У чланку који вам доносимо из Архива Југославије, заправо фонда Кабинета Предсeдника Републике, Јосипа Броза Тита, откривамо шта је Савезна служба безбедности, под будним оком Станета Доланца, сервирала као информацију тадашњем неприкосновеном ауторитарном вођи о националистичким тензијама у Југославији. Ове информације су у многоме одређивале брозове потезе након уставних промена 1974. године које су биле увод у урушавање Југославије након његове смрти.

У домаћој историографији је јасно регистровано убрзано отварање националног питања у Југославији почетком шездесетих година прошлог века. У овом процесу важно место заузимала је седница ИК ЦК СКЈ, одржана марта 1962. године, на којој су се испољиле значајне разлике у гледиштима кључних фигура ондашње југословенске политике на будућност југословенске федерације. Национално питање затим долази на дневни ред 8. Конгреса СКЈ, одржаног новембра 1964. у Београду, на којем је посебно осуђена теза о преживелости нација и потреби стварања јединствене југословенске нације. Такве идеје су у резолуцији усвојеној на овом скупу окарактерисане као “израз бирократскг централизма и унитаризма“, чиме је дат сигнал за даљу (кон)федерализацију Југославије. Две године касније дошло је до својеврсног обрачуна са тврдом, како се истицало, “бирократско-догматском струјом у српском руководству“ (Брионски пленум). Српско-хрватски спор покренуће се на нивоу језичких дебата, док ће маспок још више радикализовати стање у Хрватској. Демонстрације Албанаца на Косову и у Македонији 1968. године најавиле су отварање албанског питања у Југославији.

Ескалација националних тензија није се очитовала само на нивоу политичких елита југословенских република и покрајина. Отварање националног питања у Југославији, које постаје све приметније почетком шездесетих година, преносило се рапидно и на ниже слојеве југсловенског друштва, подривајући темеље идеје „братства и јединства“.

Центрифугалне тенденције у Југославији, које су постојале све приметније крајем шездесетих и почетком седамдесетих година, убрзо су добиле конституционални епилог. Уставни амандмани и , на крају, устав СФРЈ из 1974. године убрзали су процес „федерирања“ југословенске федерације…

Албанци

Југословенске безбедоносне службе су често информисале председника Тита о стању на Косову, односно о илустративним примерима јачања албанских националних осећања, од којих су неки били ектремни, па је на њих држава реаговала активирањем свог репресивног апарата… Крајем новембра 1974. Федерална Служба државне безбедности, односно југословенски Савезни СУП  известили су Тита о „непријатељској делатности са позиција албанског иредентизма“, односно окончању истраге о групи петорице Албанаца… Радило се о групи из косовског академског миљеа, коју су чинила четири студента из Приштине и један наставник албанског језика из Обилића… групе која је требала да представља претходницу будуће партије „која ће повести народ у борбу за уједињење Косова са Албанијом“… У истом документу износи се да је Служба државне безбедности поново регистровала активност „албанског националисте“ и „књижевника из Приштине“ Адема Демаћија. Он је после повратка из затвора у којем је провео десет година као организатор групе „Револуционарни покрет за ослобођење Косова“, најавио „поновну непријатељску ангажованост“.

Два месеца касније СДБ поново је известила Тита о активностима екстремних Албанаца на Косову и Македонији. С тим у вези наведена је кривична пријава поднета против ЈК, Албанца из Новог Села (општина Вучитрн) због, поред осталог, напада на југословенски „самоуправни систем“, вређање Јосипа Броза Тита, јавно изречених тврдњи да „Албанци немају иста права као остали југословенски народи“. У истом документу наведене су прекшајне казне изречене против двојице косовских Албанаца на 60, односно 45 дана затвора, због тога што су на јавном месту „величали Енвера Хоџу и политику НР Албаније“… СДБ је известила југословенског председника и о успеху македонских безбедоносних служби у идентификовању тројице Албанаца који су претходне године у Скопљу“ исписивали непријатељске пароле са проалбанских позииција и упућивали анонимна писма иредентистичке садржине републичким руководиоцима“.

