Српски медиевиста, историчар , др Александар Иванов,који живи и ради у граду на Бегеју, одазвао се недавно позиву листа Телеграф да прокоментарише контроверзне тезе аустријског историчара Оливера Јенса Шмита о српско-османским односима од 1389. до 1459. Шмит је у познатом србофобном маниру који је присутан код једног броја историчара на Западу, углавном плаћених од стране албанског лобија, покушао да представи Србе као помоћнике османске, турске експанзије на Балкану. Петровград.орг Вам преноси тезе нашег историчара којим оповргава наводе аустријског политиканта.

Наш историчар се осврнуо на кључне тезе из есеја, које је помпезно пренела шиптарска Коха на Косову и Метохији. Аустријанац је професор историје Југоисточне Европе на Универзитету у Бечу, у маниру албанског лобисте, произвољно је навео само неке историјске чињенице у намери да на крају потврди закључке које је у напред припремио. Закључке које износи су у складу са модерним, политичким србофобним мнењима Запада. Шта је то све закључио овај квази стручњак, полемишући са Косовским Заветом Срба: „Косовски бој је центар мита о томе да су Срби бранили хришћанство од Турака“… „у реалполитици после 1389. српске елите имале су пресудну улогу у потчињавању Балкана Османском царству“…„српски великаши интервенисали су у корист Османлија, против њихових хришћанских противника“… „‘Борили су се уз Турке, против своје воље, али није било другог начина“…О„менталитетској блискости“ Срба и Турака у 14. и 15. Веку…„маневрисању српске елите између истока и Запада“ и њеним „погрешним проценама“…

Шмит као човек који нагађа

У средњем веку није био редак случај да неко буде вазал више људи истовремено, али оно што је несвакидашње у ситуацији у којој су се нашли наследници кнеза Лазара је било то што су били вазали двеју моћних суседних држава које су међусобно биле у непријатељству. Након битке код Ангоре 1402. године, Стефан Лазаревић је постао вазал угарског краља Жигмунда, али је Османско царство, упркос поразу који му је нанео Тамерлан и борби између Бајазитових наследника, и даље било превише снажно да би се без озбиљног ризика смеле раскинути вазалне везе са њим. После пораза код Никопоља, Жигмундова политика према Турској је била дефанзивна. Угарски краљ се посветио увећавању своје моћи и угледа крунисањем за цара Светог римског царства и борби против побуњене хуситске Чешке, а његов веома важан ослонац у борби против Турака су били балкански вазали Угарске који су формирали низ тампон-држава према Османлијама: краљ Босне, српски деспот и војвода Влашке. У последњим годинама владавине деспота Стефана, Турска се опоравила од пораза код Ангоре и отпочела са нападима на деспота због његове блиске сарадње са Угарском. Стефанов наследник, деспот Ђурађ Бранковић, се нашао у незавидној ситуацији да мора да, не би ли очувао државу којом је владао, балансира између две сукобљене силе којима је био вазал, због чега му ни Угри ни Турци никада нису потпуно веровали.

Шмит као примере кључне српске помоћи Турцима наводи битке на Ровинама 1395. и код Никопоља 1396. – Битка на Ровинама се окончала турским поразом, а битка код Никопоља турском победом. Српска властела која је у те две битке војевала на страни Турака је вршила своје вазалне обавезе према Бајазиту И, док тада нико од њих није имао такве обавезе према краљу Угарске. Шта би им се догодило у случају да се тада нису појавили на бојишту показује пример Вука Бранковића, кога су као неверног вазала Турци бацили у тамницу у којој је ускоро скончао. Стефан Лазаревић је имао веома истакнуту улогу у бици код Никопоља, али не и одлучујућу у оној мери у којој се то обично мисли: до крсташког пораза у њој је дошло због нејединства команде, претеране самоуверености западних ратника који нису познавали начин ратовања Турака, и противнапада турских резерви који је сломио француске крсташе.

Посао историчара није да нагађа „шта би било кад би било“, али, ако знамо да државу Османлија није срушио катастрофалан пораз у бици код Ангоре, само шест година касније, не видим основе за претпоставку да би, да је хришћанска страна победила у бици код Никопоља, то неминовно довела до протеривања Турака са Балканског полуострва.

