горње Ливаде код бунара Свете Водице у атару Стајићева. Тај манастир је био подигнут у време када су овим делом Баната и Торонталском жупанијом владали српски деспоти из лозе Бранковића и Лазаревића. Да ли је то место на којем се налазио манастир Српске Православне Цркве – Дреновац.
Прота Милош Поповић је после дугог истраживања изнео претпоставку да се манастир налазио, на излазу из данашњег села Стајићева, на избрешку поред Београдског пута, на потезу Тигањица, где се 1848. одиграла и битка а које је до данас остало обележено једним зиданим стубом и крстом. Он је само споменуо култне Свете Водице у атарима Стајићева и Перлеза. Где се тачно налазио овај манастир, и ком светитељу је био посвећен и даље је нејасно јер прота износи претпоставке да је можда био посвећен Успењу Пресвете Богородице а можда и Слави деспота Бранковића Светом Николи?
Манастир је могао настати и много раније у време владавине овим крајевима бугарских великаша Глада и Ахтума али је у 15. веку доживео обнову, под Бранковићима. Српски феудалац који је имао поседе у Србији и у Угарској Милош Белмужевић повезан је са помињањем овог манастира. Извори казују да је он дошао у неки српски манастир који се налазио негде близу реке Тисе (можда пре Бегеја) и који је био посвећен Успењу Пресвете Богородица са својим сином Вуком када је упао у турску заседу. У заседи му гине син јединац Вук.
Много касније у Пећком катастигу 1666.године забележен је боравак српских монаха у овом манастиру који је био мушки, имао свог игумана, јеромонаха и двојицу монаха. Пећки монаси су дошли из Бечкерека, преко Мартинице ( данас у атару Лукићева а то је и стари назив села Ечка) и после извесног времена приспели у Дреновац. Из њега су продужили за село Сиге ( стари назив једног дела Перлеза). Перлежани дубоко и данас верују да је манастир Успења Свете Богородице или Дреновац био на простору култног места Свете Водице, извора притоке Бегеја који се зове Петра.
Године 1997. на овом потезу су вршена нека археолошка истраживања у којима је откривена грађевина размера 15X15 метара и 80 гробова, на неких 150 метара источно од капелице и бунара. Прота Недељко Мендебаба каже да је Вукица Поповић својевремено пронашла у Бечу, стару аустријску мапу, на којој се јасно види уцртан положај манастира Дреновца, код једног великог извора а одмах у продужетку се према насељу Мартиница пружа један рукавац Бегеја, што веома подсећа на речицу Петру.
Још је занимљивије објашњење које је дао верни народ тадашњем пароху Мендебаби када се 80-тих година 20.тог века окупљао око култног места Водице у Крсном ходу или Литији која је ношена. Док су ишли према Водици, целом дужином пута, парох је приметио поред друма, са обе стране, да свугде има младих шибљика неке дрвенасте биљке, за коју није знао како се зове. Народ му је рекао да се то шибље које дивље расте од памтивека у том крају зове дрен. Мени је онда било јасно, сведочи стари прота, зашто је и манастир добио име по фитониму, Дреновац.
У потрази за овим локалитетом чланови редакције Петровград.орг су отишли на потез о којем је говорио прота Мендебаба. Затекли смо капелу и каптиран извор у веома лошем стању јер ју је веома нагризао зуб времена. Потез је међутим идеалан за људско станиште са обиљем вода, изворима. Положај места је веома погодан у заветрини лесне греде која га окружује са севера и истока.
Још је местимично очувана по која шумица на греди а има и дивљачи. Пашњака је у околини било више, сада су устукнули пред зиратним земљиштем. Прота Милош Поповић наводи да је Мехмед паша Соколовић поклонио манастиру велики број грла бикова и коза, таквом крду су били потребни пашњаци и ниско растиње којег је овде морало бити у изобиљу.
Заиста је крајње време да надлежни у овој држави, покрајини и граду уоче значај ових археолошких локалитета и предложе заштитна ископавања како би се са овог бисера духовности на овим банатским просторима скинуо вео заборава.
Истраживање спровели на терену: Владимир Бурсаћ & Саша Младеновић (историчар Слободан Милин)