Протеклог викенда баш на Михољданске задушнице представљана је у Банатском селу Крајишнику у општини Сечањ књига покојног Стеве Ковачевића “Крвава стаза од окупације до слободе – Горијевчани у НОБ-у од 1941-1945.“. Књигу је приредило и представило Завичајно Удружење “УНА“ из Бањалуке и Удружење из Новог Сада „Српски крајеви“ у сарадњи са Месном канцеларијом у Крајишнику. Трибина и представљање књиге су одржани упркос веома лошем времену у суботу 09. октобар у 18 часова у месној канцеларији у Крајишнику.
Јавност је имала прилику да по први пут види ову вредну књигу, која је дуго сазревала у аутору и коначно написана а штампанa je током лета 2020.г. На жалост обајвљена је тек након смрти њеног аутора који је живео у Зеници, био избеглица у Крајишнику и који је много помогао рад друштва током свог овоземаљског живота. Завичајно удружење „Уна“ са председником господинином Бошком Стоисављевић се већ годинама у назад труди да отргне од заборава једну велику тему о Гаравицама, повезану са овом књигом и да да вечни помен свим невиним жртвама усташког терора овод дела Босанске Крајине, на начин како оне то заслужују. Удружење жели да подсети све оне људе у Босни и Херцеговини и Републици Српској, који кажу да „не знају“ за бихаћке Гаравице, међу којима на жалост има и историчара. Ови људи пореклом из Поуња једноставно не желе да ћуте како се то ћутало у име „братства и јединства“ деценијама у назад и желе да проговоре о том злочину на један истинит, аутентичан начин.
„Окупљамо људе из Бихаћа и Бихаћког краја који укључује и онај дио Лике који је гравитирао Бихаћу, значи стари Бихаћки срез све до Крупе. Имамо чланова од сваклен. Удружење је регистровано у Бања Луци. Највише се бавимо овом нашом историјом. Нашом трагичном прошлошћу. Помажемо и враћање избеглих лица у те наше крајеве и у томе имамо успеха. Књигу о Гаравицама смо презентирали у Житишту, Новом Саду, Змајеву, Бачком Јарку итд. Стеву сам упознао када сам почео окупљати људе да направимо један округли сто о Гаравицама. Тада сам чуо за Стеву, кога ми је нахвалио један познаник. Отишо сам одмах у Зеницу и ту смо се упознали па је он онда почео долазити у Бања Луку. Он је доста помогао нашем удружењу. Сви смо га на скуповима слушали са задовољством. Он је више пута ишао на Гаравице и држао говор. Ти папири о његовом мјесту су стајали код њега, годинама. Причао ми је да кад су ти крвници, овога рата, дошли по њега, он каже да се није уплашио толико за бабу и себе колико за те папире, које је писао. Никад није сањао о томе да ће од њих настати књига… Средио је некако, да се ти папири пренесу код једне жене у Кисељак и тако су они спашени. Стево је њих сређиво, годинама. Ја сам ангажовао после Јанка Веселиновића, човека од пера и др Бату Вујадиновића, шефа катедре историје на Бањалучком универзитету, да се они приреде… Таман смо ми довршили све и ја позовем Стеву, прије короне, у Зеници и кажем да је Бурсаћ ставио књиге у гепек и иде према Зрењанину. Он се толико обрадово, каже: Ма је ли то Бошко могуће? Куд ниси, каже овдје, да попијемо једну ракију, максуз и ето… Каже он: Не знам који ми је дан био радоснији, него данашњи дан. Два сата касније јави мени један познаник Радојица, каже умро нам је Стево. Прије три месјеца умре му и један син а требо је да дође овдје са нама да презентира књигу….“
Кроз кратку презентацију члан завичајног удружења „Уна“ Владимир Бурсаћ, који живи и ствара у Зрењанину, чији је отац пореклом из Крајишника, је покушао на документован начин да приближи простор и време о којем говори књига Стеве Ковачевића “Крвава стаза од окупације до слободе – Горијевчани у НОБ-у од 1941-1945.“
„Аутор ове књиге је Стево Јове Ковачевића 1927. годиште. Издавачи су два удружења грађана „Уна“ из Бања Луке и „Српски крајеви“ из Новог Сада. Захваљујем се господину Славиши Рујевићу који нам је много помогао да се сакупе пренумеранти за ову књигу. Издавањем ове књиге основан је један легат у којем ће се у будуће објављивати и друге књиге. Назвали смо га „Злочини Независне државе Хрватске у Бихаћком крају“. Књига је каталогизована, што је јако важно. Многе књиге које су раније издаване, сеоске хронике или партизанске хронике нису каталогизоване, дакле нису убачене у базе библиотечких асоцијација. Тако да је ова књига и национално и међународно препозната у