Срби су народ старог порекла и српско име је присутно, осим код јужних, и међу западним и источним Словенима. Примера ради, сем јужних, балканских Срба такође постоје и Лужички Срби у данашњој Немачкој, а и међу источним Словенима помињу се у сливу Дњепра итд. Ово је био један од разлога за претпоставку да је заједничко име за Словене некада било Срби, што објашњава распрострањеност српског имена. Слично су тврдили Прокопије у 6. и Баварски географ у 9. веку, као и још неки извори и научници. Српски етноним помиње се у прошлости у области Кавказа, у Малој Азији, средњој и источној Европи, на Балканском полуострву и шире; наводе га и стари арапски извори. У сливу Лабе и Сале Срби се помињу у 6. веку, а на Кавказу још за време првих римских царева.
Порекло Срба још увек представља загонетку, али је највероватније да име Срби означава народ који је и изворно био словенског порекла и чији је етноним у вези са словенским језичким фондом. Ово име је присутно у неколико извора пре појаве етнонима Словен, а то је био и један од разлога за претпоставку да је заједничко име за Словене некада било Срби, што логично објашњава распрострањеност овог назива. Наведена тврдња је подупрта чињеницом да је домаће етничко име за два културно и језички веома удаљена словенска народа – лужичке и балканске Србе – истоветно; осим тога, српски етноним је забележен и међу источним Словенима (а о њему сведочи и више географских назива), пре свега у сливу Дњепра. Ту хипотезу потврђује и непосредно Прокопијево сведочанство о томе како је опште словенско име некада било Спори, што се тумачи исквареним обликом имена Срби. У истом контексту српско име користи и анонимни Баварски географ из 9. века., као и још неки извори и аутори. Срби се у прошлости помињу на широким просторима, од Кавказа до данашње Немачке, средње и источне Европе, Карпата, Балкана и Мале Азије. Неки аутори у старим документима виде присуство Срба и у другим областима (у контексту стари Срби = Словени). Српско име је забележено већ у време првих римских царева на подручју Азијске Сарматије, између Дона и Кавказа, где их помињу Плиније и Птоломеј. У Полабљу се оно помиње у 6. веку, од стране географа Вибијуса Секвестра. У Малој Азији је присутно у 7. веку, када су ови Срби, по свему судећи, примили и хришћанство. Србе помињу и стари арапски извори. Према неким, оспораваним тумачењима ово име срећемо и у Месопотамији, Индији, западној Европи. По Н. Жупанићу, првобитни носиоци имена Срби били су кавкаског порекла. С друге стране, ово име се доводи у везу са санскритским кореном ser “родити“ и произилазећим значењем “рођаци, сродници, народ“. Значење српског етнонима није до краја одгонетнуто, али се по свему судећи (као што је већ поменуто) може објаснити изворним словенским коренима. Наиме, с обзиром на источно-словенске речи paserb “пасторак“ и priserbit sja, са старијим значењем “придружити се“, уз још неколико упућујућих примера из словенског језичког фонда (пољско pasierb итд.), српски етноним логично происходи из словенске лексике. Постоје претпоставке да је овај назив идентичан етнониму Сармати (по Шафарику, Добровском и другима), као преиначеном српском имену, а било је и покушаја да се повеже са називом Трибали, обично у вези с присуством славофоних речи на старом Балкану. Теза о подунавско-балканској домовини Словена (дунавска хипотеза) последњих година је оснажена новим доказима. М. Будимир, као раније П. Ј. Шафарик и други аутори, врло аргументовано порекло српског имена доводи у везу са словенским кореном који је указивао на сродство, наводећи више примера – од којих смо неке и навели – из словенских језика.
У оквиру српског народа забележено је више обласних и племенских етничких назива, а неки од њих су у одређеним историјским и географским околностима били синоними за српски етноним (Рашани, Власи). Међу католицима и муслиманима српског порекла, српски етноним је махом одбачен у смислу самоодређења, што је финализовано управо током последњих година.
Као што смо већ нагласили, више је различитих теорија о пореклу Срба и њиховог имена. С тим у вези, посебно је наглашен проблем досељавања, односно прапостојбине. Раширено је мишљење да су Срби дошли у Илирик почетком 7. века, за време цара Ираклија. Међутим, постоје и засноване тезе о подунавско-балканској домовини Словена, који су се, по наведеним тумачењима, раније звали Срби. По овоме, Срби односно Словени се враћају у своју прапостојбину, на чијим су границама (по неким ауторима и унутар њих) трајно обитавали; томе се могу додати и сведочанства о раном присуству Словена на Дунаву (Приск, Псеудо-Цезарије итд.). У историјским синтезама обично су истицане тврдње Константина Порфирогенита, мада су многи оспоравали њихову истинитост. По њему, јужнословенски Срби потичу од некрштених Срба из Бојке, који су прозвани и Бели; они су прво населили области Грчке и после се вратили на север, одакле долазе у “данашњу Србију, Паганију, Захумље, Травунију, Конавље.“ По опонентима, повлачење Срба на север са југа је измишљотина Константина Порфирогенита, као и сасвим очигледна лаж (која доводи у питање укупну вредност овог извора) да име Срби означава оне који су постали робови римском цару, што је често коришћено у антисрпској пропаганди (пре свега у вези с латинским servus = слуга, роб).
