Рад обрађује микромиграције српског становништва са простора тек основаног Великокиндског дистрикта и са подручја тек купљених банатских велепоседа у последњој четвртини 18. века ка простору Банатске војне границе. Привлачност Банатске војне границе била је условљена жељом дела српских породица из оних делова Баната који нису били у њеном оквиру да сачувају свој војнички статус, као и осећање веће слободе које је произилазило из војничког статуса у односу на сељаке на банатским спахилуцима изложеним свакој врсти насиља. У делу Јована Ердељановића „Срби у Банату“, насталом на темељу истраживања Баната у периоду 1922-1928. год., као и на основу проучавања дела архивске грађе, видљиви су трагови поменутих микромиграција, нарочито у надимцима појединих породица и породичним предањима о њиховом пореклу.
Увод
Године 1718. када је Банат ослобођен од турске власти аустријске трупе по уласку у њега затекле су земљу разливених река, мочвара и баруштина, ритова и тршћака, где је само на сувим и узвишеним местима, у својим земуницама, живело на широком простору Баната око 50.000 људи, махом Срба. Банат је био обезљуђен дугом турском владавином (1551- 1718. год.), дугим и суровим Бечким ратом (1683-1699. год.), несигурним трајањем на граници двеју империја, Османске и Хабзбуршке, у очекивању наилазећег рата (1699-1716. год.) и Варадинским ратом (1716-1718. год.), у којем је опет био ратно поприште. По заузимању Баната 1718. год. Бечки двор га је у већем делу 18. столећа (1718-1779. год.) ставио под своју непосредну управу немајући поверење у бунтовно мађарско племство после тек угушеног Ракоцијевог устанка (1703-1711. год.) и не желећи да се на простору тек освојеног Баната за Хабзбурге несигурно мађарско племство приближи граници са Османским царством. Зато је Банат већим делом 18. века био експериментално подручје на ком је Аустрија пре свега проверавала сопствену моћ савладавања једног простора који је више од век и по припадао Османлијама као њихов рубни и заборављени простор. Копање канала, градња насипа, исушивање мочвара, регулисање речних токова, градња путева, искорењивање хајдучије, обезбеђење трговине, увођење нових ратарских култура, уношење реда и закона у један ратовима и турском владавином неуређен свет који је носио печат османског, фаталистичког виђења људског и друштвеног трајања били су примарни задаци аустријске државе која је током целог 18. столећа тек градила сопствени идентитет тежећи да хармонизује сопствене националне, верске, језичке, географске, друштвене, привредне и културне различитости. Банат је тако током 18. века био изложен процесима европеизације и модернизације као историјским процесима дугог трајања чија је персонализована појава била личност првог админстратора Баната коњичког генерала Флоримунда Клаудија Мерсија. За подухват потпуне измене привредног, друштвеног и културног кода банатског историјског простора Хабзбурзима на подручју Баната недостајали су људи. Зато је кључ разумевања модерне историје Баната историја његовог насељавања, повест миграција и колонизација које је током 18. и 19. века организовала аустријска држава, њене војне власти, али и племство на својим тек купљеним спахилуцима желећи да на своје поседе доведе радне и послушне поданике.
Аустријско-турски рат (1737-1739. год.), којим је Аустрија изгубила Београд и северну Србију, Банат је поново поставио на границу империја и светова, на међу додира два царства, две вере и цивилизације. Банат који је трајао као граница два света и својеврсна војна крајина од почетка 15. до половине 16. века поново је 1739. год. добио функцију војног крајишта, али нестабилност Хабзбуршке монархије, која се борила за сопствени опстанак у Рату за аустријско наслеђе (1740-1748. год.) и Седмогодишњем рату (1756- 1763. год.), довело је до тога да се процес трајнијег моделовања банатског историјског простора за аустријску државу остави за другу половину 18. столећа. Зато је године 1764. почео процес формирања Банатске војне границе, 1774. год. од десет насеља у околини Велике Кикинде формиран је Великокикиндски дистрикт као једна врста српске аутономне области која није дошла под жупанијску и спахијску власт, 1779. год. делови Баната који нису припали Банатској војној граници и Великокикиндском дистрикту инкорпорирани су у угарски жупанијски систем, 1780. год. донесен је Банатски урбар, којим су одређени феудални односи на просторима банатских жупанија, а 1781-1782. год. у четири велике лицитације у Бечу и Темишвару, под руководством повереника Бечког двора Криштофа Ницког, банатски поседи продати цинцарским и јерменским трговцима обогаћеним трговином банатском стоком који су куповином поседа куповали и угарско племство и тако улазили у ред друштвене и културне елите. У условима друштвеног, економског, политичког, административног и културног преобликовања банатског простора у последње четири деценије 18. века насељавање Баната постало је кључ успешног функционисања различитих друштвених и привредних модела на његовом простору, а Банат је постао колонизационо подручје у које су се сливали народи из Монархије и ван ње, а које је пресликавало мозаик етничког шаренила средњоевропског историјског простора.
Узроци и ток миграција
Банатска војна граница после 1764. год. постала је простор изразитог насељавања народа Средње Европе. Државне и војне власти Хабзбуршке монархије подстицале су колонизацију тежећи да испуне ратовима и болестима испражњен простор ка граници Османског царства и населе становништво које би уласком у специфичан милитаристички систем војне границе представљало верну, јефтину и квалитетну војску коју би Монархија поред границе ка Османлијама користила и на свим војиштима Европе. Колонизација Немаца у Банат интензивирала се после Седмогодишњег рата (1763. год.), а нарочито после велике глади у Немачкој (1770. год.). Године 1765. немачки ратни ветерани инвалиди населили су се у Омољици, у Панчеву и у околним селима око Тамиша, а 1791-1792 год. у Францфелду. Нови прилив немачког становништва догодио се 1803. год. кад су нове групе Немаца дошле у Јабуку, Глогоњ и Ковин; исте године немачки колонисти основали су Карсдорф, а 1820. год. немачки колонисти доспели су у Мраморак. Румунско становништво 1765. год. населило је Банатско Ново Село, 1768. год. населили су Румуни Локве, 1768-1774. год. Селеуш, 1770. год. Делиблато, 1775. год. Уздин, 1808. год. Владимировац, 1805-1810. год. Мраморак. Словачки евангелисти су 1802. год. из Ечке доспели у Ковачицу, 1806. год. населили су Падину, а Мађари из Северног Потисја 1794. год. населили су Дебељачу, чему је свакако допринео Патент о толеранцији из 1781. године аустријског цара Јосифа Другог, применљивији на простору војне границе него тамо где је постојао угарски жупанијски систем. Хрватско становништво из Личке и Модрушке жупаније и из Банске крајине у поменутом периоду населило се у Опово, Перлез, Старчево и Омољицу. Идеја живљења у војној граници очигледно је била привлачна многим средњоевропским народима јер је једино дом Хабзбурга постављала за господара насељеном становништву, које је на тај начин било изузето из живота на феудалним велепоседима и у оквиру угарског жупанијског система…
Извор: ВОЈНА ГРАНИЦА У БАНАТУ И БАНАТСКИ МИЛИТАРИ У 18. И 19. ВЕКУ, зборник, НОВИ САД, 2014.