Виши суд у Панчеву је рехабилитовао Зорку Рокнић (рођ.Крагић) 2016 године, која је 1944. године без судске одлуке стрељана због издаје народног хероја Жарка Зрењанина Уче. Апелациони суд у Београду 2017.године одбио је жалбу Вишег јавног тужилаштва из Панчева и потврдио решење о рехабилитацији које је донео Виши суд у Панчеву. Тако је Зорка Рокнић, рођ. Крагић, правоснажно рехабилитована. Да ли овај званичан документ државне власти и нова сазнања која проистичу из њега имају икакав значај у историјској оцени, живота и дела Жарка Зрењанина-Уче?
Комунистичке власти су извршиле најтежу казну над Вршчанком Зорком Рокнић (рођ.Крагић) – (1914–1944), професорком књижевности, чланом КПЈ од 1940. године, због издаје народног хероја Жарка Зрењанина Уче (1902–1942). У Банату је од уста до уста увек тајно кружила прича о томе да са биографијом и моралним ликом Жарка Зрењанина – Уче није баш све онако како званично стоји у историсјким опсервацијама, идеолошки правоверних комунистичких историчара. Иза званичне верзије, која се темељи на изворима типа сећања другова и најближе родбине, увек је у народу кружила и нека „швалерска прича“, која је бацала сенку на лик и дело неприкосновеног народног хероја. И ето, 72 године касније, покренут је поступак и донета је првостепена пресуда у Вишем суду у Панчеву о рехабилитацији особе која је словила као особа која је проказала нацистима скровиште „црвеног генерала“.
Поступак за рехабилитацију Зорке Рокнић (рођ.Крагић) покренуо је њен братић, дипл. инж. Драган Крагић. Крагић је лично задовољан овом судском одлуком, јер је његова породица, током више деценија била изложена полицијској тортури, отац му је робијао и чак био ослепљен. Прве назнаке сумње у званичну верзију теткине осуде појавиле су се седамдесетих година када су се појавили сведоци који су тврдили да тетка није издала Учу. Један бивши официр Озне је сведочио да је Зоркина невиност установљена тек када је она погубљена. Издајник је наводно био откривен касније и послат у један затвор у Црној Гори, јер није могао за исто дело да одговара, за које је тетка већ била стрељана. Писмо сличне садржине стигло је и од човека са Новог Београда, сведочи јавно у медијима, инжењер Крагић.
Коначне сумње у оправданост ликвидације потврдио је и увид судства у документацију БИА, где су сачуване изјаве Зорке Крагић. Наиме, стране њених изјава нису биле обележене, писане су ћирилицом и латиницом на писаћој машини, без имена иследника и записничара, а кључна једна од „изјава“ датирана је са 1945. годином, временом после њене ликвидације? Штавише, на свим изјавама које је она „дала“ потпис је као онај на листи изведених на стрељање. Ово наводи на закључак да потпис припада особи чији је био задатак да после свега среди документацију, сведочи Крагић.
ИСТОРИЈСКА ИСТИНА – ВЕРЗИЈА ОЗНА
Званична историографија означила је Зорку Рокнић (рођ.Крагић) као издајника, односно сарадника злогласног шефа Команде јавне безбедности др Јураја Шпилера ,„крвника Баната”. Према комунистичкој, до сада важећој, документацији, професорка је, након што ју је посетила курирка Жарка Зрењанина, да би јој пренела његов позив да дође у село Павлиш, недалеко од Вршца, и покупи његову одећу ради прања, пре него што отпутује у Бихаћ, на Прво заседање АВНОЈ-а, провалила окупаторској полицији место где се секретар Покрајинског комитета КПЈ за Војводину и члан ЦК КПЈ крије, заједно са Страхињом Стефановићем, секретаром Окружног комитета КП за јужни Банат.