Савезни СУП је крајем маја 1975. Известио Брозов капбинет о отварању истраге против АЈ, Албанца из Прешева, који је растурао летке „иредентистичке садржине“ у Прешеву и Гњилану… Априла 1976. Брозов кабнет је обавештен о хапшењу тројице косовских Албанаца ученика приштинске гимназије, због штампања и дистрибуирања „летака иредентистчке садржине“… Само месец дана касније ССУП је известио о два етнички мотивисана испада Албанаца. Радило се о тезама декана Пољопривредног факултета у Приштини, који је „отворено нападао политику братства и јединства“ и критиковао политички естаблишмент због „ неравноправног положаја припадника албанске народности“. Са друге стране пренета је информација о сеоском наставнику, Албанцу из околине Прешева, који је истицао предности албанског система у односу на југословенски…

Маја 1977. у билтену ССУП-а наведено је неколико „ иступања са позиције албанског иредентизма“… Наведен је и „непријатељски иступ“ шефа милицијске станице из Косова Поља, Албанца, који је истицао да Косово мора бити република, те да је “доста било чекања и владавине Срба“. Бивши судија општинског суда у Приштини је према подацима југословенских обавештајаца, своје проалбанске тезе заснивао на тумачењима, према којем су на том простору “још од Илира живели Албанци, а не Срби и Црногорци“…

Хрвати

Кабинет председника Републике је седамдесетих година био обавештаван и о етнички мотивисаним испадима Хрвата. Тако је маја 1974. ССУП известио о нередима на утакмици Хајдука и Црвене Звезде у Сплиту, одиграној 1. маја те године. Том приликом је, према полицијским изворима, дошло до туче између навијача Хајдука и око 40 војника – навијача Црвене Звезде. Епилог туче је био око двадесет лакше повређених војника и грађана. Навијачи Хајдука су повицима „Цигани, Цигани“! испровоцирали одређен број војника који су узвратили на провокације… Против војника су предузете дисциплинске мере, док је пет навијача Хајдука упућено судији за прекршаје. Један од њих је носио заставу Хајдука „без социјалистичког обележја“.

Исте године СДБ известила је о намери херцеговачког фрањевца да подигну споменик калуђерима самостана Широки Бријег, који су у Друго светском рату погинулии,“борећи се на страни окупатора“. У самостану се, према подацима СДБ, окупљају „поједини националисти из Загреба и Сплита“…

Јануара 1975. године, ССДБ је констатовала да се „непријатељска делатност са позиција хрватског национализма“ највише примећивала у Загребу, деловима Далмације (Задар, Сплит, Имотски) у долини Неретве и у Славонији (Винковци, Ђаково, Славонска Пожега, Славонски Брод, Подравска Слатина, Вуковар). „ Главни носиоци националистичке активности“ у Хрватској су били „идејни протагонисти масовног покрета“, односно „фракционашка група бивших руководилаца… Носиоци хрватског национализма су полазили од тезе да је маспок био преурањен, односно да треба сачекати прави тренутак…

СДБ је идентификовала и одређене медијске и интелектуалне кругове у којима су деловали хрватски десничари. Споменути су утицајни појединци у уредништвима часописа Енциклопедија модерна, Разлог, Форум, издавачке организације Знање, Школска књига, Отокар Кершовани, затим РТ Загреб, Друштво књижевника Хрватске, Загребачки универзитет, као и поједина предузећа. Регистрована је и повезаност „националиста“ са „непријатељски оријентисаним лицима из редова клера“.

У документу ССУП априла 1977. изнета је занимљива информација која баца светлост на однос хрватских десничара према косовском питању. Наведен је случај студента Факултета политичких наука у Загребу ЗФ (Хрват), који је у разговору са студентима Албанцима истицао да „Косово треба да појача своје односе са Албанијом, којој припада“, подвлачећи да ће у томе косовски Албанци имати“ нашу (хрватску-П.Д) подршку“. У билтену ССУП-а из септембра 1977. наведен је још један десничарски иступ у хрватској академској заједници. Овога пута се радило о професору Филолошког факултета у Загребу, из маспоковог миљеа, који је на научном семинару у Скопљу изјавио да “Југославија нема никакве изгледе да опстане, односно да се Хрватска и друге републике морају боритиза своју независност“…

Против „десних скретања“ у Хрватској, држава је примењивала и репресивне мере. Средином 1978. године, према информацији савезно СУП-а, у Загребу је „пресечена делатност једне илегалне непријатељске групе од 13 лица… Поједини припадници групе су пледирали за агресивније методе борбе, попут диверзија и атентата. Против петорице припадника групе поднете су кривичне пријаве… Код готово свих чланова групе је „била наглашена клерикална компонента“, односно већина њих је завршила средње верске школе, похађала католички богословски факултет или Институт за теолошку културу лаика.