„Менталитетска блискост“ Срба и Турака

Не видим како би се ова претпоставка о „менталитетској блискости“ могла доказати. Штавише, она делује као пројектовање данашњих предрасуда о „напола оријенталним Балканцима“ у далеку прошлост. Средњовековне српске земље су, ван сваке сумње, биле део хришћанског, а не исламског културног круга и, иако у њима преовлађује византијски утицај, културни утицај Запада је такође био присутан због суседне Угарске и крајева на обалама Јадрана насељених римокатолицима, као и трговачких веза са Западом посредством Дубровника. У Србији у позном средњем веку, иако су и владајуће династије и већинско становништво били православне вере, постојала је и знатна католичка мањина: католичко становништво у приморским крајевима, дубровачки трговци, саски рудари, најамници са Запада у служби српских владара… У сваком већем месту у српским државама средњег века су, поред православних, живели и католици, и постојала је и католичка богомоља. На овом месту ваља поменути да је у држави Немањића верска толеранција између православних и католика била већа него у многим другим средњовековним државама. У служби српских деспота често срећемо и католике, нарочито Дубровчане. Стога, не можемо да тврдимо да је антагонизам према католичанству терао српске владаре у наручје исламских освајача.

Неповерење између деспота Ђурђа Бранковића и Угарске, долазило је због тога што деспот није желео да угрози своју државу, која је после првог пада под власт Османског царства уз много труда и жртава обновљена 1444, како би подржао угарске походе против Турака.

Притом, био је свестан да су угарски властодршци често били себични у својој жељи да се њиме окористе као оруђем против Турака. Деспот Ђурађ је био искусан државник, потпуно свестан колика је била моћ Османског царства, и правилно је проценио да су угарски походи који су се окончали поразима код Варне 1444. и на Косову 1448. били лоше припремљени и да би, ако би им се олако придружио, све ставио на коцку, јер би у случају пораза Турци коначно уништили његову државу. Таквом политиком је, барем за неко време, продужио постојање Српске деспотовине, али му је она донела оптужбе за издају хришћанске ствари и сукоб са моћним угарским војсковођом Јованом Хуњадијем и његовом породицом. Омраза између Хуњадија и Бранковића неће ишчилети ни када су се заједнички супротстављали Турцима, као што је то било приликом опсаде Београда 1456, и трајаће све до пада Српске деспотовине под Турке.

Односи средњовековне Србије са Западом

Млетачка република је своју спољну политику водила крајње прагматично, и никада није допуштала да идеје о борби против ислама превагну над њеним материјалним интересима. Због тога се, у времену успона Османског царства, дешавало да и Млечане оптуже да су издајице хришћанске ствари. Најзначајнији чинилац који је средином 15. века кварио односе између православних и католика је била Фирентинска унија, због које се међу Византинцима почела јављати мисао да је потчињавање папи превисока цена за обезбеђење опстанка државе, и да је боље чак и пасти под турску власт ако би то значило очување православља, него спасити царство примивши на себе грех.

То је смисао иза чувених речи Луке Нотараса, да више воли да усред Цариграда види турски турбан него латинску митру. Али, нема извора који говоре о томе да су оваква осећања могла да буду присутна код протурски настројених припадника српске властеле, какви су били султанија Мара или велики војвода Михаило Анђеловић. Михаила Анђеловића су у његовом покушају да уз помоћ Турака преузме власт водили далеко приземнији мотиви: он се, будући да је био брат великог везира Махмуд-паше Анђеловића, надао да ће, после смрти деспота Лазара Бранковића, успети да уз помоћ Турака свргне Бранковиће и сам постане деспот. Тај покушај се окончао неуспехом, а деспот је, накратко, постао Стефан Бранковић, кога су Турци ослепели када је био талац на султановом двору, и који се ослањао на Угарску. Но, то му је мало вредело, јер су деспота Стефана Бранковића управо Угри свргнули са власти, и на престо су довели босанског краљевића Стефана Томашевића, који је убрзо потом без борбе предао Смедерево султану Мехмеду Освајачу. Падом Смедерева 1459. године, Српска деспотовина је престала да постоји.