Генерал Рајт са вођом окружне полицијске постаје, капетаном Вернером Беренсом, командантом Банатске државне страже у Вршцу, капетаном Оскаром Лангером и руководиоцима, Штетецером и Памером, са осталим важним члановима руководства полиције Баната, међу којима је био и Јурај Шпилер, Гестапом и СС-дивизијом „Принц Еуген”, дан уочи рације 4. новембра 1942. године, стижу у Павлиш. Двојица истакнутих чланова ослободилачког покрета пружили су оружани отпор, али је то било недовољно, па је остало записано да је Зрењанин покошен рафалом, након што је приликом покушаја бекства бацио бомбу, а Стефановић извршио самоубиство. Незванично се прича да је било обрнуто и да је Уча сам себи одузео живот.
ВАЛТЕР БРАНИ ЗРЕЊАНИН?
Зрењанински социјални форум је у класичној политикантској кампањи, против тобожње „ревизије историје десничарских снага“ решио да организује трибину на којој ће говорити историчар из Панчева, Бранислав Божовић, познат по својој књизи „Јурај Шпилер”. Он у тој књизи наводи изјаву Шпилера дату новим властима, у истрази да је: „Од Лангера, најпре сам чуо да је Зрењанина провалила једна жена. На моје питање зашто је одлучила да то пријави полицији, одговорила је да је њен муж као комуниста погубљен, па хоће на тај начин да се освети што је изгубила мужа.”
Божовић потом у књизи децидно тврди: „Била је то Зорка Рокнић”, чији је муж Васа Рокнић, адвокат, члан КП од 1938. године, одмах после окупације, ухваћен и стрељан од Немаца. Тада је и Зорка била хапшена па пуштена, што сугерише да је отпочела сарадњу са полицијом. Да ли треба од историчара очекивати још неки нови детаљ који ће бацити ново светло на случај „потказивачица и црвени генерал“, сумњамо. Главни доказ да је баш Зорка била та која је издала Зрењанина налазимо у изјави Јураја Шпилера, коју је дао истражним органима на свом суђењу. Он је говорио како је чуо нешто од другог, о некаквој жени која је пријавила Зрењанина а чији је муж убијен 1941. године. Шпилер не наводи име и презиме жене, јер очигледно не зна.
ИСТОРИЈСКА КОНТАРОВЕРЗА – СМРТ ШПИЛЕРА
Суђење групи за ратне злочине почињене у окупираном Банату, са др Јурајем Шпилером на челу, кога су након бекства у Немачку југословенским властима изручили Американци, прате такође многе контроверзе. Оно је трајало од 24. новембра до 2. децембра 1948. године. Другог дана децембра 1948. године, Врховни суд Аутономне Покрајине Војводине Шпилеру је изрекао смртну казну. Процес је одржан у Зрењанину, пред Кривичним већем којем је председавао Петар Варга, а помоћници су му били Станко Компић и Антал Стари. Јавни тужилац је био Бранко Шинжар.
Званично је изречена смртна пресуда али постоје озбиљне сумње да је до извршења исте над „крвником Баната“ икада дошло. Публициста Драгољуб Бадрљица нам је указао на фељтон о Јурају Шпилеру у часопису „Историја“ који је приредио Бранислав Максимов а у којем се тврди да су постојали сведоци Шпилерове активности као инструктора Озне након датума званичне ликвидације. Супруга јураја Шпилера никада није званично добила потврду да је ликвидиран. Да ли је то поуздани сведок Озне, још користан новим властима или је то само прича, остаје да истражи неки будући идеолошки непристрасан историчар?
ПОШТОВАЊЕ ЗАКОНА И ИСТОРИСЈКО ПОМИРЕЊЕ
Петровград.орг гаји велико поштовање за херојске жртве Другог светског рата које су пале у борби за слободу против нацизма и фашизма, без обзира на идеолошку усмереност, леву или десну и подједнако је против идеолошких деоба у српском народу. Исто тако смо и за строго поштовање судске власти у држави Србији и поштовање државних закона па и закона о рехабилитацији жртава неправедно страдалих у политичким репресалијама.
Историју на жалост пишу победници и не ретко се дешава да уништавају или кривотворе историјске изворе али то не значи да нове генерације историчара треба да престану да трагају за историсјком истином, постављајући сваку личност која се у њој појављује на заслужено историсјко место.
Петровград.орг