У занимљивом чланку ојављеном пре пет година на порталу дзен.ру под називом„Срби су најстарији Словени. Одакле су дошли?“ који се бави питањем порекла етнонима Срби међу Словенима, аутор полази, од познатог али до сада у српској историографији раног средњег века слабо коришћеног податка, који нам је оставио Баварски географ, који у 9. веку говори о посебном значају етнонима Серивани, који везује за само порекло свих словенских народа. У новије време многи истраживачи оспоравају да је овде реч о Србима и постулирају некакве непотврђене Червијане, што је мало вероватна етимологија. Овај аутор Србе као хунске Саваре али да ли је то реална етимологија?

Аутор се слаже, на самом почетку, са изворним читањем овог податка кад каже: „Срби су најважнији словенски етноним, познат још од антике. Постоји разлог за веровање да је „Срби“ генеричко име за све Словене. Према „Баварском географу“ (9. век), Серивани (Зеривани, Зериуани) је варијанта етнонима „Серви“. Према овом извору, сви словенски народи воде порекло од њих.“

„Баварски географ : „Серивани су краљевство толико [велико] да су сви словенски народи потекли из њега и према њима пратили [своје] порекло.“

Потом аутор прелази на саму дубљу етимологију овог етнонима, како је она наведена у другом по старости историјскком извору „О управљању народима“ које се приписује Константину Порфирогениту, из 10-тог века.

„Византијски аутори су повезивали термин „Срби/Серви“ са термином за робове — „Servi“. На ово тумачење могла је утицати не само етимолошка сличност ових речи, већ и сличност између имена за Словене (Склавени) и концепта роба, σκλάβος, у средњегрчком језику.“

Велики српски медиевиста Тибор Живковић је доказао да термин „серви“ може да значи само „слуге“ а не „робови“, како се обично преводи у овом извору. Аналогија са опанцима познатим у Русији као „червики“ је одавно одбачена као неистинита а како видимо и цео термин који користи извор нема никакве везе са правим значењем етнонима Срби.

„Константин Порфирогенит. На римском језику „Срби“ значи „робови“, због чега је „Сервили“ уобичајени назив за ропске ципеле, а „Цервулијани“ се односи на оне који су носили јефтину, просјачку обућу. Срби су добили овај надимак јер су постали робови василеуса Римљана.“

Нити Срби значи робови на римском језику, нити из поменутих „червуљиана“, назива за обућу, каснијих руских опанака „червика“, је уопште могуће, фонолошки законито, извести етноним Срби.

Аутор увиђа да је ова етимологија продрла и усидрила се у свест Западњака преко популарних историјских средњовековних хроника, што говори о могућој странпутици коју је направила приликом савремених тумачења етнонима Срби.

„Великопољска хроника Сораби су такође добили име од „Сорбан“, што се може тумачити на два начина: уосталом, Гали ову земљу називају Сервија (Serviam), што значи да су, поражени од Нимрода, они [Сораби] [били тамо насељени] као његови робови.“

Ако погледамо етимолошке речнике у свету данас о појму Србин, свугде имамо овај образац да Срби потичу од основа који значе неку радњу, службу али се све своди на латински корен „ser-v“ у значењу чувати нешто. Обично као аналогија служи етноним суседних Хрвата. Да ли ово може бити права етимологија етнонима Срби, или се како ми мислимо ради о странпутици?

Аутор, потом, указује на чињеницу да се овај етноним јавља много пре средњег века у готово идентичном облику па је ту примедба о случајности или сазвучности прилично натегнута, јер се ради о простору руских степа отаџбини свих индоевропских народа.

Где се први пут помињу Срби

„Реч „Срби“ се први пут може наћи код Плинија Старијег (1. век). У неким примерцима његове „Природне историје“, Срби су смештени у „Кимерију“ (територију данашње Азовске области). Плиније Старији: „Кимерију насељавају Меотијци, Валијци, Срби, Арехи, Синди и Псесијци…“

Како је код Плинија овај етноним споменут у мало искривљеном облику „Serri“ многи аутори одмах релативизују то помињање али ту је и други извор који открива да се управо ради о том етнониму, тако да свака сумња мора да отпадне.