Српска елита која није „практиковала православну солидарност“

У доба турског освајања Балкана било је мало не само православне, него и хришћанске солидарности. Вапаји у помоћ хришћанских владара које су угрожавали Турци обично нису доводили до тога да им владари са Запада, где је крсташки жар одавно јењавао, пруже одговарајућу помоћ. Нити је та помоћ бивала безусловна, већ су западни владари у томе видели прилику да прошире своје поседе и утицај Римокатоличке цркве. Када говоримо о српским деспотима, морамо имати на уму да су они били турски вазали, и стога обавезни да се боре у султановој војсци, те отуда српски одреди учествују у опсадама Солуна, који је тада био под млетачком влашћу, 1430. године, и Цариграда 1453. Међутим, не можемо да деспота Ђурђа зато оптужимо да је био равнодушан према судбини православне браће, и да ништа није учинио да им олакша судбину. После пада Солуна, а и после пада Цариграда, деспот Ђурађ је откупљивао православне хришћане из тих градова које су Турци претворили у робље, и ослобађао их. Такође, знамо да је 1447. или 1448. године српски деспот финансирао обнову дела цариградских бедема, те се не може одржати оптужба да није пружио помоћ другим православних хришћанима које су угрожавали Турци. Српски деспот је свакако био свестан да ће, падне ли Цариград у турске руке, и његова држава ускоро доћи на ред, и зато је новац који је и њему самом био преко потребан уложио у одбрану византијске престонице.

Не можемо да деспота Ђурђа оптужимо да је био равнодушан према судбини православне браће, и да ништа није учинио да им олакша судбину. После пада Солуна, а и после пада Цариграда, деспот Ђурађ је откупљивао православне хришћане из тих градова које су Турци претворили у робље, и ослобађао их

Српских ратника у опсади која је довела до пада Цариграда, додаје он, било је неколико пута мање него у бици код Ангоре. Војска Мехмеда Освајача која је опседала Цариград је, према најпоузданијим проценама, бројала између 60 и 80 хиљада људи, не рачунајући ту морнарицу. Српски одред који је учествовао у опсади је бројао 1.500 коњаника, што је мали део војске која је освојила престоницу Византије, и нису могли да имају неку значајну улогу у опсади. Константин Михаиловић из Островице, који је учествовао у освајању Цариграда, у својим успоменама записао је да српски војници испрва нису ни знали да иду на Цариград, и да их је од замисли да, када су сазнали прави циљ похода, напусте турску војску спречио једино страх да ће их у том случају Турци побити.

У својој Хроници, византијски државник Георгије Сфранцес оптужује европске владаре и папу да нису ништа учинили да помогну Византинцима и, између осталог, са пуно жучи замера Србима да нису послали новац нити људе у помоћ Цариграду, али су послали султану, и да су Турци ликујући говорили Византинцима да су против њих и Срби. Сфранцесов гнев због учешћа Срба у паду Цариграда је потпуно разумљив, али, ако се сетимо да је деспот Ђурађ помагао обнову цариградских бедема, његова оптужба да Срби ништа нису учинили да помогну Византинцима извесно не стоји.

Српкиње на султановом двору као веза „српске и османске политичке елите“

Султаније Оливера и Мара су имале утицаја на османске владаре, али обе су се после смрти својих супружника вратиле у Србију. На овом месту, треба поменути да, насупрот члановима неких других српских племићких породица који су као таоци доспели на султанов двор, као што су то били Косаче или Црнојевићи, нико од Лазаревића или Бранковића који су боравили на султановом двору није прешао у ислам .Значајно присуство личности српског порекла на турском двору током 14. и 15. века је заправо последица исламизације једног дела српског народа. Међу њима је било и припадника српске властеле који су прешли у ислам, попут великог везира Ахмед-паше Херцеговића, сина херцега Стефана Вукчића Косаче, али они су били реткост.