Паралелно са овим процесом покренут је кривични поступак против четири особе у Сплиту… Код њих је пронађен пропагандни материјал хрватске екстремне организације. Они су те материјале умножавали у Оцеанографском институту у Сплиту, са намером да их дистрибуирају.

Муслимани

…У информацији савезне СДБ наведени су примери два Муслимана, обојца из Сарајева, који су се обратили редакцији листа Препород, гласилу Удружења верских службеника Исламске заједнице Илмија. Аутор потписан као ФД послао је молбу редакцији да му се објави чланак… у којем се истиче“да се у целој земљи а посебно у СР БиХ, извршила асимилација муслиманског становништва, да је муслимански народ изгубио самог себе, као и свој понос, који нас је кроз векове чинио особеним.“ Аутор је у чланку подвукао „да се у култури, образовању и забавном програму врши дискриминација према муслиманској деци“, поставивши питање: “Смијемо ли ми то шутке посматрати, зар ћемо цијели живот провести као статисти?“

Часопису препород се обратио и инжењер из Сарајева писмом у којем је протествовао против чињенице да сарајевско Ослобођење „самовољно потискује турцизам…

Априла 1976. у информацији СУП-а наведено једа помоћник директора медицинског центра у Требињу „иступа са позиција муслиманског национализма… износећи да у суду, тужилаштву и неким другим институцијама претежно запослени Срби“. У истом месецу јављено је о конфронтацијама омладине хрватске и муслиманске националости у Босни и Херцеговини, односно на подручју Горњег Вакуфа и Посушја. Забележено је да су Муслимани поручивали да „неће дозволити да им цуре плешу са Власима“…

Уместо закључка

Ови занимљиви изводи из архивске грађе савезног СУП-а сачувани у Архиву Југославије, које вам преноси Петровград.орг, су заиста зналачки одабрани као примери и сведоче о припремама терена за дезинтеграцију Југославије, која је уследила 90-тих. Ради се о документима Савезних органа па је непристрасност у случајевима који су наведени за поједине републике загарантована. У раду уваженог историчара су споменути и неки свакако смешни примери тобожњег деловања Срба у Југославији са позиција „екстремног национализма“ што делује гротескно.

Сматрамо одељак о Србима најслабијим делом рада, па га зато овде и не наводимо у оригиналу. Именима попут књижевника Добрице Ћосића, Танасија Младеновића, Жике Стојковића, Борислава Михајловића Михиза, Душана Радовића, Бранка В. Радичевића или рецимо Светог Аве Јустина Поповића, патријарха Иринеја Гавриловића те сликара Милића Станковића од Мачве, просто није место у овој дружини и причи о сепаратизму и екстремном национализму у Југославији.

За то постоји сасвим јасно објашњење. Савезна државна безбедност је имала метод, а то овде није децидно објашњено, у складу са прокламованом политиком „братства и јединства“ и „федерирања федерације“, да непрестално прави паралеле у свему па и у сепаратистичком деловању. У српском народу је служба морала да тражи појаве екстремног национализма и да их сервира као информацију. Сви наведени примери тог нађеног национализма делују бенигно и неубедљиво наспрам примера наведених горе, међу Албанцима, Хрватима и Муслиманима. Овим нацијама је Југославија и посебно титова, била успутна станица и огорчено су се борили против ње а са друге стране им је од стање титовог режима дозвољена била свака еманципација и иживљавање неиживљеног национализма.  Посебно је добро истакнута агресивност албанских и хрватских примера, који нису могли да сачекају прави тренутак, који је припреман. Срби су дали огромне, милионске жртве за југославију у два светска рата. У овој титовој као најбројнији народ иживљеног национализма су били под сталним подозрењем, оптуживани за унитаризам, принуђени да се правдају и одричу било каквог национализма. Српски једини циљ је био опстанак Југославије, јер је српски народ једини живео у свим републикама бивше СФРЈ и као такав био животно заинтересован за њено очување.

Петровград.орг