Карл Маркс и Фридрих Енгелс су за поједине модерне Србе имали статус идола социјализма и комунизма а да никад озбољно нису прочитали шта су заправо о њиховом народу херојским прецима мислили и писали ови људи. Из њихове преписке се види да су Србе убрајали у мале, закржљале, „нужно контрареволуционарне“ народе, без историјске, заправо идеологизоване свести, чија је једина историјска мисија да нестану у олуји светске револуције. Њихови настављачи упрво покушавају деценијама да потврде њихове тезе и закључак.

Почетак деведесетих година прошлог века обележен је неславним завршетком марксистичког експеримента стварања новог света и нових људи, срећног, хуманог и праведног друштва, и ваљда као реакција на тај слом, у складу са нашим менталитетом, завладала је једна чудна појава, такорећи мода.

Бивши партијски и синдикални активисти и функционери, да ли из револта или из разочарања, почели су темељито да чисте своје канцеларије, чак и библиотеке, бацајући на сметлиште силне томове марксистичке литературе. Разбацани примерци Капитала, Беде филозофије, Теза о Фојербаху, Анти-Диринга, Комунистичког манифеста, сви лепо очувани, пошто их вероватно нико није ни читао.

Прави мали комунистички рај за папир-сервис. Све то се нашло на сметлишту (“ропотарници хисторије”)! А “сметлиште историје” било је омиљени термин твораца марксизма. На њега су често бацали свакојаки људски шљам и отпад. Духовни, уметнички, научни, идеолошки, политички… Чак и етнички отпад! Читава племена и народе, међу којима смо и ми Срби имали значајно место.

Маркс и Енгелс имали су међу Србима статус полубогова, у небеса су их узносили и они који их никада нису читали. Певало се: “Не верујем у небеса но у Маркса и Енгелса.” А оно што су они писали о Србима гурано је под тепих. Просто је несхватљиво да Срби тако некритички “заволе” оне који су отворено писали о њима с омаловажавањем и пакошћу.

У писму од 20. маја 1863. године Енгелс обавештава Маркса да марљиво учи српски и чита “сабране песме Вука Стеф. Караџића”, те да му је српски лакши од било ког другог словенског језика. Читање тих истих српских народних песама подстакло је чувеног немачког писца Хердера на закључке о великој вредности народне културе и народног духа који је у њима садржан и изазвало одушевљење великог Гетеа и славне браће Грим. То одушевљење пренело се и на сав културни свет и за Србе и српску ствар придобило европско јавно мњење. Међутим, код Енгелса – ништа од свега тога.

Иако је добро познавао српску историју и знао колико Срби упорно чувају своју историјску свест, он је у свему томе видео, готово исто као и данашња немарксистичка Европа, само продужену руску руку и ништа више. Зато ће, заједно са Марксом, Србе убрајати у мале, закржљале, “нужно контрареволуционарне” народе, без историје и историјске свести, чија је једина историјска мисија да нестану у олуји светске револуције, коју су њих двојица проповедала.

Готово сва своја учења, и филозофска, и историјска, и социолошка, и етнолошка, утеривали су у одређене круте, црно-беле шеме, којих су се потом упорно држали. По једној од њих, оној етнолошкој, европске народе делили су на две врсте. На једној страни били су велики, просвећени, културни народи, носиоци историјског, цивилизацијског и привредног напретка и, наводно, револуционарног духа. Ту су спадали сви келтско-романско-германски (Енглези, Французи, Немци…), народи Западне Европе, а од Словена једино Пољаци. Другу врсту чинили су мање-више варварски отпаци народа, а “то су Гели у Шкотској, Бретонци у Француској, Баски у Шпанији, Румуни и Грци, затим сви Јужни Словени”, којима ће Маркс и Енгелс придодати и Чехе и Словаке. Положај Руса у тој подели био је нејасан, али специфичан. Они су, по потреби, били и тамо и онамо, или ни тамо ни онамо.

Судбина већине ових народа у претпрошлом веку је зависила од решења такозваног Источног питања, односно од опстанка или пропасти великог Турског царства. Када је о том проблему говорио или писао друг Маркс, готово увек је почињао од Црногораца. Када су у ноћи између 23. и 24. новембра 1852. године, Црногорци ослободили истурену турску тврђаву Жабљак на Скадарском језеру, стару престоницу Ивана Црнојевића, на помолу је био нови турско-црногорски рат. У Лондону, већ 6. децембра, у Дому лордова, овим поводом долази до препирке између, како пише Маркс, две клике међу посланицима. Лидер опозиционих конзервативаца, лорд Стенли, тражио је од владе одговор на врло занимљиво питање, и са данашње тачке поимања Европе:

“Да ли је у последње време дошло до било каквих промена у политичким односима са оном дивљом земљом која се граничи са Албанијом и чије је име Црна Гора?”

Одговор, такође, занимљив, дао је министар спољних послова, истакнути торијевац, лорд Малмзбери.