„Затим етноним „Срби“ помиње Птоломеј у својој „Географији“ (2. век) између Кавказа и Волге. Клаудије Птоломеј „Географија“ између Кераунских планина и реке Ра – Оринеји, Вали и Серби (Сербои/Сербои).“

Дакле фонолошки чисто имамо помињање идентичног етнонима међу тадашњим становницима астраханских степа, који су препознати у изворима као Сауромати. За ово племе у историји све можемо рећи али да су били нечије слуге или робови то не може да се каже. Напротив, они су сматрани господарима степе, дакле етимологија Срби никако не може да се веже за било какву подложност, већ за водећи положај у индоевропском свету.

У наредним пасусима аутор, који је можда и сам кавкаског порекла, у одгонетању порекла овог етнонима иде у правцу Чеченије и тог кавкаског језика. Логичније је било да отвори речник чувеног В. Абаева и крене ка осетском или бар кабардинском, аланском, што ће рећи сарматском, где би нашао много примера претпостављеног *ker(h), *saer али,  али он то не чини из неког разлога. Ове топониме постулира савремени ауторитет осетске ономастике Ј. А. Дзицојти, који је запазио и означио топонимску основу *СЕР-Б, као ознаку, за високе положаје осетских пасишта. Дакле, опет се у одгонетању етнонима Срби ради о глави, врху и изврсности, чак енергичности повезаној са вољом и снагом. Међутим аутор се хвата ове етимологије наводећи и сасвим негативну одредницу.

„Лично име „Серби“ постоји, а на чеченском „сарби“ означава непозваног, нежељеног госта. Теип Сарбалој и сличан топоним Сарбала познати су у Чеченији.“ – каже непознати аутор. Дакле, пре ће бити да су Чеченима ови Серби били непријатељи него да од њих воде порекло Срби. Можда се зато аутор не хвата речника суседних Осета?

Аутор је, занимљиво, запазио и чудну „грешку“ Порфирогенита из ДАИ кад каже: “Константин Порфирогенит помиње наводно источнословенско племе у облику Σέρβιοι, које се обично сматра Северњацима, а не Србима.“

Водећи српски ономастичари и историчари су запазили исто и инистирају на том податку, који се из незнаних разлога упорно преправља у Север а јасно пише Сербои, дакле потпуно идентично оном племену које се спомиње код Сармата вековима раније. Тобоже Срби не могу бити и на Лаби и на Дњепру.  На Лаби су познати као Бели, дакле западни, према тада важећој географској номенклатури, што инплицира постојање још неких Срба, негде на истоку. Идентично овом случају у ДАИ је и спомен извесних Сиријаца са којима тргују Руси који се пеправљају у кавкаске Звике, оправдано јер се не ради о Сиријцима на леванту. Очигледно је реч о у изворима познатим Сиракима, сарматском племену са Кубања. Њихове топониме на СИР смо спомињали горе у Осетији..

Срби и Савари

Аутор се ту опет хвата туркизираних хунских Савира, заобилазећи суседне иранске Осете, што постаје синптоматично, обзиром да се ради о руским читаоцима.

„Ово покреће озбиљно питање о могућој вези између речи „Срби“ и добро познатог етнонима Сабири/Савир, који је највероватније био основа за име северних Словена. Као што је познато, Савири/Сувари су били народ који је говорио туркијски језик, једна од главних етничких група Хазарског каганата. Савири су се налазили првенствено на Северном Кавказу. А. П. Новосељцев је сугерисао да су Сабири/Савирци можда првобитно били угро-финско племе (они су такође дали име Сибиру). Савире (Савари) је први пут забележио Птоломеј у другом веку у Сарматији, што значи да је Птоломеј истовремено поменуо термине „Срби“ и „Савари“.“

Очигледно аутор меша словенске Севере, Северјане и хунске или како каже угро-финске Саваре. Није јасно како се упустио у ова поређења, кад су Срби и Севери очигледно пре везани за иранску етимологију него турску о чему ћемо подробно још писати. Потом се аутор позива на спомен још једног етнонима из антике који се повезује са етнонимом Срби.

