„Gott, behutte uns von Pesten, Krieger und Kroaten!“
У тридесетогодишњем рату (1618-1648) између католика и протестаната, на римокатоличкој страни под водством Хабсбуршког цара су се борили многи Мађари, Пољаци, Италијани, али протестанти у Европи су тада од свих једино посебно упамтили Хрвате под вођством Јураја V Зринског и његовог сина Николе.
Западна протестантска Европа је још у првој половини 17.-ог века сковала епиграфски натпис који гласи: „Сачувај нас Боже куге, глади и Хрвата!”. Како овај натпис више непостоји на катедрали у Магдебургу која је тешко пострадала у Другом светском рату, хрватски публицисти сада тврде да он никада није ни постојао. Оно што међутим дефинитивно постоји су други писани извори који потврђују верски погром у којем су учествовали Хрвати у поменутом периоду. У Лондону је 1638. године изашла књижица „Жаловање над Немачком“ у којој описују страхоте тог рата и где описују и речју и сликом Хрвате као монструме. У време након геноцида у Независној држави Хрватској у Другом светском рату знаменити српски правник Лазо М. Костић је у САД-е подсетио је свет на ову епизоду европске историје у којој се појављује име наших суседа. Данашњи хрватски публицисти углавном релативизују ове налазе у покушају да историјске потврде зверстава протумаче као да су их у ствари починили заправо „крајишки Срби“ или „ипак Хрвати“ који су показали ту пре свега „храброст“, уз пропратну „окрутност“, која је била тако карактеристична за то доба или чак научена од Турака са којима су претходно Хрвати ратовали у Банској Хрватској. Остаје историјски факт да је око једне трећине немачког становништва побијено у овим ратовима римокатолика и протестаната а у појединим немачким областима чак и до читавих 90 процената.
Европско згражавање на Хрвате и њихова недела остао је у писаној форми као натпис на катедрали у источнонемачког граду Магдебургу који је за време Тридесетогодишњег рата био један европски град који је осетио садистичко етнопсихопатолошко биће тадашњих Хрвата које ће парадоксално под немачком нацистичком заштитом касније доћи до пуног изражаја у Јасеновцу и осталим стратиштима НДХ за време Другог светског рата 1941.-1945. али и након тога за време сецесије Хрватске и Отаџбинског рата 1991.-1995.
Остало је забележено и једно сведочанство о хрватским зверствима из времена Тридесетогодишњег рата у коме су Хрвати служили бечке римокатоличке господаре и то од стране једног шведског генерала који је забележио да су Швеђани нашли у хрватском војном логору главе беба набијене на кочеве. За хрватске публицисте данас важније од ове бестијалне слике је да су храбри Хрвати потенцијално, „можда“ убили тадашњег шведског краља. У бечком националном музеју је и данас могуће пронаћи реконструкцију униформе и изгледа тих тадашњих хрватских бојовника са којима су се сусрели европски протестанти у том верском рату.
Јурај Зрињски тадашњи хабзбуршки племић хрватског порекла вођа поменутих Хрвата, констатује се данас од хрватских историчара није награђен за своју „храброст“ већ је умро насилном смрћу у римокатоличком војном табору у Пожуну, данашња Братислава у Словачкој, где је суделовао са својом „постројбом“ у Тридесетогодишњем рату. Историјски извори говоре да је био отрован по налогу аустријског царског генерала Албрехта фон Валенштајна. Иначе Јурај је био васпитаван у младости као протестант дакле био је конвертит који је згазио римокатоличку веру, сазнајемо од истих историчара. Његов повратак у окриље Римске цркве и злочини над протестантима које је извела његова војска, очигледно би требала да буде тема озбиљне психопатолошке анализе.
Хрватски публицисти данас обично након овлаш наведених зверстава које је починила ова храбра солдатеска „која није била састављена само од Хрвата“, прелазе на причу о одушевљењу француских краљева модним детаљем на хрватским бојовницима тога доба који се састојао у марами коју су носили око врата а која је касније постала претеча светски познатог модног детаља „кравате“, која своје име дугује Хрватима, заиста нечувен пример релативизације злочина до чудовишних размера.
Намеће се јасан закључак да се хрватска психопатологија према иноверним непријатељима у Хрвата може пратити још од времена Тридесетогодишњег рата. Од тада се може аргументовано, засновано на историјским изворима, показати да постоји сладострасно убилачко понашање како над протестантским становништвом тако и касније над над српским народом. Ови злочини укључују монструозна иживљавања над србским женама и децом како за време Другог тако и за време Отаџбинског рата од стране Хрвата. Ово понашање није никакав нововековни изум већ трајна етнопсихопатологија која се услед непокајања константно понавља.