библиотеци Матице српске у Новом Саду… Комплетну графичку припрему за штампу је радио господин Јанко Велимировић и њему се посебно захваљујемо… Рецензије су дала два професора са факултета у Бања Луци Жељко Вујадиновић и Синиша Синадиновић(…) Горјевац се налази на око 12 километара од Бихаћа на путу према Петровцу, познатог као Петровачка цеста или Пут АВНОЈ-а у Југославији. Прво је село на које се наиђе након изласка из Рипачког кланца. Та његова локација је била узрок тешке историјске судбине и тешких злочина над цивилним становништвом посебно 1941. године. Горјевац је једно од најмлађих села у том крају, постојале су куће, био је засеок. Први пут је пописано као село у аустријском попису Босне 1895. године и имало је више од 450 житеља, А 1910. године. већ скоро 600 становника и 76 кућа. Тај број кућа је остао до Другог светског рата. Мали пад броја становника између 191. и 1920. је последица Првог светског рата. Многи наши људи су били мобилисани у аустрисјке дивизије које су се бориле углавном на италијанском фронту. То ј е та чувена БХ Цвај дивизија која је што је парадоксално за Аустро-Угарску извојевала највеће победе те војске у том рату. Она се борила на Сочи и Алпима. Тачан број житеља пред Други светски рат се не зна. Попис из 1923. налази у селу скоро 600 становника. Попис из 1931. је врло мистериозан, јер не можете га нигде наћи. Постоје само подаци за срезове али не и за појединачна насеља али то је јако важан попис пред рат. Нови попис је требао да буде 1941. али десио се рат и он није одржан. Процена је да је у Горјевцу 1941. било нешто преко 950 житеља и 119. кућа. После рата број становника константно пада, да би данас насеље практично престало да постоји после последњег грађанско-верског рата у Босни. Половина насеља је национални парк а друга половина су викендице и један део је депонија Бихаћа(…).“
Основне поруке ове књиге, на коју су указали Бошко Стоисављевић и Владимир Бурсаћ су следеће. То је пре свега једна дубока туга и носталгија за изгубљеним завичајем која се провлачи кроз читаву књигу и која је непреболна. Аутор је очевидац догађаја који је рођен и живео као дете у великом селу са хиљаду земљака и рођака. Када је рат почео аутор је имао четрнаест година а када се завршио имао је само осамнаест. Био је довољно свестан да разуме и сагледа догађаје које описује у књизи. Друга важна ствар коју ова књига доноси је да је она важно сведочанство и памћење Горјевчана да су постојали. Потомци Горјевчана без ове књиге не би знали ништа о своме селу. Знају нешто али када пише у књизи другачије је него кад се прича да је постојало. Из ње ће будуће генерације сазнати да је ту некад било српско село, да су ту некада живели људи и да су се десиле са њихових прецима страшне ствари, које они не би смели да забораве. Ово село није изузетак на територији сада националног парка „Уна“ у БиХ, већ правило јер су на територији те сада заштићене целине на исти начин спаљена и уништена сва села која су ту постојала. Главни организатор ликвидација српског становништва у том крају је био злогласни хрватски усташа велики жупан Крбаве и Псата Љубомир Кватерник а извођачи или коловође тог злочина су биле комшије тадашњи мухамеданци (Бошњаци) Химзо Бишчевић, Јусуф Пашагић, Хусеин Грандула. Срби (уз Роме и Јевреје) су потпуно били априла и маја 1941. избачени из правног и државног система НДХ и било им је забрањено да приђу Бихаћу на 15. км. Прве жртве су биле Солунски добровољци из околине Бихаћа а потом, током лета се кренуло у етничко чишћење читавог српског становништва у том подручју по истом методу. Прво су људи позивани на јавне радове са којих би се вратили кућама а после другог позива више се нису враћали. На више десетина локација у околини града Бихаћа и широм Поуња око брда Гаравице где се налази данас спомен комплекс који није адекватно обележје размерама почињеног покоља налазе се гробови пуни неопојаних душа којима је једини грех био тај што су били Срби, Роми или Јевреји. Ако их заборавимо нека Бог заборавити нас.
На крају презентације присутнима су подељене бесплатно књиге о страдању српског народа у овим крајевима. Остаје жал што већи број потомака овог становништва који живе у Краишнику није дошао да добије свој примерак књиге коју треба да оставе у наслеђе својим потомцима.
Петровград.орг