„Шафарик је још у 19. веку предложио етимолошку везу између речи „Срби“ и најстаријег имена за Словене код Прокопија из Цезареје — Спори (Sporoi), о којима сам раније писао. У античко доба, племена Спори су насељавала Колхиду и територије западног Закавказја.“

Српски ауторитет А.Лома је давно Споре повезао са Кимеријским Босфором, Сиракима и Сербоима, Понтом али није јасно како они могу бити повезани са Колхидом јужно од Кавказа, коју насељавају етнички Грузини. Они сами немају никакве везе са етнонимом Срби. Да би ваљда ојачао своје аргументе аутор се позива на други спис Порфирогенита, где се заиста спомињу Срби:

„У свом трактату „О церемонијама“, Константин Порфирогенит је поменуо одређене архонте земаља Сарбани и Креватадес (Креватас) на Јужном Кавказу; ово друго се често сматра именом Хорват.“

Ова племена се у том извору јасно везују за Осетију, која се налази између Аланије која се простирала северно од Кавказа око Терека и Цанарије, дела Колхидије јужно од Кавказа. То упућује на положај данашњих осетских Ирона и Дигора али аутор се хвата Курда и Шервана далеко на југу.

„Врло је вероватно да се Сарбани односи на регион Ширван у Азербејџану. Мало је вероватно да је сам назив Ширван повезан са сервијском/сирвијском/српском етничком групом, али „Јерменска географија“ (7. век) помиње да је овај регион добио име од одређеног племена Шарван. Ово се може односити на курдско племе Шервани, које сада живи у ирачком Курдистану.“

Дакле Ширвани се налазе са оне стране Кавказа према Азербејџану и не могу бити Сарбани који се налазе између кавказа и Терека. Изненада у игру улазе и источноирански Паштуни који имају исти етноним унутар свог етничког корпуса. Дакле, долазимо некако до Иранаца и то оне гране од које порекло води и осетски језик али Осете аутор ни овде, не жели да спомене.

„Такође се може приметити група Паштуна у Авганистану са сличним именом – Сарбани, Сарбани или Сарбан. Етимолошка блискост имена „Шарвана“ и „Серивани“ из „Баварског географа“ (видети горе) је занимљива; према тексту овог извора, сви словенски народи потичу из овог региона.“

Шта заправо каже Масуди

Сад долазимо до кулминације и арапског извора из 10. века који је савременик Порфирогенита. Он потврђује постојање Беле Србије и Беле Хрватске негде на северу у Полабљу, јер спомиње суседе ових племена Сасе, Немце. Нема никаквих индиција које би упућивале на то да се ради о некој другој територији, јер су ти Моравци и Хрвати, дакле недвосмислено западнословенска племена. Аутор се, на то не осврће него се хвата за погребне обичаје.

„У 10. веку, ал-Масуди, када је набрајао словенска племена, написао је да је српски народ (Сарбин) користио кремацију за сахране, спаљујући не само људска тела већ и „товарне животиње“. Такође је наговестио везу племена Сарбин са Кавказом и Хазарским каганатом. Племе које смо поменули, звано Сарбин, жртвују када им умре краљ или вођа; такође спаљују и његове товарне животиње. Имају обичаје сличне онима Инда; већ смо делимично алудирали на ово раније у овом делу, у нашем опису планине Кабха (Кавказ) и хазарске земље.“

Кавказ и Хазарија су овде споменути, поређења ради као и Индија, што се јасно види а не као да су ти Срби били близу те земље. Само су обичаји исти па их зато Масуди пореди. Интересантно је да спомиње баш аријску Индију а не Турке. Из овога не произилази да Масуди описује погребни обичај неких Кавкаских Срба, кад је из претходног спомињања Саса и Немаца, јасно, да се ради о Полабским Србима, који се налазе поред Мораваца и Хрвата. Ово ипак наводи аутора да констатује:

