Није ни мало чудно, обзиром на њен велики значај што се од свих српских династија у Србији и њеним школама историја средњега века посебно дотиче Немањића. Вео тајне и злоупотребе је увек био везан за онај ранији период српске историје који говори о томе где је државност Србије пре Немањића? Ко су били српски владари и које су титуле носили?
Србија као држава на Балкану има дугу традицију. Поједини извори ипак говоре по нешто о владарима који су ранијим вековима постављали темеље српској држави. Занимљиво је да је први сигурно посведочени светитељ српског народа био уједно и владар ондашње Србије Јован Владимир. Још више изненађује чињеница да је Србија била краљевина и пре Стефана Првовенчаног. Првовенчани српски краљ се звао Михаило и био је краљ српске земље Дукље. Још је мање познато да је његов син Константин Бодин био виђен од словенских устаника на Балкану као нови цар ромејске теме Бугарске, која се простирала на подручју централног Балкана, између Ниша, Призрена и Скопља, касније самог срца државе Немањића.
Према извору који још није довољно критички проучен Константину Порфирогениту (10. век) „О управљању царством“, Срби су имали у првом периоду историје владаре из своје лозе које су звали аријском титулом жупана или у преводу на језик словена чувара стада. Једна од етимологоја самог имена Срби (по Мошинском), лежи у титули главних чувара (ира.сер-глава+бан-чувати). Ромеји су им додељивали разне титуле из своје државотворне праксе.
Печат Константина Бодина, српског владара из друге половине XI века, јасно каже да је српски владар носио краљевску титулу. Историчари се слажу да је словенска титула краља долази од имена франачког цара Карла Великог, ујединитеља запада. Бодин је био син првог српског краља – Михаила.
Михаило Војислављевић је крунисан 1077. године, за шта у изворима имамо потврду у писму папе Гргура VII. Седиште српске државе је било на простору са кога је потицао и Стефан Немања и његови наследници, у области Дукље, касније познате и као Зета. Србија је стицајем околности била подељена у више мањих предеоних целина Неретва, Захумље, Травунија, Конавли, Босна, Рашка и Дукља. Срба и(ли) Словена је било и ван ових земаља широм Балкана.
Побуњени Срби и Словени (Срби) из западних делова теме Бугарске прогласили су у Призрену Бодина за цара, под именом Петар III, у покушају да се обнове Самуилове државе која је срушена пола века раније. Устаници и Срби су по први пут освојили тада Скопље и Ниш. Устаници нису имали снаге да се дуготрајно супростављају ромејском цару. У бици код Пауна на Косову пољу Бодин је поражен, заробљен и одведен, најпре у Цариград а потом у Антиохију у Азији. Међутим, успео је да се ослободи и врати у своју престоницу Скадар. Политику је ипак променио и ромејском цару више није одрекао послушност. Највећи непријатељ тзв. Византије а заправо Ромејског царства у том периоду су били Нормани, предвођени Робертом Гвискардом господарем јужне Италије. Цар Алексије I Комнин је уврстио и Бодинов одред Срба у своју војску. Ромеји су му признали титулу краља али не и цара територија које су сматрали својим на Балкану.
Предање о краљевкој титули Срба је опстало. Почетком XIII века жупан Стефан Немањић и његов брат Сава траже краљевску круну од римског папе Хонорија III. Папа је прихватио њихов захтев па је средњи Немањин син постао Првовенчани краљ али у династији Немањића. У свом захтеву, Сава и Стефан Немањић истичу да им право на круну припада још од „првог отачаства краљевства“, која се зове „велико краљевство од прва“. Немањини синови, дакле, указују да је Србија већ била краљевина, те да је титула коју траже припадала њиховим претходницима Михаилу и Константину Бодину- Војислављевићима.
Касније је Србија идући Константиновим примером узела и титулу цара. Гледајући збирно после цара Константина Бодина (Петра III) овом круном је окруњен цар Стефан Душан Силни. После њега ову титулу носило још неколико српских владара: Цар Урош Нејаки, Цар Симеон Синиша, Цар Јован Урош и Цар Јован Ненад а народ је у епским песмама царском титулом овенчао и светог кнеза Лазара, бог његовог жртвеног подвига. Државотворни корени српског народа су богати и документовани али као да то мало вреди у овим последњим временима, када колективни Запад омаловажава државотворност Србије.
Приредио за Вас Петровград.орг