Дунавска хипотеза је једна од три главне хипотезе (уз висланско-одранску и средњодњепарску) о пореклу Словена. Присуство Дунава, као и других подунавско-балканских географских имена, у народном предању удаљених словенских народа (руском, белоруском) указује, заједно са другим бројним чињеницама, по мишљењу О. Н. Трубачова и других научника (лингвиста, археолога, етнолога итд.; овој тези се успротивио А. Лома нпр.), на оправданост тврдње Несторовог летописа – да је подунавско-балкански простор прадомовина Словена. Супротно неким страним изворима, главни домаћи документ о пореклу Словена, Несторов летопис (почетак 12. века), сагласно и другим словенским документима, прадомовину врло одређено смешта у Подунавље, а међу првим словенским групама помињу се и Срби. Говори се, такође, о најезди “Влаха“ (Волохи), који су преотели словенску земљу и покренули их према северу. Трубачов, као и други аутори, наглашава присуство низа словенских топонима и хидронима (Vulka, Vrbas, Tsierna, Pathissus итд.) у панонско-балканској области. Такође, у новије време су све присутније тезе које упућују на закључак (по одређењу Б.А.Рибакова) да је повезивање лингвистичких (Б. В. Горнунг и други) са археолошким подацима допустило да се у данашње време огњиште најстаријих Индоевропљана утврди у области Балканског полуострва и Подунавља, на данашњем српском етничком простору (контекст винчанске културе). Трубачов наглашава да допуштање могућности старог индоевропског подунавско-балканског ареала никако не искључује убрајање овамо дела Украјине и других области, као што не искључује ни присуство неиндоевропских елемената у делу тог простора. По њему, више је доказа који упућују на европско, балканско-подунавско и централноевропско порекло Индоевропљана; с обзиром на крај одлеђивања северне Европе, северна домовина је много мање вероватна.
Дунав је у српским народним песмама означен као “тихи“, слично као и у руској традицији. Израз “од тихог Дунава до сињег мора“ одређује простор у који се, у народним песмама, смештају бројни митски догађаји и јуначки подвизи.
О најранијој прошлости Срба постоје бројне недоумице и претпоставке, али у сваком случају, од 9. века се недвосмислено наводе различити делови балканско-подунавског простора као подручја у којима живе или су живели Срби, од Паноније и Срема преко данашње Херцеговине, Босне итд., све до Грчке. У 9. веку франачки хроничар Ајнхард наводи да Срби насељавају велики део Далмације. Наравно, рани извори помињу Србе и у данашњој Србији, пре свега у области Рашке, која након Дукље постаје средиште српске државности, од 12. века. Одавде се централна српска држава шири у Поморавље, према Дунаву и на југ, укључивши Македонију и временом обухвативши значајан део српског народа, током великог успона у 13. и 14. веку. Након тога следи пренос њеног тежишта према Дунаву, пад због продора Турака и вековно ропство. Од 13. века је и српска црква самостална, а српски идентитет постаје непосредно повезан са православним хришћанством, као упориштем средњовековне и новије српске цивилизације.
Један од битних елемената етничког развоја Срба су друштвени односи засновани на сродничком систему и географским областима. Посебно важну појаву, поред братства и племена, представљала је жупа, у прво време специфично српска институција. Старе жупе су заузимале нижа, плоднија места, блаже климе. У оквирима оваквих жупа одвијао се привредни и друштвени живот, који је одраз нашао и у средњовековним законима, па и под турском управом, а посебно у обичајном праву. Удруживањем жупа у веће целине развијала се српска држава, пролазећи кроз различите фазе, од процвата и развитка, преко турског ропства, све до националног ослобођења у 19. веку и искушења током 20. века, када је поново дошло до покушаја растакања српске нације путем ратова који су десетковали становништво, као и диригованим процесима “југославизације“ Срба и стварања нових нација из српског етничког језгра. С друге стране, ови деструктивни процеси су оснажили српски идентитет у многим сегментима друштва и поново оживели идеју српства као историјске и духовне мисије глобалног карактера.
Приредио за вас Петровград.орг