– Мислим да у погледу политичких односа (са Црном Гором) није било никакве промене – рекао је министар. – Шеф те земље има две титуле. Он је поглавар православне цркве у тој земљи, а у исто време је и световни владар. Због свог црквеног положаја он је под надлежношћу руског цара, који се сматра поглаваром целе православне цркве. Поглавар Црне Горе је навикао (као и сви његови преци, мислим) да му руски цар потврђује и признаје све његове црквене надлежности и титуле. Што се тиче независности те земље, без обзира на то шта разни људи могу да мисле о предности таквог положаја, чињеница је да је Црна Гора независна земља већ око 150 година, и мада је Порта чинила разне покушаје да је покори, ти покушаји су пропадали једни за другим и земља се налази у истом положају сад у каквом је била и пре 200 година.

На сцену сад ступа друг Карл, који у Њујорк дејли трибјуну, годину дана касније, коментарише ову реплику у Дому лордова. Пун је озлојеђености и увредљивих речи.

“У овом говору лорд Малмзбери, тадашњи торијевски секретар за спољне послове”, пише Маркс, “мирно сецира Османско царство, одвајајући од њега земљу (Црну Гору) која му је увек припадала, признајући у исто време духовне претензије руског цара над поданицима Порте. Шта ми да кажемо о овим двема олигархијским кликама, изузев да се такмиче у глупости?” Он у том тексту Турке проглашава “Законитим господарима Црногорца”.

Кнеза Михаила, Маркс и Енгелс презриво су називали “обичном руском креатуром”; књаз Милош за њих је био “стари штићеник аустријских реакционара”; Срби су спадали у народе које је “ток историје немилосрдно згазио”, били су за њих пре “отпадак народа” него права нација; Црногорци су “хомеровски варвари” слични “тријерским остарелим клипанима”, српска војска ће после пораза од Турске морати да крене “марш назад у своју хајдучку јазбину”; на Балкану треба “пустити крв”, да би, најзад, Енгелс ускликнуо да са Словенима (који су издали револуцију) треба да буде “неумољива борба на живот и смрт” и то борба “до истраге” која подразумева и “безобзирни тероризам”. Енгелсов позив на “безобзирни тероризам” тако ће претходити Хитлеровој наредби “сто за једног”!

За време српско-турског рата 1878. у далеком Манчестеру, “наш” Фридрих Енгелс 25. јула, док су Турци улазили у Књажевац, ликује:

“Колапс Срба је фамозан!”, писао је тога дана, с великим узбуђењем, Марксу у Лондон. “Кампања је била срачуната на то да се запали цела Турска, а гориво је свуда мокро – Црна Гора је издаје за приватне сврхе, Босна поготову неће да диже устанак откако Србија хоће да је ослободи, а ваљани Бугари не мичу ни прстом. Српска ослободилачка војска мора да живи на свој властити рачун и после разметљиве офанзиве, а да није нигде озбиљно тучена, натраг у своју хајдучку јазбину! То ће и Румуне научити памети, а онда од руских планова ништа.”

Крајем августа исте године Енгелс се жалио Марксу:

“Либерална провинцијска штампа сад такође удара у тромпете и пошто се стари Дизи (Дизраели) повукао у Горњи дом, либерални дрекавци ће свакако идуће сесије водити главну реч у Доњем дому. О инфамијама Црногораца и Херцеговаца, наравно, сви ћуте. Срећом, и Срби ће добити батина.”

Баш лепа марксистичка претња одмаздом, можда и пророчанство:

Срећом, и Срби ће добити батина! Срећом!

Додуше, није рекао кад: у Првом, Другом светском рату, или крајем двадесетог века.

Тамна страна Марксовог живота

Професорка Смиља Аврамов је о Карлу Марксу, у књизи Трилатерална комисија, изнела нека занимљива открића. Он је у својим студентским данима припадао тајној секти сатаниста, која је у то време била у великој моди, па је чак и значајан број британске елите припадао тим круговима. Под утицајем тих идеја, написао је неколико песама и мало познату драму “Оуланем”, у којој описује уништење света – “уништити да не остане никаквог трага”. Његова поема “Играч” читана је на почетку ритуала сатанистичког реда. Током студија Маркс је еволуирао у својим схватањима, и како каже у једној својој каснијој песми: “Открио сам најдубље мисли медитирањем.”

Није без значаја ни околност да је Марксова ћерка Елеонора била удата за познатог активисту сатаниста Едварда Евелина и да су заједно извршили самоубиство. И друга његова ћерка Лаура такође је извршила самоубиство. Тамна страна Марксовог живота и његови породични односи вешто су прикривани, а његови текстови у прештампавању чишћени од шокантних детаља. Његова интелектуална заоставштина никад у целини није објављена. Познати француски књижевник Ками умесно је приметио да би се, када би се сва његова дела у оригиналу објавила, пред светом појавио један нови Маркс.

Текст је изворно објављен у Вечерњим Новостима и од тада га је пренело више националних сајтова.