„Мора се признати да иранска верзија порекла Срба наилази на озбиљну препреку након Масудијевих речи. С једне стране, Масуди потврђује њихову везу са номадским заједницама, јер је сахрањивање товарних животиња са мртвима првенствено била номадска пракса. Међу самим Словенима, кремације су готово увек вршене без икаквих гробних прилога. Али важна чињеница је да Иранци никада нису кремирали своје мртве.“

Како је то убедљиво показао академик А. Лома у свом трактату „Димом у небо“, пракса спаљивања је изворно везана за индоаријевску касту свештеника и ратника. Дакле, ону владајућу, свугде, где се она појављује у историји, од Европе до Кине и Индије. То је примарни индоевропски а не турски обичај, како то представља аутор. Истина Иранци су свугде касније прешли на сахрањивање трупова. Индоевропљани су паралелно упражњавали у различитим периодима своје историје оба или ексклузиво само један обичај сахрањивања али је спаљивање било старији обичај који су примили и туранци. Очигледно ово не зна аутор кад говори да је то ексклузивно турски обичај.

„У средњем веку, кремацију људи и животиња практиковали су у Азији Турци, Монголи и угрофински народи. Једном сам написао посебан пост о кремацији међу Турцима. Стога се чини најлогичнијим видети ране Србе као неку врсту турско-монголског племена, посебно зато што ову хипотезу подржавају кинески извори — српска племена су добро позната у северној Кини од почетка наше ере.“

Дакле архелоши је документовано да су племена, добро позната у Кини и Таримском базену, Јуечи, Тохарци, Вусуни, или њихова аријевска врхушка, прва вршила спаљивање, пре мешања са алтајцима, монголоидима. Тај обичај су преузели Хуни и Турци и упражњавали га касније кроз историју својих похода, можда и предали неким народима попут Срба у периоду своје доминације али он изворно није био њихов, убедљиво објашњава српски ауторитет.

Још један обичај, који аутор не спомиње, има исту етимологију као пример спаљивања владара са коњем а то је позната кранијална деформација коју су вршили степски номади. Обично се верује да је у питању хунски обичај. Ипак из античких списа произилази да су први примери забележени код племена Скита и Сауромата на Понту а не у Азији где су живели Хуни. Дакле ни то није ексклузивно хунски обичај. Један антички аутор извештава да „Сираки дају краљевску круну највишем човеку или, према некима, оном са најдужом главом“. Обичај сарматских племића да продужавају главе вештачком деформацијом лобање је добро познат још код Скита. Краљево физичко савршенство, као и његово педантно обављање дужности, сматрало се у античко доба кључем просперитета целог народа.

Закључак

Треба ту пре претпоставити следеће чињенице. Хуни су поразили до тада владајуће Сармате и Алане у степама и део тих Иранаца прикључили свом мелтиг пот савезу у кретању кроз евроазијске степе. Потом су поразили и источне Германе, Готе и њих прикљичили савезу. Неки Алани и Германи су се упутили што даље од Хуна као федерати Рима. Према теорији Т. Сулимирског, међу тим племенима су се нашли некадашњи, добро посведочени у изворима Сербои и стражари са Дона (Хороатос) Хрвати, дакле изворни северни Иранци, који су се стопили делимично са Словенима. Ови етноними се заиста јављају касније, у 6. веку у Европи, међу Словенима, па је ово логично и претпоставити овакво нешто. Други део је побегао пред Хунима на Кавказ и то су познати Осети, међу којима се јављају, такоође, неки Креватаси (Хрвати) и Сарбани (Срби) али то је ирански огранак. Обичај спаљивања посебно коња је могао бити примљен најпре од Хуна или неких турских кланова, племена повезаним са њима (можда Турцилинга и Скира) у време доминације истих у Подунављу. Тешко је протегнути то на далеке Саваре код Волге. Чему мислити да се под именом иранских и словенских Срба крију заправо Турци, Савари осим ако не изражавате неке унапред постављене, сасвим савремене, пантурске, аспитрације у популарном тексту, на руском. Непознати господине можете само довести читаоце у заблуду.

Приредио за Вас Петровград.орг