Већином се ту радило о Србима који су на турски двор доспели данком у крви, и потом напредовали у служби Османског царства. Уопште, дошло је до брзог нестанка српске властеле у крајевима под турском влашћу. Она се налазила пред избором да очува своје поседе и повлашћен друштвени положај по цену исламизације, напусти Османско царство и ступи у службу неког хришћанског владара, или да се утопи у масу потчињеног становништва.

Српски као дипломатски језик на османском двору

Оне нам говоре да се српска канцеларија на Порти формирала већ крајем 14. века. Али не захваљујући утицају султанија Српкиња, него из практичних разлога. У државама југоисточне Европе са којима је Османско царство долазило у додир је било готово немогуће пронаћи људе који су знали турски, арапски или персијски језик. Међутим, не само што је српски језик коришћен у писаној комуникацији у Србији, Босни и Дубровнику, него су и на дворовима њихових суседа, Бугарске, Угарске, Влашке и Молдавије, као и у Млецима, постојали секретари који су га познавали. Тако долази до тога да као дипломатски језик југоисточне Европе почиње да се користи српски језик. У то време, преписка угарских краљева и властеле са једне, и турских султана и њихових службеника са друге стране, вршила се на српском језику и ћириличним писмом.

То стање се задуго одржало због значајног присуства личности српског порекла, а муслиманске вере, у војном и управном апарату Османског царства, као и зато што је српски језик био разумљив словенском становништву у великом делу Балкана и Панонске низије који су доспели под власт Османлија. Тек од краја 16. века су, упоредо са српским, у дипломатској преписци југоисточне Европе почели да се користе и други језици, попут турског, латинског и мађарског.

Сваљивање кривице за турска освајања на Србе

Мора да се истакне да сваљивање кривице за турско освајање Балканског полуострва на Србе, у смислу да су они били „језичак на ваги“ који је у том процесу пресудио, а занемарити да је Османско царство у то време било добро уређена држава са јаком централном влашћу и организацијом подређеном војним потребама, која се током 14. и 15. века ширила не само у Европи, него и у Азији, и тек је била на путу да досегне зенит своје моћи, тешко да може бити нешто друго до претерано поједностављивање и селективно представљање чињеница- После Косовске битке, пад српских држава под турску власт није било могуће избећи. Српски деспоти су настојали да се одрже између две моћне државе у свом суседству, али су тиме успели само да ову неминовност одложе. Постојање Српске деспотовине као тампон-државе између Турске и Угарске је итекако имало користи и за Угарску. Не треба заборавити да су се српски деспоти борили не само као турски вазали против хришћана, него у многим случајевима и као угарски савезници против Турака, као у време деспота Стефана Лазаревића, потом у периоду од првог пада Смедерева до обнове Српске деспотовине након Дуге војне 1443-1444, као и након пада Цариграда. Од времена владавине краља Жигмунда, Угарска је на српске деспоте рачунала као на део њиховог одбрамбеног система на јужним границама.

Офанзивна борба против Турака коју је водио Јован Хуњади је доживела пораз, али не због тога што јој је у одлучујућим тренуцима изостала подршка деспота Ђурђа, него зато што је до тада Османско царство постало превише снажно. За време владавине Хуњадијевог сина, краља Матије Корвина, дакле после коначног пада Српске деспотовине, средњовековна Угарска је доживела један нов успон, како војнички тако и културни, који се показао као последњи пламсај њене славе. Све и да је Угарска избегла феудално расуло које је обележило период између смрти краља Матије и Мохачке битке, не делује вероватно да би доживела другачију судбину до уништења од стране турске силе. Не може се рећи да је Угарска претрпела некакав „ударац ножем у леђа“ од стране српске елите. Мора да се истакне да сваљивање кривице за турско освајање Балканског полуострва на Србе, у смислу да су они били „језичак на ваги“ који је у том процесу пресудио, а занемарити да је Османско царство у то време било добро уређена држава са јаком централном влашћу и организацијом подређеном војним потребама, која се током 14. и 15. века ширила не само у Европи, него и у Азији, и тек је била на путу да досегне зенит своје моћи, тешко да може бити нешто друго до претерано поједностављивање и селективно представљање чињеница.

Интервју др Александра Иванова дат на Телеграф, Наука можете видети ОВДЕ.