Проф. Лазо М. Костић је својевремено у делу „Примери хиљадугодишње културе Хрвата“ написао:
“Али не само да су Хрвати у овом нашем деценијуму показали свирепости којих би се сваки Хун или Авар стидео, него уопште је сва њихова историја пуна грозоте, издаја, отимачине, крађе, пљачке, убиства невиних и беспомоћних. Нема ниједног савременог народа, то значи још преосталог народа, о коме се историја тако одвратно изразила као што су Хрвати. Њихова дела описују се са пуно грозе. Гдегод су се појавили, свуда су осрамотили своје име и опоганили све који су с њима сарађивали.”
У истој својој књизи се Костић позива цитатима и на књигу Европска позорница из године 1653. која је изашла у Франкфурту на Мајни а у којој се наводе конкретни примери и докази о зверским хрватским злочинима, иживљавањима над цивилним становништвом и незаситом плачкашком карактеру који су хрватски војници показали у току Тридесетогодишњег рата. Тако се на пример кроз опис догађаја из године 1621. у Европској позорници говори о великом броју дивљих Хрвата која је после борбе код Прага, тј. након битке код Биле Хоре коју су чешки протестанти изгубили од хабзбуршких католика, сакупила пљачком велики плен не само од протестантских непријатеља већ и од својих савезника бохемских католика уз монструозна убиства жена, мушкараца и деце којима су одсецали главе, руке и ноге и након тога их секли у комаде.
Шта пише у књизи Европска позорница
Међутим, најстравичнија зверства је хрватска војска према књизи Европска позорница (други том који је штампан године 1679.) починила у немачком граду Магдебургу након чега је и настао спомен на епиграфски натпис: „Сачувај нас Боже куге, глади и Хрвата!” Наиме, године 1630. Хрвати, којих је наводно по неким хрватским историчарима било свега 850 су заиста ушли у овај источнонемачки град и према писању историјског извора десило се следеће:
“Тада је заправо почело и пљачкање, отимање, мрцварење, срамоћење девојака и жена, и поступало се преко сваке мере ужасно и грозно. У цркви Катарине они су педесетри особе, углавном женске, сасвим немилосрдно одрубили главе, ту су оне пронађене мртве са савијеним и преклопљеним рукама. Неке су жене приликом порођаја од тиранских војника погубљене. Уопште не може да се опише ни изрече какав је то био јад, каква беда и жалост… Они су, ипак, поред коња и нешто стоке, одвели собом у логор много жена и девица са нешто мушкараца, повезане ланцима. Женске су ту злоупотребљавали у њиховој ђаволској пожуди на бедан начин, да су многе, нарочито мале девојчице од десет или дванаест година, које такође нису поштедели, морале платити главом…”
Када су се после пијанчења, оргијања, пљачкања и сваковрсних злочина над месним становништвом коначно Хрвати повукли из града Магдебурга:
“10, 11. и 12. маја се тако жалосно јаукање и дерање од преостале деце чуло, која су стално довикивала оца и мајку и која због неразумности нису могла да саопште чија су. Нека су седела поред својих побијених родитеља који су на улицама лежали у крви, и увек су дозивали и викали: о тата, о мама! Нека су деца сисали њихове мртве дојке и при томе тако жалосно се драла да би се и камен у земљи смиловао и да би се најокрутнији тирани покренули на самилост.”
Књига Европска позорница није једина која сведочи о зверствима хрватске војске у окупираном граду Магдебургу.
Шта пише о Магдебуршкој трагедији Данијел Фрај
О овим магдебуршким догађајима илити о „Магдебуршкој трагедији” остао је забележен и извештај градског писара Магдебурга Данијела Фраја према коме су и савезнички војници упозоравали цивилно становништво града Магдебурга да се чува Хрвата јер они све редом убијају, па и он сам сведочи како су кроз пробијену капију “Хрвати прохујали и поред нас све живо посекоше.” Постоји и извештај магдебуршког еснафског старешине који је ужаснуто сведочио:
“Пошто су многи Хрвати пребродили Лабу, јер је вода била врло мала, и тако наше људе опколили и многе побацали у воду и смакнули, то се рђаво збило једно жалосно клање и убијање да нико кога је непријатељ затекао није био поштеђен, ни жене ни деца, тако да се то не може довољно описати.”
Шта пише у књизи Шведско оружје
Са свим горе наведеним повесним изворима о судбини Магдебурга након уласка хрватске војске у њега слажу се и књига под насловом Шведско оружје из 1631. године као и историјски документи који се уобичајено штампају заједно и познати су под насловом Писма из Цербста (Србића у Лужичкој Србији) од 11. јануара 1631. године. На крају да из књиге Шведско оружје цитирамо само један детаљ:
„Два војника су нашла једно мало дете где дречи лежећи на улици, сваки га је од њих узео за ножицу и по среди рашчупао.”
Овај извор као да је цитат неког сећања логораша из Јасеновца помислиће сваки нормалан човек у свету који дозна за српско страдање у XX веку.
И да није постојао натпис на катедрали у Магдебургу а вероватније је да јесте можемо после читања ових редака закучити: Сачувај нас Боже куге, рата и Хрвата, који се својих монстрозних злочина не стиде.
Приредио Петровград.орг према спису Лазе М. Костића и текстовима српских националних сајтова